Sat je nastao davno. Pre života, pre vremena, pre duhova. I tada se, kao i danas, jednostavno zvao Sat. Čudan, sa tri kazaljke koje su se kretale u krug i bronzanim prstenom koji ga je opasivao, prebivao je u pustinji na kraju sveta. Sam, bez ikoga u blizini, pržio se na Suncu i kupao u svetlucavim kristalima sitnog pustinjskog peska. Jedine znake života davao je kada bi se kazaljke uspravno poklopile. Tada bi ispustio tri kratka tona koji su se mešali sa zviždanjem vetra i razbijali o daleke dine. Hteo je dati do znanja da je tu. Da postoji.
Posete nije imao, iako je za njima veoma žudeo. Pomeriti se nije mogao, a bivao je sve zatrpaniji pustinjskim peskom i sve beskorisniji kako je vreme prolazilo. Čekao je i nadao se da će se nešto desiti. Često bi se pitao kakva je njegova uloga u svemu. Zašto je poslat na ovaj svet, na ovu planetu? Da živi i nestane, kao da je kažnjen? Tako je bilo od početka i to mu je, po svemu sudeći, bila sudbina.
A onda je nastao čovek. Prvo i jedino razumno biće na planeti. Prirodnom selekcijom ili poslat od nekog svevišnjeg bića? Satu nimalo nije bilo bitno. Važno je bilo da je stvoren neko ko će ga razumeti i ko će moći sa njim da komunicira na pravi način. Dugo je čekao taj momenat. Kako je samo bio srećan kada su se sreli prvi put. Konačno ga je neko čuo. Konačno se prekinula beskrajna samoća.
Čovek je zavoleo Sat. Često bi išao na kraj sveta, u pustinju, da ga posećuje i da razgovara sa njim. Sat je bio mudar i pun zanimljivih priča i događaja koji bi pokrenuli čovekovu maštu. Uživao je u podučavanju svog `izbavitelja`, kako je voleo da naziva čoveka, jer je smatrao da jedino on može naći rešenje za smisao njegovog postojanja. Zbog toga se trudio da ubrza proces učenja.
Planeta se uveliko menjala, a čovek je sporo napredovao. Sat je postajao sve nestrpljiviji. Nezadovoljstvo je, konačno, dostiglo vrhunac kada je na planetu stigla i žena. Čovek, kome je posvetio toliko pažnje, potpuno je zaboravio na sve i odao se upoznavanju žene. Svaki dan je imao sve manje vremena za druženje sa Satom, a sve više je uživao u društvu žene i čarima njenog tela. Malo po malo i čovek je potpuno prestao da ide na razgovore sa Satom tako da je ovaj, po ko zna koji put, ostao sam, zatrpan u peščanim dinama, da čeka izbavljenje od nekog drugog.
Kao da je polako umirao. Kazaljke su se kretale sve sporije, a tonovi bili sve tiši i beživotniji. Čovek ga je zaboravio, svet ga je zaboravio. Nestaće kako je i stvoren. Mistično i tiho.
Ipak, u jednom se prevario. Čovek nikada nije zaboravio njihovo prijateljstvo i rešio je da mu se oduži tako što će poslati svoje prvo dete da mu pravi društvo. Tako i bi. Dete je stiglo, Sat ponovo oživeo, počeo da kuca i bio srećniji nego ikada. Ali opet je imao pune ruke posla. Trebalo je krenuti ispočetka sa pričama i učenjem. Proces, ipak, nije bio težak. Dete je učilo neverovatnom brzinom i Sat na kraju ostade bez lekcija. Ostalo je samo da se nada da će dete uspeti da reši svrhu njegovog postojanja.
