MAGLE AVALONA, Merion Cimer Bredli
(Polaris, Beograd, 1995-6)
Piše: Milan Urošević
„Magle Avalona“ je tetralogija koja odstupa od uobičajenih šablona žanra mača i magije. Ovaj serijal obrađuje arturijansku legendu na netipičan način, što svakako nije prvi takav pokušaj – arturijanska legenda se odavno do te mere obrađuje “na drugačiji način” da „Le morte d’Arthur“ (koji već pola milenijuma slovi za manje-više zvaničnu verziju) deluje sveže i novo. Caka kod „Magli Avalona“ koja ovo delo diže iznad proseka je što je priča pričana iz druge perspektive – ženske. Tačnije, iz perspektive Arturove polusestre Morgane (le Fej), koja je gotovo svuda univerzalno prikazana kao zla čarobnica.
Priča počinje znatno pre Arturovog rođenja i traje do kratko posle Arturove smrti. Većina standardnih elemenata legende se pojavljuje u romanu, „osim one šašave priče o maču u kamenu koju su izmislili sveštenici Hrista,“ – razjedinjena zemlja, dolazak kralja-ujedinitelja, bitke koje vode konsolidaciji zemlje, period srećne vladavine, trulež iznutra, opadanje i propast. Međutim, ovi elementi su u trećem planu; njima se, negde daleko, bave muškarci, dok su u ovoj priči glavni likovi žene. Glavna tema „Magli Avalona“ je sukob starog i novog – nestajanje stare vere i (nekontrolisano) jačanje hrišćanstva, potpuni pad matrijarhata, zamena jednog sistema vrednosti drugim. Međutim, ova tema, iako glavna, nije u prvom planu. Roman se bavi muškarcima i ženama čija će imena ući u legendu; običnim ljudima, punim mana (kojih po pravilu nisu svesni), koji, pored toga što čine epska dela, vuku i pun kufer ličnih demona koji ih teraju da rade to što rade tako kako rade. „Magle Avalona“ je možda priča o dugoročnim planovima za dobro svih koji (uglavnom) propadaju, jer su ljudi čija je sudbina da budu izvršioci tih planova ipak samo ljudi. Nezrelost i sujeta često teraju junake na postupke čije se posledice popravljaju godinama, ili nikad. Recimo, koliko će potreba zemlje naterati Artura da povede vojsku u odsudnu bitku pod planinom Badon, toliko će njegova lična slabost odrediti koji će se barjak vijoriti nad vojskom. Pošto je glavna junakinja pripadnik starog sveta, za koji se vidi (ali se ne prihvata) da je od početka knjige osuđen na propast ili na zaborav, ton njene priče je često ogorčen i nezadovoljan. Poput vilenjaka srednje zemlje, Morgana le Fej učestvuje u „dugom porazu“ svega u šta veruje, tek na kraju prihvatajući – ili shvatajući – takav tok stvari kao prirodan i neminovan, što mnogi drugi nisu. „Nije istina da nismo uspeli“, reći će ona na samom kraju knjige, „zadržali smo tamu čitavo jedno pokolenje“.
Ovo je priča o malim stvarima velikih ljudi, zbog kojih će velike stvari biti takve kakve jesu. Ipak, daleko da je knjiga poslužila kao dobar izgovor da se roman o sitnim pakostima i spletkama dvorskih dama sakrije u epsko okruženje i proda padu sklonim fanovima fantastike. Ovo je priča koja je mogla biti istinita; priča gde nije svaka reč dostojna pesama i legendi, gde nema isključivo blistavih vitezova bez mane i straha, nadljudskih napora i buljuka poklanih neprijatelja. Nema vrcave magije; iako se javlja već na prvoj stranici knjige, iako će se mnogi prelomni trenuci desiti upravo zbog magije, ona se koristi diskretno i služi da promeni svet, a ne da opere suđe u kuhinji u ružičastom vihoru ili da u prelomnom trenutku oduva zatečenog, do maločas nepobedivog protivnika.
„Magle Avalona“ su svakako delo koje ne treba propustiti, i ako možda niste ljubitelj žanra. A jedini problem koji „Magle Avalona” mogu doneti je uobičajeni problem koji donose sva dobra knjževna dela: mnoge druge knjige će nakon ove postati manje vredne u vašim očima.
