Naredio jednom silni i časni kralj da mu sluge, najbrže što mogu, donesu glavu starog stolara Aberkrombija iz varošice udaljene desetak milja od prestonice.

Pola sata po naređenju na kraljevskom stolu ležao je srebrni pladanj sa Aberkrombijevom glavom. Zadivljen obavljenim poslom, kralj je sluge bogato nagradio a zatim naredio straži da se povuče iz kraljevskih prostorija. Ostali su sami, kralj i Aberkrombi, to jest ono što je od stolara ostalo.

Vladar je razgledao ogromnu kosmatu glavu išpartanu dubokim borama. “Ovakvo biće još nisam video. Nadam se da mi ostali podanici ne izgledaju ovako”, mislio je vladar. Oprezno je dodirnuo Aberkrombijevu ćupu. Sevnule su žrtvine plave oči. Kralj je vrisnuo i odskočio u stranu.

– Ko si ti da prebiraš po mojoj kosi kao neki pavijan?! – urlala je stolarska glava.

– Ja sam kralj – reče uplašeni moćnik i te reči mu delimično povratiše samopouzdanje.

– Aberkrombi Tobijas, stolar iz Krezvika, vama na usluzi – učtivo je uzvratila glava.

– O, spodobo, šta te podiže iz večitog sna? – pitao je kralj krsteći se.

– Nepravda, gospodaru moj, nepravda mi ne da mira i neću se smiriti u grobu sve dok se krivac za moju smrt ne zanjiše na vešalima.

– S-stvarno? – upitao je kralj tražeći pogledom po sobi Raspeće, Bibliju, bilo kakav protivotrov za crnu magiju.

– Narafski. Eto, pođem ja jutros iz Krezvika ka prestonom gradu kad negde na pola puta nalete na mene konjanici kraljevski i, onako usput, odseku mi mačevima glavu.

Ove reči je glava izgovorila ravnim tonom, kao da je izgubila zanokticu a ne telo ili glavu, ili oboje.

– Đavolove sluge, bednici! Sve su upropastili! – besneo je kralj.

– Šta to, gospodaru i zaštitniče vere? – pitala je ćupa.

– Nisu trebali da te poseku na putu.

– I ja to kažem.

– Trebalo je da te poseku u Kizviku, u tvojoj radionici.

Glava se stresla.

– Ako vas ja razumem, vi ste, Vaše Veličanstvo, poslali po mene da me ubiju?

– Da – suvo je odgovorio kralj.

– A… ali zašto? Šta sam ja zgrešio kralju, Bogu i Svetom Đorđu da mi glavu otfikariš?

– Državna posla.

– Meni možete reći. Mrtva usta ne govore – šaputao je Aberkrombijev cubok.

– Hteo sam da proverim koliko su moji žbiri brzi u ubijanju neprijatelja države. Pošto su svi neprijatelji države pobijeni kao slobodan uzorak sam izabrao svog podanika, prvog na spisku stanovništva Kizvika a to si, po abecednom redosledu, ti, Aberkrombi – objasnio je veliki državnik.

– Znači, ja sam žrtvovan za dobrobit kralja i otadžbine? Moja smrt nije bila uzaludna? – oduševljeno je pitala glava.

– Manje-više.

– Sad mogu mirno da umrem-svečano je zaključio patrljak i sklopio oči.