Utroba zgrade podgrevala je mrežom toplovodnih cevi dvanaest nezavisnih ulaza. Spoljni omotač bio je sastavljen od dvanaest spratova. Četiri stana na svakom spratu. Ukupno: oko tri hiljade ljudi. Tri hiljade galona krvi.

Zavio je volan i smestio pogrebna kola na upražnjeno parking-mesto u senci građevine.

Podignut na samoj ivici bloka, sivi arhitektonski kiklop posmatrao je svojim kockastim prozorima auto-put u tišini. Samo par kockica, haotično raštrkanih na spoljnom betonskom omotaču, punktiralo je električnim svetlom u rađajući suton. Ivica bloka; ivica obima na središnjoj tački višemilionskog grada, koji je mirno dočekivao zoru; brisan prostor savršeno je odgovarao Jakovu: učiniće prizor njegovih kola – njegovog starog, crnog mercedes karavana – manje teskobnim. Dugo je putovao. Lokacija je bila kao poručena. Prešao je usporenim, ali žudnim pogledom preko uglova građevine. Još malo, i svanuće; osetio je neodoljivu težinu u kapcima; umor je bolno kucao, duboko u njegovim kostima.

Jakov je izgasio motor i premestio se u mračniju, prašnjavu tamu kovčega unutar modifikovanog prtljažnika – sunce je, tokom vožnje, neprijatno ugrejalo lakirano drvo. Staklo na prozorima je bilo premazano podebljim slojem posrebrenog, polupropustljivog laka; neutralisalo je smrtonosnu svetlost koja je dopirala spolja, ali ne i toplinu. Jakov bi se u retkim prilikama odvažio na migracije tokom dana, naročito leti, kada sumrak kasno rascvetava senke. Ali, ovo je bila vanredna situacija; na prethodnom pojilištu, privukao je pažnju pojedinih stanara. Klinac čijom se majkom nahranio, bio je posebno nezgodan. Do sukoba je došlo zato što je zgrada bila isuviše mala i zatvorena. Okolne građevine i stešnjen parking činile su njegova kola više upadljivim nego u prostranijim komšilucima. Ali, bio je gladan, očajnički gladan – kao i sad. Uostalom, Jakov nije planirao zadugo da se krije iza ovog smešnog paravana četvorotočkaša. Samo za prvo vreme. Dok se ne snađe. Dok ne prikupi snagu i malo ne onjuši grad.

Podigao je naslepo prst i pritisnuo dugme na dršci minijaturnog ventilatora pričvršćenog  za unutrašnji zid kovčega. Elektromotor je zazujao, srknuvši energiju iz baterija i lagano uzburkavši užegli, taman vazduh. Koža mu je bila suva; nikada se nije znojio, ali toplina je ipak ometala njegov san. A san je svakome potreban. San je oslobađao  košmare u vreme koje je prihvatljivo.

Taj prokleti klinac. Kako ga je prozreo?

Jakov se nahranio njegovom majkom oholo; onda kada je već postalo krajnje rizično.  Umrlice su se ređale na stubovima prethodne zgrade – prethodnog pojilišta – zabrinjavajuće često, gotovo prelepljujući jedna drugu. Doduše, preduzeo je sve mere predostrožnosti. Trudio se da njegove žrtve budu sredovečni ljudi. Tragove zuba vešto i brzo je maskirao puderom, a stanove je obijao oprezno, tiho, u gluvo doba noći, onda kada je pretpostavljao da porodice spavaju najčvršćim snom, par sati pred svitanje. Bio je nečujan. Kretao se lako kao senka. Nikada nije ostavljao tragove.

Ali ponekad bi se… zaneo. Ovog puta, neće ponoviti istu grešku.

Problem sa tim klincem je što je on običan mali pacov, sitno njuškalo, pomislio je, zakosivši obrve u totalnoj tami.

