Dorijan Nuaj (1971, Priština), je ličnost ekscentričnih manira i kontroverzne karme. Njegovo najpoznatije delo je rasprava “Božanska revolucija katastrofe (i ugovor sa đavolom)”, napisana još davne 1995. godine, ali je svetlost dana doživela tek 2008. u izdanju beogradske Ukronije. U međuvremenu, prošlo je 13 dugih, frustrirajućih  godina anonimnog stvaranja, nakon čega se gnusna lutka bljedunjave beznačajnosti pretvorila u raskošnog leptira Tame. Bio je to svojevrsni izlazak iz ljušture, isijavanje jedne apokaliptične vizije koja u dosadašnjim povesnim trendovima razobličuje nadolazeće katastrofe i transformacije čovečanstva. Nakon toga usledilo je objavljivanje „Lucifereze“, odnosno tri kratka, bizarna romana u jednoj knjizi, a to su „Saltarello“, „Kako sam sreo hrvatskog bana Smoljana“ i „Sreli smo se u Tifaretu“, takođe u izdanju Ukronije, 2010 godine. Iste godine, Ukronija je objavila njegovu zbirku poezije „Crni nemis“ posvećenu nestvarnoj ljubavi božanske sukube. Njegova prva manja poetska zbirka izašla je 1998., Inpress, Beograd. Osim toga, objavljivao je i u nekoliko časopisa, Gradina 1995, Limes Plus 2010, Unus Mundum 2011 itd.