Zoran Živković – CRNA SOBA
(Samostalno izdanje autora, Beograd 2026)

DVOSTRANO OGLEDALO

Piše: Aleksa Đukanović

Ovaj se kraći roman (stotinu i sedamdesetak strana) otvara prividno banalnom situacijom: penzionisani profesor i pisac Zoran Živković iznenada nestaje jedne večeri. Njegova partnerka Ivana Đurić (koja je ujedno i pripovedač) ne zatiče ga kod kuće po povratku iz pozorišta …

Zoran je te večeri, kao i obično, održao onlajn čas kreativnog pisanja – da bi potom tajanstveno iščezao… Ivana prijavljuje nestanak policiji, a slučaj dospeva kod inspektorke Sanje Mrvaljević – kako se, sasvim neočekivano, zove i junakinja jednog od Živkovićevih ranijih romana: Bela soba. Ta neobična podudarnost imena i zanimanja – prva je pukotina kroz koju se u zamaskirani realistički tekst uvlači rafinirana fantastika.

Dalji tok radnje ovog kratkog ali koncepcijski vrlo složenog dela – niže sve začudnije događaje: fantomski poziv na Zoranov mobilni telefon za kojim ne ostaje nikakav trag, njegovo kratkotrajno i neobjašnjivo pojavljivanje na klupi u parku, uplitanje Agencije za nacionalnu bezbednost koja ga odvodi na „informativni razgovor“, nestanak iz zaključanog kupatila i – naposletku: pojavljivanje u zoološkom vrtu, u kavezima sa medvedima i lavovima, dok mu snajperisti prete likvidacijom…

Živković u svom dvadeset petom proznom delu gradi diskretnu i kontrastiranu napetost kroz sasvim svakodnevne detalje; na primer – zaboravljen poziv, kasni povratak kući, „duplo“ zaključavanje vrata, i tako dalje – da bi potom, gotovo neprimetno, čitavu radnju doveo na prag nemogućeg. Ta postupnost je njegov zaštitni znak jer pisac fantastiku ne najavljuje, naprotiv, on je polako i efektno uvlači kroz pukotine realističkog tkiva, tako da čitalac tek naknadno shvata koliko je daleko odveden od poznatog, realističnog sveta – u nešto toliko fantazmagorično i irealno neobjašnjivo da prevazilazi i granice čiste fantastike. Obrt u kome se junakinje otkrivaju kao likovi iz ranijeg romana nije puki formalni trik, Živković ga koristi da progovori o tome kada je pravi trenutak da se okonča pisanje, da se završi opus completum, što je stožerna tema ovog romana. Tako, crna soba postaje metafora za sam čin stvaranja – to je, dakle, mesto apsolutne praznine (mentalne/duhovne/fizičke) iz koje, paradoksalno, nastaje sadržaj prividno ni iz čega.

Odluka da se priča vodi iz ugla Ivane Đurić, a ne samog ZoranaŽivkovića, daje romanu dodatan naboj: emotivnu uverljivost – jer njena panika, ljubav i nemoć drže čitaoca čvrsto vezanim za priču. Time se apstraktna, koncepcijska igra uzemljuje u konkretno, zapravo u ono iskonsko i iskreno ljudsko iskustvo gubitka i čekanja. Živković, koji je majstor sažetosti, svedenosti, sazdao je ovaj roman u kratkih dvadeset četiripoglavlja – a u njima su dijaloški tempo i jasne rečenice izgradili osobito čvrsto tkivo (poetičko i strukturno) koje se pokazalo izuzetno pitkim i čitkim, uprkos izuzetno složenoj koncepcijskoj višeznačnosti i složenosti. Živković ne žrtvuje čitljivost radi filozofske dubine – naprotiv, njegova jednostavnost sredstvo je kojim svu postojeću misaonu dubinu prikriva, ali samo do trenutka kada čitalac sam poželi da je otkrije.

Crna soba stoji u direktnom, gotovo ogledalskom, dvostranom, odnosu prema ranijem romanu: Bela soba (2022), delu kojim se Živković, posle petogodišnjeg prekida, vratio prozi. U Beloj sobi nestaje Ivana Đurić, a njen nestanak prijavljuje Zoran Živković – lik koji ima piščevo ime i zanimanje – dok istragu vodi inspektorka Sanja Mrvaljević. Radnja se tada, podsetićemo čitaoce, širi kroz zbunjujuće video-poruke, prividne teleportacije, tajne službe i zagonetne nestanke/pojave sve dok se puko iščeznuće jedne osobe ne pretvori u pitanje nacionalne i međunarodne bezbednosti.

Crna soba preuzima gotovo istovetan strukturni obrazac – nestanak, policijska istraga, uplitanje tajnih službi, eskalacija u fantastično – ali obrće uloge: sada nestaje Zoran Živković, a Ivana Đurić je ta koja traga i pripoveda. Tim obrtom Živković nastavlja dijalog sa sopstvenim delom: junakinja Bele sobe (Sanja Mrvaljević) prelazi u nov roman kao svesna sebe, zbunjena sopstvenom „pređašnjom“ egzistencijom, čime pisac doslovno pretvara svoj raniji tekst u građu i mitologiju novog.

Tematski, oba romana govore o odnosu pisca prema sopstvenom delu i o samom činu pisanja. Bela soba, prema piščevim rečima, jeste roman o pisanju te iste knjige, dok Crna soba ide korak dalje i eksplicitno tematizuje krizu nadahnuća, prikazujući trenutak u kojem se priča o priči pretvara u spas od stvaralačke praznine. Dok je Bela soba zamišljena kao zaokruživanje celokupnog opusa, Crna soba deluje kao njen nastavak i, u izvesnom smislu, opravdanje – dokaz da zaokruživanje nije bilo konačno, već da iz svake „poslednje sobe“ može nastati nova.

Posredi je elegantan, toplo napisan i intelektualno maestralno posložen roman u kome se jasno razabire Živkovićev jedinstveni prozni rukopis. Čitan uporedo sa Belom sobom, otkriva se kao drugi deo diptiha – dokaz da za ovog pisca nijedna soba, ma koliko izgledala prazna ili konačna, nije zaista poslednja.