Čudno je što tako razmišljaš, šapnuo je glas unutar Jakova. Ako postoji nešto čega se plašiš, to su pacovi. Zar ne? Razmisli: glodari sa oštrim, suvim njuškama. Čime se hrane? Siva dlaka i odvratni, žuti zubi. Cijukanje koje nabira kožu.

Nije želeo da razmišlja o tome. Njegov iscrpljen um nanovo je formirao mrsku sliku klinca. Imao je samo majku; možda je trebalo da popije njega, a nju da ostavi živu. Jakov je ionako kasnije morao da migrira. Nije razmišljao strateški.

Zaskočili su ga, sinoć; on i njegovi ortaci. Družina je sedela kraj dragstora koji je u zgradi radio non-stop. Jakova je, naročito leti često hvatala nesanica, a sunce bi nemilosrdno ugrejalo kovčeg ispod stakla; on bi pritom bivao primoran da u rastućoj vrelini preleži čitavu obdanicu. Sa prvim sumrakom budio bi se, nestrpljiv da razjapi čeljust kovčega, otškrine prtljažnik crnog Mercedesa, proveri da li je napolju vazduh čist, i protegne se u svežini noći. Kada su ga tačno primetili, nije znao. Znao je samo da su često sedeli tamo, na klupici pred prodavnicom, i pili. Viđali su ga, dok je prolazio kroz zgradu, na putu za dragstor. Nije shvatio da je jedan od momaka sin žene koju je ubio. Uostalom, video im je samo konture – kontrast sijalica kojima je on bio izložen, podebljavao je senke kojima su oni bili obavijeni. Primećivao bi, ipak, delićem svesti, kako njihov razgovor utihne kada on prođe.

Dve noći pošto se krv poslednje žrtve i dalje krčkala u njegovom stomaku, izašao je iz dragstora sa kesom u kojoj se ljuljuškalo nekoliko tegli sa kuvanom cveklom. Čekali su ga u senci između dve sijalice bočno od prodavnice. Krenuo je na suprotnu stranu. Pošli su za njim.

“Dečko! Ej, momak!” Zastao je, ne okrenuvši se. Prišli su mu i okružili ga, lagano. Nanjušio je njihov agresivan naboj, začinjen alkoholom, i, odmah ispod, nesigurnost.

“Ti voziš ona pogrebna kola?” progovorio je klinac u crnini. “Onaj crni karavan, dole na parkingu?”

Klimnuo je. Lice mu je bilo savršeno bezizražajno. Nekoliko glava se pomerilo u senci, usmerivši pogled u stranu.

“E pa, pojavio si se kao poručen. Mislio sam da te pozovem za dva dana… Neko bi trebalo da preveze kevin kovčeg do groblja. Vidim da se ti motaš ovuda po zgradi. Ali nigde na kolima ti ne piše telefon. Samo ‘Pogrebni prevoz’.”

Jakov je iscedio iz sebe šest nasumičnih brojeva i zakoračio ka ivici obruča koji su oko njega formirali. “Gde si poš’o?” rekao je jedan od klinaca iz družine. Jakov je zastao. “Negde žuriš? Stani malo. Popij jedno piće s nama. Dečku je umrla majka.”

Drugi mladić, krupan i kratko podšišan, prišao je Jakovu i zagrlio ga oko ramena. Njegova koža nije imala gotovo nikakav miris. Ponudio je Jakova flašom crnog vina. On je odmahnuo glavom. Klinac ga je blago odgurnuo napred, ne spustivši ruku.

Ostali su krenuli za njima. “Šta ti je to u kesi? Cvekla? Šta će ti ta cvekla, čoveče?”

Ćutao je. Bio je maglovito svestan toga da mu se nepca oblažu pljuvačkom i vilica postaje sve tesnija. Njegove reakcije bile su samo oplemenjena refleksija njihovih. Zar su oni mislili da ga napadnu?

Njega?

Oprezno je pogledao oko sebe. Zgrada je bila pusta.

Stegnuo je pesnice i u pola koraka zamahnuo kesom.

