Zoran Živković – BELA SOBA (Zavod za udžbenike, Beograd, 2022)
Piše: Aleksa Đukanović
U romanu Bela soba, najnovijem proznom delu prof. dr Zorana Živkovića koje se upravo pojavilo u izdanju Zavoda za udžbenike, čitaoci će na dve stotine strana upoznati jedno novo, do sada neviđeno stvaralačko ruho ovog autora i zaplivati u jedinstvenu avanturu čitanja.
Roman je nastao posle petogodišnjeg prekida proznog stvaralaštva i predstavlja impresivno zaokruženje celokupnog opusa Zorana Živkovića, pisca, profesora univerziteta i najpoznatijeg proučavaoca književne fantastike u Srbiji i jednog od najpoznatijih proučavalaca književne fantastike u Evropi. Bela soba izašla je prvobitno na engleskom jeziku kod prestižnog američkog izdavača Kadmus pres-a (Cadmus Press) koji je objavio Živkovićeva Sabrana prozna dela u 34 toma. Radio Beograd emitovao je ovaj roman, u sedamnaest nastavaka, 2021. godine – tekst je, iz rukopisa, pročitao sam autor.
Roman počinje fantastičnim kafkijanskim zapletom – iz vizure naratora „Zorana Živkovića“ koji je istoimeni junak u romanu – neočekivanim nestankom jedne „osobe“: Ivane Đurić, romaneskne „junakinje“, na kojoj je postavljena celokupna fabula.
Ubrzo, „Zoran Živković“ uz pomoć više inspektorke Sanje Mrvaljević otkriva da nije reč o pukom nestanku gospođe Ivane Đurić. Naprotiv, dalji tok radnje pruža nam, jedan za drugim, sve nestvarnije i fantastičkije prizore: zbunjujuće video-linkove Ivane Đurić, naizgled potpuno realistične teleportacije, džunglu Šri Lanke, Banovo brdo, pozorišnu maglu, mačora Bucu, Nimcovičevu odbranu, terorizam prvog stepena, tajne službe, forenzičare, skrivene kamere, policijsko uhođenje, podzemne vozove, pseudoholograme, itd., itd.
Odista, sve ove zagonetne slike stvaraju svojevrsnu rableovsku karnevalsku atmosferu u romanu. Kao malo koji autor-psiholog pre njega, Živković se najnovijim romanom impresivno poigrao ljudskom mišlju i (pod)svešću, dostigavši vrhunac svoje osobene borhesovsko-detektivske poetike „nežne misterije“ i „fantastično-realističnih prizora“, ali u novoj formi koja se po svojoj originalnosti izdvaja od svega što je ovaj slavni dobitnik „Svetske nagrade za fantastiku“ do sada napisao.
Reč je o prozi detekcije kao paravanu iza koga se krije nešto mnogo dublje. Posredi je verovatno najautentičniji roman ove vrste napisan na srpskom jeziku u 21. veku. Živković započinje priču realističnim opisima sasvim uobičajene svakodnevnice jednog profesora književnosti i kreativnog pisanja, no vrlo brzo, radnja poprima osobine čistih krimi-romana, kao u delima Artura Konana Dojla ili Borisa Akunjina.
Kako se, međutim, nastavlja istraživanje nestanka gospođe Đurić, čitaoci prolaze kroz sve apsurdnije, fantastičnije i tajanstvenije doživljaje. Živković vešto kombinuje i spaja poznati borhesovski magijski realizam sa detektivskom formom, stvarajući izvrstan psihološki roman, koji nam otkriva koliko su ljudska svest i ljudski unutarnji život duboki i bezgranični.
Živkovićev roman maestralan je amalgam kafkijanskih zapleta, gogoljevskih nadrealnih prizora i humorno-apsurdnih scena, kao i bulgakovljevskih fantazmagoričnih opisa spoljnog i unutarnjeg sveta, kako jednog čovekovog duha tako i zajednice. Iza zavese, naravno, krije se najprefinjeniji magijski realizam koji je tako vešto sazdan da se na prvi pogled ne razlikuje od realistične proze, što je inače manir ovog znamenitog srpskog pisca. No, „učeniji“ čitalac koji je upoznat sa Živkovićevim ranijim opusom biće, dakako, u neuporedivo većoj i dubljoj spoznaji prilikom čitanja ovog, nadamo se ipak – ne poslednjeg romana prof. Zorana Živkovića, od onih čitalaca koji ovog autora upoznaju prvi put sa ovim delom (ali tih je, nadamo se, zanemarljiv broj).
Upravo ovaj sjajni roman bio je povod da jedan od najuglednijih američkih književnih kritičara Majkl Dirda u prikazuBele sobeuVašington postu napiše za Zorana Živkovića da je „jedan od zvezdanih evropskih pisaca koji nesumnjivo zaslužuje Nobelovu nagradu za književnost“.
