Dejan Ognjanović – DIVLJA KAPELA
(Ghoul Press, Niška Banja, 2022)

HOROR DUBOKO UKORENJEN U SRPSKOM TLU

Piše: Mladen Jakovljević

Zbirka Divlja kapela Dejana Ognjanovića potvrđuje da za dobar horor nisu neophodni udaljeni predeli i egzotične mitologije jer su svi neophodni sastojci nadohvat ruke: prazno selo, čudna kapela, tajnovita šuma, skrivena pećina, ruševine i lagumi, moteli kraj magistrale i putevi kojima se ređe ide. Potrebno je samo pažljivo pogledati svet oko sebe, a Ognjanović upravo to čini – u poznatoj svakodnevici pronalazi mračne ćoškove i pukotine, u kojima obitavaju ili iz kojih se pomaljaju drevne, zaboravljene i uznemirujuće stvari.

Zbirka Divlja kapela, objavljena 2022. godine kao autorovo samostalno izdanje (Ghoul Press), sadrži pet priča nastalih u različitim periodima njegovog stvaralaštva, od kojih su četiri ranije objavljivane u zbirkama horor priča i redigovane za ovo izdanje, dok je peta, „Mladež“, čitaocima prvi put dostupna upravo u Divljoj kapeli.

Naslovna priča, „Divlja kapela“, najneposrednije pokazuje Ognjanovićev dar da lokalne prostore i pojave preoblikuje u mesta neprijatnosti, jeze i strave. Dva prijatelja, Danijel i Đorđe, obilaze zemlju u potrazi za zanimljivim džepovima prošlosti – kao što su ruševine, stare crkve i groblja – uobličenim u ideju „srpskog gotika“, kako ga oni nazivaju. Obilazak skrajnutih prostora ubrzo postaje susret sa iracionalnim i jezovitim, koje naglašavaju filmske reference i svest likova o pravilima dragog im žanra. Oni vrlo dobro znaju šta se dešava u horor filmu, čije obrasce jasno prepoznaju u onome s čime se suočavaju, ali upravo je njihova svest o njima izvor dodatne nelagode. Ognjanović se tako poigrava sa horizontom očekivanja, unutar dela i van njega, zato što i čitalac na osnovu obrazaca gradi očekivanja, ali ne može biti siguran u način na koji će očekivanja biti ispunjena. Puka radoznalost suočava se sa pipcima natprirodnog, koji protagoniste vuku ka istinskom užasu, pri čemu efekat dodatno pojačavaju hrišćanski i predhrišćanski elementi, prepleteni u kapeli, verovanjima, ritualima i praksama.

Ovo je izraženo i u priči „Crni čovek“, u kojoj se Grozda, suočena sa nemogućnošću da rodi živo dete, natprirodnom okreće iz želje da se ostvari kao majka, zbog čega njen odlazak kod vračare i ritual s kojim je ona upoznaje dobijaju naročitu težinu. Zvanična znanja i verovanja ne nude rešenje za njen očaj pa se Grozda okreće alternativnim znanjima, koja sem ostvarenja želje podrazumevaju i određenu cenu. Kao što to očekivano biva, cena je mnogo veća nego što oni koji se takvim znanjima prepuštaju očekuju da će morati platiti.

Priča „Sekta prljavih“ čitaoca iz dešavanja u lokalnim prostorima polako vodi do granica područja kosmičkog užasa kakvog znamo iz Lavkraftovih književnih vizija. Na početku, protagonista sebe dobrovoljno isključuje iz društva, pri čemu se nakon svakog koraka koji ga udaljava oseća sve bolje. Odbacivši identitet i društvene norme, on polako gubi osećaj za vreme i povlači se na marginu. Ovo samoizgnanstvo končano ga dovodi do tunela ispod tvrđave u kojima se granice rasplinjavaju, a tela i umovi onih koji se tom liminalnom prostoru prepuste podležu promeni. Uz odgovore na pitanje kuda vodi ovakvo samoizgnanstvo, kraj donosi neočekivani obrt. Izgnanici, koji su sa zajednicom naizgled prekinuli sve veze, postaju izvor užasa, ali i kreatori umetnosti, magije, religije i politike, a njihov nepoznati svet, sem naličja poznatog, ujedno je i njegovo iskrivljeno i neočekivano blisko lice.

Priča „Noćenje“ je svoj konačni oblik dobila kao prilog zbirci o vampirskom hororu, kojim Ognjanović savremeno i arhetipsko spaja u postavku neodoljivo primamljivu svakom ljubitelju horora: motel, noć, kiša, neznanac, prostitutka, uznemirujuće neobična fizionomija i već dobro poznata nemogućnost da se odoli onome što neminovno donosi užas. Ujedno, dok pokazuje kako se iz poznatog može roditi nešto sasvim drugačije, Ognjanović veštim poigravanjem žanrovskim obrascima uspešno budi osećaj uznemirenosti.

Koliko autor u prethodnim pričama vešto i izdašno koristi žanrovske motive i obrasce, toliko ih u poslednjoj priči, „Mladež“, radikalno redukuje. U ovoj priči zasnovanoj na dijalogu, razgovor vozača i mladog autostopera prerasta u verbalno nadmudrivanje ispunjeno književnim referencama, muzičkim aluzijama i humorom kojima se, uz napetost, polako gradi vozačev i mladićev identitet. Dok se bliži kulminaciji, spoj teme starenja i želje za večnom mladošću gradi demonski zaplet, čije razrešenje donosi prethodno pažljivo građen odnos, kojim se polako razotkrivaju prirode dva sagovornika.

Narativni prepleti motiva tela, smrti, marginalnosti, verovanja, tradicije i putovanja u svim pričama Divlje kapele izazivaju i preispituju granice između poznatog i nepoznatog, pa i onoga što se tradicionalno poima kao normalno i nenormalno. Ognjanović odlično poznaje žanrovskih obrasce, a upravo u međuprostorima, graničnim područjima i mestima poroznih granica, pokazuje veštinu da ih po potrebi, onda kada je to ključno, produbi i preoblikuje, pa čak i da se njima poigra. Bilo da se radi o folkloru, telu, društvenim normama ili poimanju ljudskosti, Ognjanović to čini isključivo s jednim ciljem – da nam otvori prolaze do područja mračnog i nepoznatog. A ona se nalaze blizu, tik ispod tanke i krhke površine poznate nam stvarnosti. Neprijatno blizu.