Tegla unutar kese se zvučno spojila sa dnom brade kratko podšišanog mladića. Proliven cveklin sok pomešao se sa krvlju. Jakov je nanovo zavitlao. Druga tegla se istisnula kroz rupu koju je probušilo smrskano staklo. Poletela je i tresnula o čelo jednog od mladića koji se momentalno srušio na beton, kao daska. Jakov je za tren zastao, procenivši svoju poziciju. Preostalo ih je šest, sedam. Među njima i klinac u crnini koji je nesumnjivo imao najsnažniji motiv. On je ostao netaknut.

Jakov se nakezio, blesnuvši očnjacima i potrčao duž zgrade, ka parkiralištu. Bio je brz i gibak. Senke su se u treptaju sklopile oko njega. I dalje je osećao prijatnu sitost.

Odozdo sa zgrade, klinci su počeli da bacaju flaše. Neprecizno su gađali njegov automobil. Srećom, bili su pijani. Pogodili su samo krov. Da je puklo jedno od stakala…

Govorio je sebi kako je ionako bio primoran na pokret. Ali dok je zavijao volan, u begu pred staklenim projektilima, bes mu je trzao mišice, pretvorivši njegov mozak u veliku naelektrisanu kuglu koja je nekontrolisano sevala u svim pravcima. Jedva se suzdržavao da ne uleti u suprotnu traku i čeono se zakuca u prva kola koja vidi. Trebalo mu je neobično mnogo vremena da se obuzda. Vozio je do jutra. Zatim je prešao u kovčeg. Sa sumrakom, probudila ga je glad.

Ali evo, sada je tu. Našao je novu zgradu nabreklu od krvi. Nadao se da u ovom kraju nema delikvenata, iako u bogatim predgrađima, gde je kriminal razuđeniji, za sada nije smeo da operiše. Ovaj betonski gigant podmiriće njegove potebe, bar za neko vreme. Hraniće se starcima, obećao je sebi. Bez obzira na to što njihova krv ima ukus rđe. Sa ovom mišlju, uspeo je da se relaksira i udobnije smesti telo u sanduku. Već sledećeg momenta, čvrsto je spavao.

“Ubio si mi majku, kopile.”

Probudio se, nesvesno uskovitlavši prašinu. Neko je zalupio poklopac sanduka. Začuo se tresak, odmah za njim drugi. Ekseri su prodrli u drvo. Jakov je vrisnuo, zakucavši pesnice u ploču iznad sebe. Nije se pomakla. Više ruku – snažnih ruku – pritiskalo je poklopac odozdo, dok je neko treći zakivao kovčeg.

Klinac. I oni njegovi prljavi ortaci.

Jakov je zarežao, divljački zamlataravši rukama. Drvo nije popuštalo pod silinom njegovih hitaca. Bio je to žilav, čvrst mahagoni. Tek nakon par momenata, postao je svestan tople težine na stomaku.

Težina se pomerila, zašuškavši. Jakov je zastao, progutavši pljuvačku, i dodirnuo teret vrhovima prstiju. Nekakva kesa, privezana gumicom na vrhu. Najlonski omotač se pomerio; nešto se kretalo unutra. Nešto krupno i toplo. Kad je dotakao krzno pod najlonom, cijuknulo je.

Prvi put u životu, koji je obuhvatao više vekova, Jakov je osetio kako ga zapljuskuje talas ledenog znoja.

Kao odgovor na to, topli krzneni pokreti su se uzvrpoljili kidajući kesu. Nešto tupo i dugačko rascepilo je kožu njegovog stomaka i počelo da se uvrće. Vrisnuvši, Jakov je zgrabio njušku stvorenja oblivenu krvlju – njegovom krvlju – i odgurnuo je silovito. Kesa je zašuštala. Teret je počeo da se rasprostire. Nožice su se oslobodile i počele da skakuću posvuda po njemu. Jakov je zaurlao, iskidavši glasne žice. Oštra, suva njuška dodirnula mu je lice. Zaštitio je glavu laktovima, frkćući, ali je stvorenje zaobišlo njegove nabrekle usne i krenulo na vrat.