Prema potvrđenim zaključcima antropologa, postoje, prosto rečeno, ’dve vrste kanibalizma’: endo-kanibalizam i egzo-kanibalizam. Prvi oblik konzumacije ljudskog mesa najčešće podrazumeva jedenje srodnika, a drugi – neprijatelja. Ovde se javlja jedna neobična i ne sasvim potvrđena pravilnost. Naime, pri konzumaciji srodnika, meso se najčešće kuva, a kada je u pitanju neprijatelj ono se gotovo uvek služi pečeno.

Ova priča će, između ostalog, potvrditi tačnost te pretpostavke.

 

To sam ja koji šapuće

Već par godina unazad redovno odlazim kod oca na ručak. Nedelja je dan moje posete, i nedeljom se, što se mene tiče, najbolje jede. Otac je – to se mora priznati – izvrstan kuvar; a otkako se odselio u stan svoje nove supruge, obično se potrudi da jelo koje pripremi bude u najmanju ruku ravno kreaciji cenjenog šefa kuhinje.

I pored toga što vikendom uvek očekujem pravi raj za nepca, ne mogu reći da mi je drago kada se približi moja nedeljna poseta ocu. Buni me osećaj lažne familijarnosti koji se uspostavi kada se svi okupimo za trpezarijskim stolom, dok oprezno sečemo i unosimo zalogaje, trudeći se da ne dodirnemo laktove jedni drugima. Otac, ja, njegova žena i njeno dvoje dece: ova pomisao pomalo me asocira na predstavu porodične fotografije gde je isuviše lako prepoznati uljeza, možda baš zbog toga što se on – uljez – ne trudi da manje štrči.

Još jedan kuriozitet: između Saše, sina očeve druge supruge, i mene, razvio se već pri prvom susretu izvesan vid neprijateljstva. Pored toga što smo po karakteru i stavovima različiti, on je imao problem da prihvati činjenicu da novi čovek igra ulogu njegovog  pokojnog oca – a kako tek onda ja da se uklopim u čitavu sliku, pa makar me viđao samo jednom nedeljno?

Sledeća neprijatnost je očeva žena, Milica, koja je oduvek igrala cikličnu epizodu napućene kokete: njoj je, tobože, svaki put drago što dolazim, a zapravo me prezire jer se plaši da ću istrgnuti oca iz njene šake, tako što će ga moje prisustvo podsetiti na život koji je odlučio da odbaci.

Da stvar bude još gora, primetio sam u par navrata kako otac nakon obilnog ručka podiže  obe noge na niski lakirani sto u dnevnoj sobi, na taj način podražavajući sliku partrijarha kakvu je uspostavio u prethodnoj porodici, a na opšte zgražavanje prisutnih članova novog domaćinstva. Sve to me je navelo na zaključak da otac igra jednu specifičnu ulogu dok sam ja tu, a drugu dok nisam.

Čak je i Saša ponekad glumio da ga zanimaju neke stvari iz mog privatnog života, a i ja sam glumio da me zanimaju stvari iz njegovog.

Što se tiče Dragane, Sašine sestre i Milicine kćerke, ona je verovatno glumila i dok šeta ulicom, pretvarajući se da je život bajka, a ona princeza koja samo čeka princa na belom konju, koga bi sa sve konjem mogla da opkorači.

Čitava stvar bi bila manje-više rešiva da sam ja bio u stanju da jednostavno ukinem svoje posete nedeljom, ali to, nažalost, nije bilo moguće: one su se već isuviše dugo odvijale, i time gotovo zadobile status tradicionalnog okupljanja; njihova redukcija bi, dakle, sama po sebi snosila rizik da se već usklađeni odnosi između dve srodničke grupe poremete. Drugim rečima, donela bi više štete nego koristi.

Stoga je postalo jasno da se nešto mora preduzeti.

