Boris Mišić – PRIČE IZ MEĆAVE I TMINE
(Presing, Beograd, 2025)

Piše: Filip Rogović

U zbirkama priča Vila šatorica (2016), Nebeska zvona (2020) i Srce Dinare (2021), pisac Boris Mišić (1974) oprobao se u različitim žanrovima, od „čiste“ fantastike, preko SF-a, do horora, a među njegovim najuspelijim radovima posebno su se izdvojile priče o ratu. O strahotama ratišta pisao je čak i u realističnom ključu, ali ih je daleko češće kombinovao sa natprirodnom stravom i fantazijom. Prisustvo ratnog vihora u njegovim tekstovima ne čudi, budući da je Mišić, tek završivši srednju školu, devedesetih i sam bio učesnik rata u Bosni i Hercegovini, a opsesivnoj temi sada je posvetio i jednu celu knjigu. Borisova četvrta zbirka, Priče iz mećave i tmine, okuplja šest ratnih priča: tri koje smo već imali prilike da čitamo ranije, uz tri koje se ovde pojavljuju premijerno.

Na ponajbolje napisanim stranicama svojih dosadašnjih knjiga, Boris je upečatljivo slikao ljude koji su doživeli teške lomove i ozbiljne patnje, ali su ipak uspeli da očuvaju čovečnost i odoleli opasnosti da celokupnu stvarnost počnu da posmatraju isključivo kroz sopstveni bol… Osim toga, često je potencirao zadivljenost prirodom, kroz nadahnute opise bosanskih i srpskih planina i gora, čija lepota stoji u snažnom kontrastu sa svetom ljudi, koji je pun zla i moralne bede.

Mada se to moglo naslutiti i ranije, noveleta koja otvara Priče iz mećave i tmine, „Dnevnik sa Grabeža“, eksplicitno otkriva da izvorište ove dve piščeve fascinacije verovatno ponajviše leži u njegovom ratnom iskustvu. Posredi je realistična, autobiografska pripovest o mesecima koje 21-godišnji mladić 1994. godine provodi na ratištu, na koje nije otišao svojom voljom. I u ovim ogoljenim opisima rata pripovedač će u prvi plan staviti dva pomenuta lajtmotiva, koji su postali jezgro njegove umetnosti:

Iako brzo uviđa sav besmisao, tegobu, nepravdu i tragediju rata, pripovedač usred užasa u kojem se obreo, među vojnicima pronalazi i ljude koji su u tim okolnostima očuvali čovečnost, empatiju i zdrav razum. Svestan je, primera radi, da mu je jedan pribrani potporučnik, u dramatičnoj situaciji spasio život, uprkos riziku da sebi stvori probleme zbog ignorisanja naredbi nadređenih. Među saborcima stiče istinske prijatelje – a priseća se, čak, i kako mu je vojnik iz neprijateljskih redova, u pauzama sukoba tokom letnjih meseci, dovikivao rezultate utakmica svetskog prvenstva, koje se tada igralo… Ljudi zaista umeju da ostanu ljudi, čak i kada im život visi o koncu.

A tu je i nesklad između destrukcije i lepote prirode – reke Une, planine Plješevice, Lohovskih brda, Gorijevca, šumovitih i travnatih visova i dolina – ti očaravajući predeli zagađeni su i oskrnavljeni linijama fronta, minama, granatama, kraterima i rovovima. „Čudesna grandioznost“, kaže pripovedač doživljavajući maltene religijsko iskustvo, i spoznavajući uzvišenost u krajoliku koji ga okružuje, i to u trenucima kada bi metak ili granata svakog časa mogli da ga osakate ili ubiju. Štaviše, on postaje svestan da ovaj „sudar“ lepote i zla mladog čoveka može da dovede u najveće iskušenje – da do kraja podlegne „zanosu rata“ – da dospe u zabludu da je, dok puca, stvarno deo „nečega velikog, veličanstvenog“, iako je posredi laž – golo stradanje u kojem ne može biti istinskog pobednika. Nisu li aveti iz Borisovih horor priča ispuzale upravo iz sećanja na ovo varljivo i zlokobno stanje uma?

