Žanrovska književnost u regionu definitivno može da odahne jer je dobila još jedan vrhunski uradak u vidu novog romana Mladena Milosavljevića – Naprate. Ko god prati autora, sasvim sigurno može da primeti očigledan napredak na svim planovima, pre svega, ovo je žanrovski najjasnije definisan i (u tom smislu) najubedljiviji roman do sada.
Smešten u univerzumu Jezave i Livata, Naprata funkcioniše na već dobro pripremljenom i razrađenom hronotopu. Međutim, primećuje se nadogradnja u odnosu na prethodna dela, pre svega na Jezavu, jer sada imamo daleko fokusiraniji seting koji autor vešto koristi da produbi i dodatno prostudira detalje sopstvenog univerzuma, jasno stavljajući do znanja da je svestan potencijala lokalnog htonskog nasleđa. Korišćenje standardnih žanrovskih tropa je zavijeno u novo ruho i osveženo originalnim idejama, tako da se stiče utisak ozbiljnog istraživačkog rada na svim nivoima, počevši od magijsko-folklornog, preko religijsko-mitološkog, pa sve do postmodernističkih koncepata. Pod ovim se misli na lakoću stila, kombinaciju starih i novih narativnih metoda, kao i naglašenu filmičnost i kadriranje svake scene u rediteljskom stilu.
Ovo poslednje treba shvatiti i doslovce, jer Naprata nastaje neobičnim putem koji je vodio od dugometražnog igranog filma, preko kratke priče, pa sve do jednog dela kompleksne strukture novog romana. Budući u startu iskadrirana u filmskom mediju, priča je lišena svih viškova u naraciji i jasno fokusirana na konkretna dešavanja, bez metanarativa u trećem licu, tako da je izvorna filmska dinamika maksimalno očuvana i unapređena, prvo kroz priču, zatim i kroz novelu. Makar što se tiče prvog dela romana nazvanog „Napraćeni“.
Što se tiče „Šojmanke“, odnosno drugog dela, situacija se znatno usložnjava i postaje slojevita u stilu i narativu, idejno znatno teža za konzumaciju, ali i dalje stilski pročišćena tako da se saspens može doslovce seći nožem u par sugestivnih žanrovskih scena. Prvo lice je ovde upotrebljeno da dočara uspon i pad jedne ambicije, kao i krah snova koji samo što su počeli da se ispunjavaju. Taj deo je nabijen širokom lepezom jakih emocija, slikanih u noar kontrastu, sa neminovnim padom u mulj i crnilo.
Dvodelna celina nam donosi jednu priču po receptu posledica-uzrok, tako da smo u prvom delu izloženi aktivnom dejstvu onostrane pošasti koja se ne može opozvati, dok u drugom imamo povratak u prošlost, neko veselije doba, ali i uzrok samog problema koji nas je dočekao već na prvoj stranici romana.
„Napraćeni“ i „Šojmanka“ predstavljaju dva potpuno različita pristupa, izrazito filmična, svaki na svoj način, koristeći različite poetike i narativne metode. „Napraćeni“ je paranormalni found footage koji koketira sa rejmijevskom filmskom naracijom iz Drag Me To Hell ili filmova tog tipa (bačeno prokletstvo i neopozivi demon), dok se „Šojmanka“ sasvim lagano može posmatrati kroz zamućenu noar paletu Last Night In Soho, a sličnost i omaži su primetni svakom sladokuscu i istinskom ljubitelju žanra. S razlikom da je „Šojmanka“ poetska bombonica u svakoj pažljivo biranoj rečenici, predstavlja autentičnu rekonstrukciju Beograda iz šezdesetih prošlog veka i donosi nam novi uvid u bezvremeno zlo koje se generacijama nesmetano prenosi, neometeno civilizacijskim i kulturološkim dostignućima. Na neki način, obe priče žanrovski poentiraju duboko baš preko momenta tradicionalnog i izvornog kao neuništivog, na taj način uzdižući čitav etnos na besmrtni nivo. Tako se oživljava lokalna mitologija i pokazuje njena originalnost i validnost, njena nezastarelost u svakoj epohi.
Zaista, kada se žanr gradi na nepropadljivim stvarima i sam dobija fatumsku notu i postaje otporan na sve negativne trendove. U tom smislu, Naprata za osnovu ima čistu folklornu stravu, u nerazblaženom obliku, koju odlikuje autorovo obimno i ozbiljno istraživanje. Na takvu osnovu su dodati žanrovski momenti paranormalnog i noara, koji jednako dobro funkcionišu na univerzalnoj podlozi koja je zahvalna za eksperimentisanje. U tom smislu, mislim da je paranormalni noar najbliža žanrovska odrednica ovog romana, pod uslovom da se ne zaboravi pomenuta folklorna potka.