Dakako, pošto sam ja bio lišen svake mogućnosti da na bilo koji način reagujem, iščekivao sam potez očevih novih srodnika. Nije da sam toga bio svestan, ali rastuća tenzija se nazirala, osnažena novim događajem: mojim slučajnim razbijanjem slike Miličinog mrtvog muža, odnosno pokojnog oca dvoje neprijateljski nastrojenih potomaka.

Zaista je taj eksces bio krajnje nenameran; otac i ja smo pred ručak prenosili sto iz kuhinje u dnevnu sobu; ja sam nogom tresnuo u bok regala na čijoj se najvišoj polici nalazio svećnjak i pomenuta fotografija; fotografija se preturila preko ivice, za trenutak se zadržavši nekom nevidljivom silom u vazduhu, a onda je napravila salto, kao da se predaje, i tresnula svom silinom o parket. Momenat kada se staklo raspuklo ostavio je duboke posledice na psihološko stanje mog oca, a kamoli na porodicu kojoj je on, kao novi pater familias, želeo biti odan. A možda su oni došli na pomisao da sam ja, u dogovoru sa njim, namerno preturio fotografiju, kako bi se i u praksi, a ne samo simbolički, potvrdio suverenitet novog poglavara. Naravno, ništa od toga nije bilo dogovoreno, i sada me je i otac gledao sa nekom vrstom podozrenja, jer je bilo jasno da će morati da se pravda u moje ime, dugo pošto ja odem.

Sledeće nedelje, dočekalo me je veliko iznenađenje: pošto sam izašao iz lifta i pozvonio na vrata Popadića – očeva žena zadržala je staro prezime – ugledao sam g-đu Milicu u nadasve neobičnom izdanju. Imala je, pre svega, na sebi samo gaće. Gaće su bile sačinjene od isprepletanog pruća, prekrivene svežim lišćem i šarenim visuljcima, nalik na cvetove, čije poreklo, međutim, nisam prepoznao. Njene male, oklembešene grudi ne bih detaljnije komentarisao. Pozvala me je da uđem, i pošto nisam odmah reagovao, blagim pokretom dodirnula mi je rame, nasmešivši se, kao da u potpunosti razume moju zbunjenost, i čak pomalo saoseća samnom, ali se onda njen stisak pojačao i ona me je ipak neumoljivo uvukla u stan. Za dvosedom je sedeo otac. Čitao je novine, takođe potpuno nag, ako se izuzmu gaće napravljene od čvrstih pletenih prutova, vrlo slične Miličinim, ali bez cvetova.

„Zdravo, mali“, rekao je, presavivši novine i spustivši ih na sto. Primetio sam da mu je lice premazano nekom belom mašću, nalik na tečni puder. „Poranio si danas.“

Zapravo sam stigao tačno na vreme, ali to pod ovako neobičnim okolnostima nije bilo naročito bitno. „Zašto si tako obučen, tata?“ pitao sam, nesposoban da skrenem pogled sa njegovog našminkanog, i vredelo bi dodati, nimalo srdačnog lica. „Sedi,“ rekao je klimnuvši glavom ka trosedu, smeštenom paralelno u odnosu na regal i TV. Milica se spustila na mesto kraj njega i on je zašuštao gaćama prekrstivši noge i zagrlivši je.

„Danas smo odlučili da igramo jednu malu igru. Mi ćemo biti porodica domorodaca iz prašume, a ti istraživač koji mora da otkrije tajne naših običaja.“

„Aha,“ rekao sam.

„Tišina!“ dreknuo je otac, pucnuvši prstima. Utom su se, kao da je to bio nekakav signal, vrata Sašine i Draganine sobe otvorila uz tresak i njih dvoje su iskočili napolje, sasvim nagi i premazani uljem, ali na svim kompromitujućim mestima nakinđureni ogrlicama, perlicama, opasačima i raznim vrpcama. Počeli su da skakuću jedno oko drugog, ispuštajući neartikulisane krike, u nemaštovitom podražaju tradicionalne igre egzotičnih plemena iz Amazonije. Preko Draganinih grudi bio je prebačen venac od šarenog cveća. Kosu joj je zatezala kožna traka. Miloš je oko kukova nosio venac od školjki. Kratkim drvenim kolcem mahao je prema tavanici kao da želi da oda počast svojim uznesenim, mrtvim precima.