„Dnevnik sa Grabeža“ je istovremeno i dokument o nekim od najmračnijih dana ovdašnje novije istorije, i krajnje lični obračun sa demonima sopstvene, ukaljane mladosti. U svakom pasusu oseća se da je ovo proza pisana iz najdublje potrebe za pročišćenjem, nekom vrstom svođenja računa. Istina je i da, katkad, Boris posustaje u kontrolisanju te nužde da zabeleži sećanja koja naviru, te se čini da u želji da pomene saborce, i utiske, zaboravlja na zanatsku stranu spisateljskog posla. Tu i tamo, u ponekim deonicama nailazimo na poneko odveć eksplicitno objašnjenje, brzopleto prepričavanje, suvoparno nabrajanje trivijalnih pojedinosti, umesto kojih bi bolje leglo strpljivije, sugestivnije pripovedanje, uz pokoji pikantniji detalj, kakvih u „Dnevniku“ itekako ima. Uprkos ovim povremenim iskliznućima, opšti utisak koji priča ostavlja vrlo je snažan. Ova proza poseduje onu specifičnu energiju kakvu, čini se, samo autobigrafski tekstovi mogu imati – život bez oblandi fikcije, prosto iskri sa stranica, lišen pretencioznosti na kakvu je osuđena i najsuptilnije konstruisana fikcija…

Naredna priča, „Crni Sotir“, seli nas u Drugi svetski rat, i jedina je koja se ne tiče građanskog sukoba u kojem se rasparčavala SFRJ. Premisa je više nego zanimljiva. Neobični seljanin koji se borio među četnicima, biva ubijen od strane ljutih revolucionara, a onda se povampiri, te nastavlja da tamani partizane i u drugom životu. Služeći se vešto motivima folkorne strave, ova efektna kratka priča, zapravo, govori o jednom večitom raskolu – onom između tradicionalnog pogleda na život i želje za progresom – raskolu koji nastaje zbog težnji jednih da razore „zaostale“ i „prevaziđene“ predstave o životu, i otporu drugih, koji se grčevito drže starog svetonazora.

„Smrt i Staretina“ opisuje dramatičnu akciju spasavanja ranjenika, usred žestokih udara protivničkih snaga, tokom koje se glavni lik susreće sa neobičnom staricom i vrlo brzo shvata da je posredi entitet demonskog karaktera. Iako Mišić i ovde uspešno dočarava vojničke muke i atmosferu ratnog krkljanca, priču slabi činjenica da se protagonista odveć lako odupire iskušenjima kojima ga demonsko biće izlaže. Uprkos vrlo teškoj situaciji, strahu, opasnosti, nepravdi – on ni na tren ne potpada pod uticaj natprirodne Drugosti, koja je došla da ga navede na zlo, već joj lako odbrusi, i bez trenutka dvoumljenja pravi ispravan izbor. Moćno natprirodno biće, mada jeste vizuelno upečatljivo opisano, tu je samo da bismo brže-bolje dobili potvrdu da je glavni junak na pravom putu, da mu je srce na mestu i da je dovoljno jak da se odupre zlu i malodušnosti, čak i u najtežim okolnostima.

Ova mana bila je prisutna i u pričama iz prethodnih zbirki: ono što bi se moglo nazvati Drugost ili Zlo ili Onostrani Neprijatelj, često je bivalo neubedljiv izazov, a pobeda Dobra bivala je opisana, katkad, uz izvesnu dozu sladunjave sentimentalnosti, koja naginje patetici. Valja naglasiti da Borisovim pričama nipošto ne treba zamerati to što imaju plemenite poruke i optimistična ishodišta – ali činjenica je da bi one počesto bile umetnički, dramaturški, snažnije, kada bi ove borbe između suprotstavljenih strana (Dobro-Zlo) bile načinjene neizvesnijima, i kada bi unutarnji svet likova sadržao više istinskih sumnji i dvoumljenja – pa koja god strana da naposletku prevagne. Tako i u „Staretini“ – heroj isprva odveć lako shvata da je na meti nekakve ne-ljudske, podmukle sile, a tek što to shvati, vrlo lako je se i otarasi.

U „Grmečkim kišama“, situacija je drugačija. U ovoj priči upoznajemo se sa (anti)junakom koji posle rata nije uspeo da se izbori sa teretom života i prošlosti. Proganjan od ratnog profitera, sitnog kriminalca kojem duguje novac, očajan, napušten i bez posla, jedinu nadu polaže u dobitak na kladionici. Čitav život čini mu se kao nevreme bez kraja. Kiša pada u Novom Sadu, u vreme kada se radnja odigrava, lije i u Njukaslu, gde se igra napeta utakmica koju gleda čekajući da vidi hoće li mu proći tiket – a pljuštala je kišetina i u ratu, u Bosni, kada se odigrao jezivi događaj koji mu je obeležio život. Naime, Bobana je od sigurne smrti, kada je pao u šake neprijateljima, spasilo pojavljivanje nekakve misteriozne bele svetlosti – kosmička sila, ili entitet, čije poreklo i prirodu nikada neće shvatiti. Završnica, u kojoj bela svetlost ponovo biva nosilac osvete, ambivalentna je: to što Bobanovi dušmani bivaju zasluženo uništeni, neće otkloniti činjenicu da je i on duboko i do kraja tragičan junak. Kosmička strava u završnoj sceni mogla je biti i razuzdanija, možda i efektnija, da je pisac oduzeo svom nevoljniku čak i mogućnost da, u maloj meri, uspe da kontroliše dejstvo razorne bele svetlosti…