Autor nam u predgovoru tvrdi da se obe priče bave neutaživim željama i strastima, ambicijom u svom toksičnom obliku. Taj momenat ljudske prirode, preambiciozne žudnje za uspehom je vazda bio dobar zamajac žanrovske proze, tako da imamo oprobani trop, premda u autentičnoj izvedbi. To i jeste poenta dobrog pisanja – uzeti staro i provereno i zaviti ga u novo ruho, dati mu neponovljivost i idiosinkratičnost.
Dva glavna lika iz obe priče, Milanče i Minja, su povezani upravo njihovom žudnjom za uspehom na polju umetnosti. Dok je on izrazito vizuelan tip, mladi reditelj koji grozničavo traži autorsku potvrdu u vidu čuda ili makar nečega što bi rezultovalo dokumentarističko-igranom remek delu, ona je tihi sanjar koji slojevito otvara ponore sopstvenog bića, dok se strpljivo penje stepenicama uspeha, krećući se korak po korak.
Njihove sudbine su određene dinamikama njihovih ličnosti. Milanče je brz, nestrpljiv, vatra njegove želje jaka i nekontrolisana, samim tim njegovo brzo stradanje postaje neumitno. Minja je beskrajno intuitivnija, ali i racionalnija, ume da se strpljivo kreće trnovitim stazama uspeha, da kontroliše svoju ambiciju i samim tim će njen put biti značajno duži, ali prožet suštinskim i dubokim patnjama te bremenom vekovima starim. Ovakav kontrast ukazuje na jako dobru karakterizaciju dva centralna lika koja će se sresti u okolnostima koje predstavljaju jednu ponovljenu situaciju iz prošlosti i tako zatvoriti taj ciklus prokletstva i započeti naredni, čiji je nosilac Ivana.
Sama Ivana je pažljivo stavljena u drugi plan u odnosu na Milančeta i Minju. Pre svega, prava žrtva ne treba da se otkriva do samog kraja radi boljeg utiska u klimaksu i kasnije antiklimaksu priče. Druga stvar je da je Ivana takođe ambiciozna osoba, međutim, njen usud leži u činjenici da nije bila istrajna do kraja. Prepustivši vođstvo slabijem, ali fanatičnijem od sebe, Milančetu, sebi potpisuje presudu na život u vlasti demona. Ivana predstavlja novu generaciju prokletstva koje je mutiralo i prilagodilo način prenosa. Nemamo više porodični usud, već široko polje potencijalnih nosilaca naredne generacije. Ovim je žanrovski momenat ispao iz repetitivnog šablona i ponudio nove mogućnosti za potencijalni nastavak ili neku drugu priču u istom univerzumu – nova pravila su postavljena u skladu sa dolazećim trendovima, žanr je preživeo.
Ovakvu dinamiku karaktera prati i dinamika hronotopa na liniji ruralno-urbano-ruralno, čiji protok vremena dodatno naglašava cikličnu prirodu drevnog zla koje vreba likove. Ako krenemo od druge priče, shvatićemo bolje vremensku liniju, budući da se tu nalazi koren usuda svih karaktera. Minja je devojka željna svetala velikog grada i uspeha u svetu književnosti i književnika. Poput Anje Tejlor-Džoj uLast Night In Soho, i ona dolazi iz ruralne sredine, nesvesna semena prokletstva koje klija u njoj, a koje će joj zauvek poremetiti ambicije. Romantična lutanja po pozorištima, bioskopima i lokalima Beograda iz šezdesetih pružaju sjajan faktografski uvid u taj period, tako dodajući autentičnosti opisa. Dok Minja bezbedno sanjari, otkrivajući svoju pravu prirodu, dolazi u somnabulnu atmosferu skrivenog lokala za alternativnu i progresivnu elitu tog perioda. Uz zvuke The Crystal Ship od Doors-a, najavljeno nam je tačno šta će se desiti ukoliko sledimo simboliku stihova. Prekinuta ljubav i jedan nedosanjan san, a buđenje je to koje donosi košmar i realnost koja je daleko bolnija od svega na šta je mogla da naleti, sadrži fatumski upliv onostrane neopozivosti.
