Jurij Mamlejev – BESANI
(Agnosta, Beograd, 2024)
OD FANTASTIČNOG KA METAFIZIČKOM REALIZMU – BESANI JURIJA MAMLEJEVA
Piše: Vladimir Kolarić
Retko koji pisac upozorava kako ono što je napisao nije za svakog, tačnije za one koji „nisu spremni“. Upravo to čini Jurij Mamlejev (1931-2015) u uvodnom komentaru svog prvog romana Besani, napisanog šezdesetih godina prošlog veka, podrazumeva se bez mogućnosti da bude objavljen u Sovjetskom Savezu (na srpskom: Agnosta, 2024, prevod Duško Paunković). Vreme nastanka romana on imenuje „godinama metafizičkog očajanja“, a roman po njemu „opisuje pakao, i to današnji pakao, pakao na planeti Zemlji, bez ikakvog ulepšavanja“. S druge strane, kaže autor, roman prikazuje i ljude koji „žele da prodru u duhovne sfere“, ali „lude od toga i postaju svojevrsna čudovišta“.
Ipak, veruje Mamlejev, „prikazivanje duhovne krize neizbežno vodi ka kontrareakciji“, odnosno ka „dubinskoj katarzi“, pa tako tvrdi da je čitanje romana „spaslo dvoje mladih Rusa koji su hteli da izvrše samoubistvo“. I pored toga treba biti oprezan i ne upuštati se u čitanje ako nismo dovoljno, pre svega duhovno, osposobljeni. Sopstvenu pripovedačku poziciju autor imenuje pozicijom posmatrača i svedoka, koji niti afirmiše niti sudi, već ima gotovo naučni pristup predmetu.
Mamlejev je značajan ruski pisac i mislilac druge polovine prošlog veka, centar znamenitog Južinskog kružoka koji se pored književnosti i umetnosti, bavio i filosofijom, ezoterijom i misaonim nasleđem tradicionalizma i filosofije perenis, i iz kog su potekle brojne značajne ličnosti ruske kulture, u rasponu od Vladimira Sorokina do Aleksandra Dugina. Dakle, kada govori o „opasnosti“ koje potencijalno stoje pred čitaocima Besanih, on ne misli samo na posledice čisto književne provokacije, već i one koje zadiru u sferu duhovnog i okultnog.
Književni opus Mamlejeva bi se mogao svrstati u fantastiku, i to onu koja u kontekstu ruske književnosti najpre baštini tradiciju Gogolja i Dostojevskog, kao i dekadentskih i simbolističkih autora poput V. Ivanova, Belog ili Sologuba, uključujući i udeo avangarde. Ovaj pisac kaže kako je fantastika u sovjetskom kontekstu bila forma za izražavanje slobodnog mišljenja i način da se prikriveno govori o duhovnim i religijskim temama.
Ipak, on svoj pristup imenuje metafizičkim realizmom, koji se razlikuje od dominantne fantastičke tradicije u ruskoj književnosti, odnosno fantastičnog realizma. Tačno je da realizam podrazumeva predstavljanje stvarnosti, smatra Mamlejev, ali stvarnost je po sebi izuzetno obuhvatan pojam. Za razliku od „naturalnog“ realizma okrenutog ka „vidljivoj“ stvarnosti, metafizički realizam ne podrazumeva sjedinjenje realizma sa fantastikom, već sa određenim oblicima metafizičkog znanja, ozarenjima i vizijama. Drugim rečima, to je realizam koji proniče u drugi svet, bez u fantastici prisutne žanrovske uslovnosti i bez izmišljanja. Ovaj vid realizma nije, dakle, zasnovan na igri mašte, već pre svega na znanju, i na knjigama, ali pre svega na ličnom iskustvu duhovnog života i duhovne realnosti. Ako je za „obični“ realizam bitno čulno i razumsko poimanje i predstavljanje vidljivog sveta, a za fantastiku imaginacija, za metafizički realizam je najvažnije ovladavanje vizionarskim tipom mišljenja.
Ipak, Besane pre svega valja posmatrati kao književno delo, a na njegov ezoterijski i okultni bagaž treba gledati kao na elemente književne građe, a ne kao na priručnih okultnih tehnika ili opis duhovnih iskustava.
Ovaj roman je najpre parodija ruskih devetnaestovekovnih romana i povesti, poput Turgenjevljevih, smeštenih u „plemićka gnezda“, odnosno aristokratske posede, koji prate život i međusobne intrige njihovih vlasnika ali i običnih ljudi, seljaka i posluge. Takođe, on je unekoliko i parodija Dostojevskog, sa njegovim rastrzanim likovima suočenim sa velikim pitanjima egzistencije i smisla. Samo što su junaci ovog „gnezda“ svi do jednog izopačeni i demonizovani, od serijskog ubice, preko opskurnih okultista do perverznjaka svih vrsta.
Umesto susreta frivolnih plemića, predstavnika inteligencije i prostih ali dobrostivih predstavnika naroda, ovde imamo spoj „prostonarodnog mračnjaštva“ i „intelektualnog misticizma“, koji dovodi do nekih od neprijatnijih i gnusnijih prizora ikada opisanih u literaturi (Markiz de Sad, čije otelotvorenje likovi prepoznaju u crknutoj mački, nije pomenut tek tako).
Roman bi najtačnije mogli opisati kao susret svakodnevice sa nepoznatim, od čijeg je „prodora“ svakodnevica „napukla“. Ovde svi tragaju za večnim i nevidljivim makar ga i poricali, pa čak i serijski ubica ubija kako bi razrešio „zagonetku“ čoveka, odnosno odakle on dolazi i kuda ide. U osnovi, delovanje likova odlikuje strah od onostranog kome deklarativno teže, a koje bi ako bi ga dosegli moglo da dovede u pitanje njihovu sliku o sebi, odnosno da ih suoči sa sobom kakvi zaista jesu. Hrišćanskim jezikom rečeno, mogao bi da poljulja njihovu gordost, samoljublje i čovekobožačku pretenziju.
Fantastika je ovde i te kako prisutna, od predstavljanja prikaza i entiteta iz u običnim stanjima svesti neopažljivog sveta, preko transformacija likova (npr. u čoveka kokošku), do scene nekakve okultne varijante seksualnog opštenja sa samim sobom.
Roman Besani Jurija Mamlejeva, i danas radikalan i neugodan, snažna je slika obezduhovljenog sveta, odnosno sveta onakvog kakav bi izgledao bez Boga i ljudskog odnosa prema njemu. Ovaj roman je istovremeno dijalog sa ruskim književnim nasleđem, s obzirom da se, iako u znatno radikalnijem vidu, prilagođenom iskustvu svetskih ratova, holokausta, totalitarizama i nuklearne opasnosti, bavi istim pitanjima kao i najveća dela ruske klasike, odnosno mogućnostima dosezanja krajnjeg smisla i večnosti, odnosno pravog ljudskog lika. U ovome fantastički motivi, stilski koliko i narativni elementi imaju veliki značaj.
Ovo delo stoga značajno proširuje prostor ljudske imaginacije, i precizno oslikavajući čovekov susret sa onostranim, koji može da se pretvori i u susret sa zlom, makar i zbog naše nemoći da se prema tom onostranom pravilno postavimo, svakako poseduje katarzično dejstvo koje je najavio njegov autor.