Majka Milica skočila je u kuhinju i tamo počela da udara o dno neke šerpe, svakako u imitaciji zvukova ritualnog bongo-bubnja.

Otac je neko vreme klatio golim stopalom u ritmu, a zatim je podigao ruku, čime se sva  graja u trenutku utišala.

„Istraživaču,“ rekao je, nagnuvši se ka meni, „Znaš li koji je ovo ples?“

Odmahnuo sam glavom, dok mi je pogled sevao od jednog do drugog aktera ovog sumanutog rituala.

„To je ples dubina brazilske prašume, Kaigang, ples kojim otpočinje inicijacija novog člana u zajednicu Velikih Sinova. A znaš li ko je novi član?“

Ponovo sam odmahnuo glavom.

„Pa svakako ne ti, istraživaču… svakako ne ti.“

Otac je naglo ustao, i Saša je odabrao upravo taj teskobni trenutak da me mlatne kolcem uvrh kičme, tako da sam se uz jauk, svom težinom, sručio na kolena.

„Svaki inicijant mora da likvidira i zatim pojede člana zajednice sa kojim je u direktnom krvnom srodstvu, kako bi dokazao da mu je nova zajednica, čiji će starešina ubrzo postati, od svega preča, pa čak i od njegovih najmilijih.“

Odnekud iz unutrašnjosti gaća, otac je izvukao kratak bodež i uhvatio me za kosu. Dok mi je presecao grlo, govorio je, kao da me ipak žali: „Ljubljeno dete moje… nikada se nisi osećao delom ovog roda. Svi smo se trudili da ti pružimo razumevanje, ali ti nisi mogao da nam uzvratiš istom merom. Misliš li da je nama bilo lako da sve ove godine trpimo nekoga ko osuđuje našu zajednicu, nekoga čije nas samo prisustvo podseća na to da je ona grešna?“

Pošto mi je čitavom dužinom rasekao vrat, spojio je rez i sa potiljačne strane, a onda mi je jednim silovitim pokretom obrnuo glavu i iščupao je iz vratne kičme. Prinevši je svom licu, uhvatio ju je oberučke za krvave obraze i rekao: „Ali najzad, najzad ćeš i ti postati Jedno u prstenu naših srca.“

Ubacili su me u kadu i raskomadali testerom. Neke delove su odvojili od kostiju i pojeli istog dana, a neke ocedili od krvi i strpali u friz, za kasnije. Otac je moje meso kuvao, a ostali su ga pekli u rerni, dodajući pri hlađenju raznorazne začine. On je pojeo crevca i šake. Milica butine, pazuha, i meso između rebara. Deca – Saša  i Dragana – zadovoljili su se kolenima u kupusu i delovima zadnjice na žaru, sa pomfritom i zelenom salatom.

Obećao sam da će ova priča potvrditi početnu hipotezu o pečenom, kuvanom i samom odnosu konzumenata ljudskog mesa prema lešu koji se konzumira. To sam obećanje ispunio. Ali ipak, postoji još jedna – reklo bi se, najslađa – vest koju sam ostavio za kraj. Naime, ono što želim da istaknem je to, da ima nečega u kuvanom mesu, nečega što ipak izostaje u pečenom. Nekog fluida, soka, koji se pri visokoj temperaturi najverovatnije isuši, ali se pri kuvanju najčešće zadržava u samoj srži. To je možda element svesti, element duše.

Iako sam mrtav, zapisujem ove misli. Iako nemam šake, koristim se njima.

Da, oče. To sam ja u tvojoj glavi. To sam ja koji šapuće.