Pliš je naboran, tamnocrven, ili bordo, teško joj je da zaključi u ovako mračnoj sobi, ali u sećanju joj je ostala crvena, poput zavese u pozorištu. Seća se i kiše, u početku sitne, tihe i bezopasne, i ta slika je uznemiruje jer zna šta dalje sledi, pa zamišlja kako prelazi dlanom preko pliša i oseća finu tkaninu pod prstima.

To je smiruje, ali ne zadugo.

Sećanje se vraća, jer sećanja su joj preostala, kiša je sve jača, nasrtljivija i bučnija, i konačno, u trenutku kada više nema nikoga na ulici, potpuno je neizdrživa, natapa joj odeću i puni oči, cipele su sve teže i ona trči kroz bare u neznanom pravcu dok joj voda zapljuskuje kolena, i bežeći od kaplji koje seku lice, potpuno slepa uleće u njegovo naručje.

* * *

“Izvinite”, rekla je zadihano, “ali ovo vreme…” Kroz vodenu koprenu nazirala je samo obris, ali osetila je da je u zaklonu.

“Zadovoljstvo mi je”, rekao je obris i pustio je iz zagrljaja, i ona je znala da je taj glas negde već čula. Brisala je oči i sklanjala mokre bičeve sa čela, pokušavajući da se priseti, zatim ga je ugledala kako stoji kraj svog malog pozorišta sa licem koje joj se učini sasvim poznato.

“Da li se poznajemo?”, pitala je.

“Može biti”, rekao je smešeći se uglom usana dok je rasklapao jednu stolicu ispred male pozornice, a onda je ispružio ruku pozivajući je da sedne. “Da prekratimo vreme dok kiša ne prestane”, rekao je, i, pre nego što je stigla da zausti,  poklonio se i nestao iza zavese.

Kada su raznobojne krpene lutke oživele na njegovim rukama,  ona je osetila kako je uvlače u nepoznate svetove rastajanja i sastajanja, dvoboja i tragičnih ljubavi, veštica i vila, kako te krpe na njegovim prstima poigravaju i njegov glas se menja hipnotišući je; nešto joj je ustreptalo u grudima, opuštala je nožne prste i ramena kao da pluta u vodi, pljeskala je i smejala se,  zaboravila je na kišu koja se primirila. U trenutku kada je njegova glava izvirila, već su se jasno mogle videti kapi koje se razbijaju o beton, ali ona to nije primećivala, ni to da se već smrkava, jer sasvim joj je poznato to lice, lepuškasto, privlačno, kako je mogla da ga zaboravi?

“Da li bi pomogla”, pitao je, i ona je skočila sa stolice i čučnula iza male zavese. Šćućurena uz njega, dok su lutke grejale i njene dlanove i igrale predstavu za jednu praznu stolicu, uhvatila je sebe kako ga kriomice gleda, bože, to lice, a onda primeti lutku u crvenom plišu, odloženu, usamljenu… prokletu lutku.

“Ona je nova”, rekao je, primetivši njen pogled i pružio je. “Poklon. Uspomena na ovaj dan. Treba joj udahnuti dušu, a meni to izgleda ne ide od ruke. Možda jednog dana, kada bude lepo vreme izvedemo jednu predstavu pred publikom?”

“Obećavam”, rekla je i izašla na sitnu kišu, osvrnuvši se još jednom u znak pozdrava.

Smešeći se nesvesno, preskakala je barice ili gacala po njima  na putu do kuće, izgubljena u mislima o narednom susretu, ali to lice, to lice je već jednom videla i dok je čekala da se kada napuni vodom i svučena premetala lutku po rukama, to lice je izronilo iz sećanja.

Dostavljač cveća u kancelariji, kontrolor u autobusu, prosjak ispred njene zgrade i ko zna koliko još slučajnih susreta su imali! “Oh!”, ciknula je i počela je da crveni umesto njega. Poljubila je lutku u crvenom plišu i šapnula joj: “Imamo tajnog obožavaoca”. A onda je ugledala svoj odraz u ogledalu. Uvek je bila svesna svoje spoljašnosti. Svesna da nije baš potpuno neprivlačna,  ali je mislila da je ono što je izdvaja unutra, to se ne može videti, i kako je ova čaura sve starija, sve se manje nadala da će se naći neko ko može da zaviri unutra, da je sasvim intimno posmatra i onda se seti da je nekog upravo ostavila na kiši.

Zavrnula je slavinu i počela da navlači  mokru odeću, učinila je nešto strašno ostavljajući ga tamo, ne prepoznajući ga; već je videla sebe kako žuri mokrim pločnicima, i  juri mu u zagrljaj i kaže mu… šta?

“Šta lutko?”

Ali lutka je ćutala.

Možda ništa, pomislila je, pritisnuće svoje usne uz njegove, požuriće da ne bude kasno, pojuriće dok mrak ispunjava ulice…. A šta ako? A šta ako je sve to uobrazilja njene usamljenosti? Ako oči vide ono što srce želi? Ako su joj osećanja preplavila razum?

Odustala je i sručila se u krevet.

“Prespavaćemo”, rekla je lutki koju je zagrlila na grudima i uronjena u jastuk, sanjala muškarce sa njegovim likom, prodavce i vozače, doktore, klijente, kolege; zavesa se podigla i ona je iskoračila na pozornicu zaslepljena reflektorima. Publika je klicala i ona im je posmatrala lica i prepoznavala samo jedno, njegovo, tada se i on se popeo na binu sa buketom ruža. I ona ih je primila uz naklon i privila na lice i onda primetila da su čudne, plišane, i to se cveće pretvorilo u prokletu lutku u crvenom plišu na njenoj ruci.

Dok su kulise klizile ka njoj, opkoljavajući je, osetila je kako je lutka uvlači u sebe, prst po prst, zatim celu šaku, pa čitavo telo i počela je da se bori za vazduh i probudila se.

Želela je da se uspravi ali telo je nije slušalo. Videla je svoje lice nepomično i bespomoćno, očiju praznih, upiljenih u tavanicu.

* * *

I sada ih gleda u mraku. Te beživotne oči, bezizražajnu, bledu masku.

To nisam ja!, želi  da krikne, ali nikakav glas ne remeti tišinu mračne sobe, jer njena usta su nacrtana, a onda primećuje neku senku i čuje zvuk tupih, tromih koraka. Neka prikaza se približava i seda na krevet.

Poznato lice sevne u mraku.

Naginje se nad njenim bivšim, nepomičnim grudima i spušta blagi poljubac na hladne usne; podiže njeno novo, krpeno telo u crvenom plišu, i šapuće: “Idemo draga, kasnimo na predstavu, publika čeka.”

A ona zamišlja kako prelazi dlanom preko pliša i oseća finu tkaninu pod prstima.