Minjin pad u vatru demonskog i njena transformacija su praćeni mnogim žanrovskim pikanterijama u vidu opisa mirisa, ukusa i zvukova, koji su neizostavni za pojačavanje atmosfere i predstavljaju vrhunske začine u kuhinji dobrog majstora. Sami srušeni snovi nakon epizode velegrada koji otkriva svoje tajne probranima, i potonuće u neizbežno, žrtvovanje ambicije i svega što krasi jedan boemski život u nastanku, je samo po sebi hladan tuš i predstavlja teško otrežnjenje za protagonistkinju i čitaoca.
Bežanje u urbanu sredinu nije pomoglo da se pobegne od uzroka problema, a geneza je maestralno opisana u mnogim, naizgled bezazlenim, reminiscencijama. Minja se seća detinjstva i epizoda koje su joj zauvek obeležile život misleći da je u pitanju proces oslobađanja, opraštanja i mirenja sa prošlošću, dok se u stvari radi o demonu koji joj lagano kalibrira um, u početku s distance, na kraju i sasvim vidljivo i otvoreno. Seriju podsećanja u jednom trenutku smenjuje serija vizija sopstvene i tuđih propasti. Pravi pokazatelj Minjine korumpiranosti i potonuća se jasno nazire u događajima, ali se još jasnije vidi u promeni sadržaja uma. Romantičarski i površni mentalni tokovi slede put oslobođenja kroz zabranjenu kvir avanturu koja predstavlja i vrhunac nikada dosanjanog sna ambiciozne provincijalke u velegradu koji nikada neće pokoriti. Nakon toga, te bezazlene sanjarije i razmišljanja bukvalno preko noći smenjuju oštre i preteće vizije najcrnjih predskazanja. Minji postaje jasno da je već odavno upala u zamku postavljenu od strane onostranog, demona naprate, Kukumrije, personifikacije nečastivih sila našeg htonskog nasleđa.
Povratak u selo je zauvek prekinuta veza sa snovima, srušene su ambicije, prelazi se u ropstvo demonu. Porodično prokletstvo se nastavlja, a romantična Minja postaje zla Milanka, od rođenja osuđena da bude šojmanka.
U tom smislu, Minja-Milanka je jedini glavni karakter romana, iako je u „Napraćenima“ to još jedna stvar stavljena u drugi plan, kako bi se pojačao žanrovski i dramaturški momenat. Ona je protagonista koji postaje antagonista, dok je studija njenog dvostrukog karaktera takođe studija odnosa urbanog i ruralnog u kulturološkom i etnografskom smislu. Kroz njenu ličnost je sadržana i poruka o folklornom nasleđu i dinamici prenosa. Možda ona nije imala dece, ali kletva se time ne zaustavlja, postoje druge linije prenosa koje su prilagođenije modernom dobu.
Ono što je staro, drevno i folklorno naći će način da bude preneseno na novija pokolenja, koliko god to nekome izgledalo strašno i daleko, ili delovalo kao prokletstvo – eto jedne optimistične poruke romana koji stoji na bedemu odbrane tradicionalnog od naleta trivijalnog.
Niz sporednih karaktera su sjajno komponovani i, pre svega, dramaturški opravdani. Ne postoji prazan hod u sporednim likovima, niti postoje nedovoljno prostudirani likovi sa lošim dijalozima. Naprotiv, svi su razrađeni do detalja, a posebne pohvale idu autoru na gradnji i studiji upečatljivih ženskih karaktera kojih je ovaj roman prepun. Da li se radi o dvoličnoj cimerki Melini, koja pomaže Minji da se oslobodi i otkrije pravu prirodu, ili je u pitanju stroga puritanska gazdarica razvratne prošlosti, svaki sa sobom nosi novi sloj tumačenja i bitan je za dinamiku narativa. Minjina sestra ima čak i ključnu ulogu, iako je njeno mesto u obe priče minorno. U „Šojmanki“, ona brani sebe nameštajući sestru demonu na zicer, dok u „Napraćenima“ pokušava da iskupi sestru tako što lukavo natera celu ekipu pravo mečki na rupu. U mreži malih detalja i sporednih karaktera, autor nam postepeno razotkriva kauzalni mehanizam narativa.
Naprata je roman koji se može lagano čitati kao sjajan žanrovski spis, ali je šteta ne prići mu i sa antropološke i etnografske pozicije, jer on ima mnogo toga da ponudi na tim poljima. Smešten u srcu univerzuma Jezave, u kojem je Livat prestonica i mesto u koje se slivaju i ulivaju sve priče, predstavlja još jedan brižljivo uklesan kamen u zgradu autorovog univerzuma paranormalne strave čiji cilj nije samo da uplaši ili priredi užitak u čitanju, već i da sačuva tradiciju od zaborava.