Taj trenutak dođe brzo. Posmatrajući svoju igru i kazaljke na satu, dete je shvatilo da se za određen period igranja kazaljke pomere do određene granice. Tada mu je na pamet došla ideja da bi pomeranjem kazaljki Sat mogao meriti trajanje radnji koje ono izvršava. Satu se svidela ideja. Imala je smisla. Bio je veoma srećan. Dete je uzelo najoštriji kamen i uklesalo nekoliko jednako razmaknutih linija na Satu. Konačno je pronašao svrhu svog postojanja. Od sada će meriti sva dešavanja na svetu i davati sliku o njihovom trajanju, ali i o njihovoj prolaznosti. To je bila njegova jedina loša strana. Dete to nije znalo. Bar ne tada. Jedino mu je bilo bitno da je Sat srećan.
I kako je zemlja starila, broj ljudi se povećavao. U početku su bili zadovoljni svojim životima i novootkrivenim prostorima i dešavanjima, ali ubrzo je postalo jednolično i dosadno. Trebalo je naći novu, lepšu zanimaciju. Tada su saznali za Sat i filozofiju prolaznosti. Zavladala je misao o tome kako bi bilo dobro posedovati njegove moći, ograničiti trajanje radnji i što više sebi produžiti život. Krenuli su na kraj sveta.
Sat su hteli prisvojiti silom, ali se njegov čuvar usprotivio. Dete, tada već odrastao čovek, nije htelo dozvoliti da Sat zapadne u ruke pohlepnih ljud. Tada je i nastao prvi greh, ubistvom Satovog čuvara. Gramzivost i oholost pokorile su razum i Zemlja je prvi put osetila krv prolivenu ljudskom rukom. Počeo je rat za prevlast nad Satom.
Rat je bio užasan i dug. Veoma dug. Čak je i Satu bilo teško da izmeri koliko. Generacije su se menjale, a borba nije prestajala. Sat je sve to posmatrao i svakim danom postajao sve slabiji. Njegovi `izbavitelji` su umirali zbog njega, a on je samo stajao ukopan i merio vreme njihovih smrti. Ironija nije mogla biti veća.
I konačno, dođe momenat kada više nije mogao izdržati. Zazvonio je jako. Tako jako da su ljudi popadali na tlo od straha i do tada nedoživljenog zvuka. A onda se jednostavno raspao u paramparčad. Bio je to strašan udarac za ljude jer je uzrok njihove borbe i višegeneracijskog pokolja nestao.
Rat je prestao naglo. Upravo onako kako je i počeo. Ljudi su se dali na popravku sata. Međutim išlo je loše. Vrlo loše. Zapravo nikada nije ni odmicalo. Stajali su nepomično, držali delove u rukama i zurili u njih shvatajući da ih nikada neće sklopiti. Umirali su u mukama i agoniji neispunjenih želja, sa kricima i semenom ludila u sebi.
Ubrzo, čovečanstvo je nestalo zajedno sa Satom. Možda je on samo i merio postojanje prve ljudske garniture na planeti, a možda se samo slučajno našao tu.
Odgovor dolazi nekoliko eona kasnije, kada Zemlja dobija oblik lopte i kakvu-takvu konstantnost u svemiru. Atmosfera se ustaljuje i vazduh postaje pogodan za održavanje života kakvog danas poznajemo. Sve ovo je, verovatno, bilo razlog za jednu posetu.
Dan je bio sunčan i lep sa par sitnih oblačaka na svodu. Nebom se prolomila grmljavina i na tle se spustio leteći objekat u obliku pauka. Ubrzo, započeo je iskopavanje starog Sata ili onoga što je od njega ostalo. Kada je sakupio sve delove koje je pronašao usisao ih je u trup, a trenutak kasnije, na isto mesto, izbacio nov Sat, sa novim kazaljkama i mehanizmom. Sjajan i srećan, ali ovog puta bez sposobnosti za razmišljanje i osećanja. Sa dobro poznatim ciljem. Objekat se zatim vinuo u nebo i nestao. Sat je ostao da čeka strpljivo.
Tako bar priče kažu, a sad ko ih je ispričao kada je zemlja u to vreme bila pusta, zaista ne bih mogao da kažem. Možda će vam puno stvari tada izgledati drugačije, a kada pogledate na sat neće vam nikako biti jasno zašto kasnite.