Povremeno ih sanjam.

U snu im se lica nadnose nad mene. Lebde, bleda i fosforescentna, uokvirujući mesec iza njih, razliven po tečnoj površini nečega što nije ni nebo ni somot. Možda odraz bazena fontane. Odraz odraza nečega u nečemu.

Ćute, a kada progovore, par reči samo, kratkih, ne razumem ih. Govore jedno drugom, i to je njihov jezik, privatni, upotrebljiv samo u snu u kome mi se ukazuju.

San? Nisam sigurna. Za mnoge stvari nemam ime. Nešto se u osnovi stvari pomerilo iz ležišta, zima više nije zima, leto nije leto. Java i uobrazilja igraju žmurke u kojima se nikada ne pronalaze. Sneg je zadržao formu: voda iz fontane srebri se u padu kada joj je vreme, miruje kada su vrane jedine ptice ovde. Sve je tu, prividno sledi pravila svojeg postojanja, ali nema težinu i miris, čini mi se da bi se, iz dovoljne blizine, sve raspršilo u čestice sastavljene od još sićušnijih čestica, a ove… Ali, zar to ionako nije istina?

Svejedno. Ne mogu, i kada bih htela, nijednoj stvari, nikome, da priđem dovoljno blizu. Do određene tačke postoji nada da ću uspeti, želja je jaka iako to uopšte ne želim, a onda se sve nađe iza mene, glatkim, nauljenim, trenutnim pomakom klizne, nematerijalno magleno, i opet se zgusne sa druge strane, kao da se ništa nije dogodilo, osim u mojoj glavi, ili ni tamo. Možda i nije. Ne mogu da znam.

Kako da znam da li ih sanjam, ili su zaista tu, kada ne govore meni? Gledaju dole, kao da me ne vide. Kao da sam im uvek izvan žiže, ili neko drugi, nešto, stoji iza mene, i privlači im pažnju, gotovo zlurado. Neka. To je u redu. Uostalom, i ja njih vidim tako, lica im se ne razlikuju, iako se sećam da vrlo malo liče jedno na drugo. Možda je to kvalitet sna, ili noći, jer se to zbiva samo noću, dan mi ih nikad ne donese, samo neke strane ljude, sa drugom svrhom. Viđam ih, oboje, uvek u pratnji meseca, trio zaleđen iznad nevidljivih staza, odsutan, kao da poseta nije pravi razlog zašto su tu. Kao da ga ni sami ne razumeju potpuno jer je san moj, nesaznatljiv kao njihov govor za mene. Da li ovaj večni nesporazum, nerazumevanje koje ni samo sebe ne ume da objasni, čini da ih, u najbolju ruku, uspevam da sagledam tek kao nedomišljene misli, izmičuće? Ne mogu da znam. Ne osećam ništa što bi mi pomoglo, ne znam da li oni nešto osećaju. Nema mirisa koji bi odao osećanja. A opet, mora da su tu zbog mene, moji su, bili su moji, i ja sam ovde zbog njih. Moja deca. Njihova imena? Zagubljena negde u pometnji iščašenja stvari.

Igle zvezda prolaze kroz njih, kroz srca i čela i dlanove, ledene.

Mora biti da su ledene. Mora biti da sam ja ledena, i ova kuća gvozdenih dveri, jer sunce ne ulazi ovamo, niti je sneg pod mojim bosim stopalima pun skrivenih zuba, kakav bi morao da bude. Kada odem do fontane (najdalje što mogu), i zaronim ruku između lokvanja i razbijenih ljuski leda, osećaj je isti kao u vazduhu. Nema ga, kao što nema ničega između stvari i unutar njih. Sve je samo televizijska slika.

Sanjam ih i na onom drugom mestu. U drugoj kući. Našoj – to je sada samo reč koja mi dolazi – kući. Ponovo im sanjam samo lica, u posteljama su, pokrivača povučenih do brade. Spavaju, otvorenih očiju, i ne vide me, kao što me ne vide kada me pohode, ne baš, ne potpuno, ne do kraja. Zastanem malo iznad njih, samo stojim, nisam im potrebna, dobro su ušuškani, pravilno dišu, a onda se taj san prekida i opet sam u svojoj kući, koja mora da je ledena, kao zvezde, oštrih rubova.

Ne reaguju kada se rastajemo, ni ja, opet je to pomak, nevezan za bilo kakav pokušaj sa ove ili one strane, svako ima svoje mesto i drži ga se.

U džinovskoj, hladnoj kući, brat i sestra se bude, svako u svojoj postelji, u istoj sobi, iako kuća ima mnogo soba, uvek praznih. Ne moraju da se pogledaju da bi znali da su imali isti san, onaj u kome su pohođeni. Od koga zadrhte, svaki put, kao od ledenog dodira ruke na čelu. Kao da je kuća izdahnula svoj dah u sobu, u njih.

I ponovo pokušavaju da se prisete nečega što slute da su zaboravili: kada bi mogli da se sete, imali bi u zenicama rastopljen akvarel lica, belog i prozirnog poput leda u mutnoj vodi tame, kako ih posmatra, možda s tugom, možda ravnodušno, kao da čita knjigu kojoj ne zna naslov, niti sadržaj, i nema koga da pita kako se zove.