Milan Milojević – CRNI LEPTIR
(Nova poetika, Beograd, 2024)

Piše: Filip Rogović

Crni leptir prva je knjiga autora Milana Milojevića (1981), a štampana je na jesen prošle godine, u izdanju Nove poetike. Rukopis je osvojio nagradu „Zlatni hrast“, na konkursu za najbolju zbirku priča, koji je organizovala ova izdavačka kuća.

U zbirci je sabrano 19 tekstova: posredi su vrlo kratke horor priče – čak i one najduže ne prelaze desetak stranica – čija je radnja smeštena mahom u ruralno okruženje, i u kojima se autor poglavito oslanja na motive potekle iz ovdašnje folklorne fantastike. Odlikuje ih nepretencioznost i sažetost u izrazu: Milojević teži jednostavnosti i željene efekte uglavnom uspeva da ostvari sa malo reči.

Teme crpi iz narodnih predanja (ali i iz svekolike tradicije žanra), pa u ovom izboru čitamo o ukletim grobljima, neupokojenim duhovima preminulih, vračarama i vradžbinama, vilinom kolu, vukodlacima, zagrobnom životu, zaposednutim lutkama, todorcima, demonima, i tome slično, a uz sablasne motive u pojedinim pričama pribegava i žestokom telesnom hororu.

Likovi su „obični“, „mali“ ljudi, a natprirodne sile na različite načine vrše upliv u njihove živote. U nekim radovima javljaju se kao neobjašnjivo zlo koje se ustremljuje na ljudska bića, bez vidljivog uzroka („Misterija palanačkog groblja“, „Noćna mora“, „Vilino kolo“, „Demonska lutka“), u nekima su nosioci onostrane osvete, kazne, neka vrsta više pravde koja zadesi antagoniste zbog brutalnih zločina koje su počinili nad drugim ljudima („Krvava osveta“, „Šal od kašmira“, „Povorka okrutnih“), u nekima su izazvane vradžbinama ili su posledica zlonamernog delovanja („Crni leptir“, „Usud“, „Noć u napuštenoj crkvi“), a u nekima imaju i benigniju prirodu i dobrohotne su („Obećanje“, „Pero anđela“).

Autor poseduje nesumnjiv dar da postavi priču u svega nekoliko poteza i na pitak način povede čitaoca u zaplet.

Osnovna mana zbirke, međutim, jeste činjenica da se oslanja isključivo na opšta mesta žanra, bez naročite ambicije da se mnogo puta ispričane priče postave u neki iole autentičan, novi kontekst. Milojevićeva fikcija ne dotiče se društvenih pitanja, likovi su svedeni na skice, bez dublje razvijene psihologije, stil je sveden i potpuno u funkciji naracije, te stoga pojedine slabije priče, u kojima su čudovišta i jezovite situacije opisane s manje nadahnuća, ostavljaju utisak prozaičnosti (najizraženije, primera radi, u pričama „Deca noći“, „Noćna mora“, „Vilino kolo“…).

Srećom, oscilacije u kvalitetu pisanja nisu preterano velike, te manje uspešne priče ne zaostaju drastično za onim boljim.

Po strpljivom razvijanju napetosti i efektnom opisu čudovišta u završnici izdvaja se „Misterija palanačkog groblja“.

„Odlazak“ donosi najsnažniju „ljudsku dramu“ – potresan sukob razvedenog para posle pogibije njihovih ćerki – i može se reći da je posredi verovatno jedina priča u kojoj „ljudski faktor“ odnosi prevagu nad natprirodnim motivom, koji se, štaviše, u ovom slučaju može tumačiti i dvojako.

U „Obećanju“ se krije verovatno najefektniji preokret u celoj knjizi, dok jedan deo preostalih priča pati od izvesne doze predvidljivosti.

Najduža i najambicioznija priča u zbirci, „Povorka okrutnih“ donosi zanimljiv tretman motiva iz ovdašnje mitologije – ukletih konjanika, todoraca – i počiva na međi epske fantastike i horora…

Kao lajtmotiv svih priča skupljenih među korice ove knjige, mogla bi se možda prepoznati izvesna piščeva seta, sažaljenje nad nesrećnim sudbinama junaka, čije patnje i stradanja opisuje: u više priča ih predstavlja čak fatalistički, kao neizbežnu sudbinu. O ovome svedoči i posveta na naslovnoj strani, koja glasi: „svim tragičnim sudbinama i nesrećnim ljubavima“. No, čini se da u ovim tekstovima, ipak, nema nekih dubljih uvida egzistencijalističkog karaktera, niti autentičnijeg bavljenja pitanjima sudbine, predodređenosti, načelne ograničenosti i osuđenosti čoveka kao bića, te autorova posveta više ostaje na nivou dosetke nego kao nešto što bi trebalo da odslikava istinski duh tekstova u knjizi.

Milojevićev prvenac svedoči o nesumnjivom pripovedačkom talentu autora i prijaće ljubiteljima žanra, pogotovo onima koji gaje naklonost ka folklornom hororu. Ipak, još veća je  znatiželja u vezi sa tim kako će se autor snalaziti u dužim formama i u kom pravcu će se kretati njegovi budući, zreliji radovi.