Knjigu zatvaraju „Noćna straža“ i „Vojnik“, priče koje su povezane mestom i vremenom događanja, premda funkcionišu i kao odvojene celine. U prvoj, četiri vojnika stražareći na osamljenom položaju u novogodišnjoj noći pozivaju lokalnu prostitutku da se zabave – no, ispostaviće se da na tom odsečenom mestu ipak nisu samo njih petoro. Avetinjska atmosfera dočarana je vrlo uspešno, a pisac nas, u ambivalentnoj, golicavoj završnici, kroz jezu dovodi do nežnih emocija. Shvatimo da je ovo, između ostalog, i priča o prećutanim osećanjima, neostvarenoj ljubavi, koja na izvestan način ipak nastavlja da živi…

Atmosfera mirne zimske noći prekrivene besmislom rata još je gušća i zlokobnija u „Vojniku“. U njoj je stražar potpuno sam, u polusrušenoj kući, a uvodne stranice, kroz njegov tok misli, donose i najgorče suočavanje sa pitanjem smisla sopstvenog učešća u oružanim sukobima. Vidimo mladog čoveka sa puškom, dobrovoljca u čijem se umu rasipaju svi ideali: otadžbina, teritorija, herojstvo i ratnička disciplina, svi razlozi deluju besmisleno, najobičnije obmane, ostavljajući mu isključivo teskobu i strah. Kao da mučne misli nisu dovoljne, doživeće i posetu koja nije sa ovog sveta. I ova priča vodi nas od tihe jeze, preko intenzivnog užasa, do gotovo nežne sete i melanholije pokajanja, kada se protagonista, posle trideset godina vrati na mesto gde je doživeo natprirodno iskustvo.

Taj povratak na mesto gde se ratovalo, iz potrebe za suočavanjem i pročišćenjem, dešava se i u drugim pričama („Staretina“, „Noćna straža“), i ima jasno značenje: čak i kada preživeli skinu uniformu, za njih se rat nikada ne završava. A od te mećave i tmine u duši, nekadašnjeg borca ne može da zaštiti – veli Boris, kroz reči protagoniste „Staretine“ – „ni stan, ni zidovi, ni sigurnost i komfor, ni novac, ništa“. Najdirektnije, naravno, na ovu temu progovara poduži epilog „Dnevnika sa Grabeža“, gde pisac taksativno nabraja na koje sve načine i dalje mora da se nosi sa ratnim iskustvom, kako ga je ono nepovratno izmenilo, iako je, na svu sreću, sačuvao živu glavu i uspeo da postane funkcionalan član društva.

Privlači pažnju i činjenica da Boris, opisujući ratište, često zajedno, na različite načine pominje „belinu“ i „tamu“.

Na primer, već na početku „Dnevnika sa Grabeža“ piše da ratnike „beskrajna, neumoljiva bela tama, usisava u sebe“. U „Noćnoj straži“, njegov vojnik, u jednoj sceni, sa položaja „izlazi u tamu“, a tamo ga čeka „talas beline“ (sneg). I u „Grmečkim kišama“, misteriozni entitet, usred noći se javlja u vidu „bele svetlosti“. Najzad, i jedna od najboljih Borisovih ratnih priča, koja se nije našla u ovom izboru, nosi naslov – „Bela tama“.

Možda to i nije bila svesna namera autora, ali stiče se utisak da su česta pominjanja beline i tame, tu da bi odslikala rat kao prostor krajnosti, graničnih situacija i bolnih kontrasta. Tu se, u isti mah, mogu iskusiti i uzvišenost, i potpuni besmisao banalnog stradanja. I vrlina i plemenitost su na delu, uporedo sa destrukcijom. Odatle se nose i traume, ali i prijateljstva za ceo život. U tom grotlu može se istovremeno spoznati i čistota prirode, čak svekolikog kosmosa – nama nedostupni večni mir – kao i najtamniji tonovi ljudske prljavštine.