T, Viktor Peljevin
(“Plato” i “B i S”, Beograd 2013)
Piše: Milivoj Anđelković
MULTIROMAN O STVARANJU ILUZIJA
„Ništa nije onako kao što izgleda“ osnovna je odlika svake knjige Viktora Peljevina. A kako jeste, to sam čitalac treba da zaključi krećući se kroz različite prostore i vremena romana.
Njegovi romani se ne ispuštaju iz ruku i neverovatna su mešavina akcije, fantastike, budizma, simbolizma, ruske i svetske stvarnosti, kao i nedefinisanih vremena i prostora. Kroz groteske, ironije i duhovitosti koje su često na granici parodije, Peljevinova naglašena energija duha i stvaralačka moć transformiše poznato u neočekivane završne metaforičnosti u svakoj knjizi.
Nazivaju ga „majstor svetske klase“, „idol omladine“, „šaman za kontakte sa natprirodnim“ „tumač epohe“, „vizionar budućnosti“ – i on sve to jeste. Međutim, sa likovima njegovih romana je nemoguća identifikacija, on traži drugačijeg čitaoca koji prepoznaje situacije i pojave, istorijske i društvene okolnosti koje nikad nisu onakve kakve izgledaju čitaocu i likovima romana.
Roman čiji je naslov „T“ počinje kao akcioni u kome se polako pomalja metafizička priča u pozadini. Tokom romana ta pozadinska priča postaje osnovna, a avanture grofa T. (u kome prepoznajemo Tolstoja) prelaze u simboličku ravan.
Naime, grof T. nije lik „antigrofa“ kao to u početku izgleda, već je usmeravan književni lik koji svojim delovanjem stvara roman koji upravo čitate. On neprekidno pokušava da se seti svoje prošlosti i traži smisao i uzroke haotičnosti sveta i svog ponašanja. Njegovim aktivnostima, emocijama, dilemama, razmišljanjima i seksualnošću upravljaju demoni – pisci bestselera iz senke sa podeljenim nadležnostima – šta će i kako će grof T. delovati, misliti i raditi zavisi od toga ko se tog trenutka prihvatio pisanja. Ta pozadinske priča se postepeno pomalja, postaje osnovna; i sam grof T. toga postaje svestan ali ne može da joj se suprotstavi mada sam stvara stvarnost u kojoj se nalazi.
Ti „demoni“ koji usmeravaju grofa T. – pisci podeljenih nadležnosti su:
1. pisac zadužen za „erotiku, glamur i neprotivljenje zlu nasiljem“ – vrlo tražen, naplaćuje „za stubac od osamsto dolara pa naviše“;
2. pisac zadužen za akciju i sukobe, za pucanje, skakanje i borbe, „genije, superdragoceni kadar“ koji se nikad ne ponavlja i „ide kao alva“ pa je stalno zauzet i povremeno „radi levom nogom“;
3. pisac zadužen za psihodelične sadržaje i izmenjena stanja svesti, lake pa i teške droge;
4. pisac zadužen za unutrašnje monologe i tok svesti, metafizičar apsoluta;
5. urednik projekta koji „pegla“ i usklađuje napisane tekstove;
6. marketing koji utvrđuju vrednost projekta u svakoj etapi;
7. pisac koga angažuju na kraju projekta – realista koji će završiti roman.
Sam projekt tokom pisanja doživljava transformacije jer se menjaju okolnosti i finansijeri – od „nacionalnog projekta“ koji prihvataju „strukture sile – čekisti“, po kome se grof Tolstoj vraća u okrilje crkve, bogato plaćenog iz budžeta, prelazi se na komercijalni akcioni triler pod kontrolom „liberala“ koji tek treba prodati na tržištu i grof postaje T. Kada svi finansijeri izdaju, pojavljuje se vojska sa namerom da roman pretvori u „ironičnu retro-pucačinu“ za konzole – igricu u kompletu sa knjigom, u koju će „upregnuti sve pokojnike“ – Tolstoja, Dostojevskog, Solovjova, imperatora… kao divlje borce – rmpalije koji u slobodno vreme čitaju Konfučija i prodati je Zapadu jer u zemlji „ništa ne može da se proda, sve prekopiraju i pokradu“. Kada crkva pristane da finansira projekt on se pri kraju približava prvobitnoj zamisli angažovanjem novog „demona“ – pisca „realiste“.
Takva sižejna linija se može razumeti na više nivoa:
– kao groteska o stvaranju bestselera;
– alegorija o manipulacijama društvenom stvarnošću „kojom upravlja deset prevaranata iz tri kompanije“;
– satira na prekrajanje prošlosti uzdizanjem i srozavanjem ličnosti i događaja;
– primer kako se postavke iz teorije književnosti primenjuju u stvaranju romana;
– alegorije koje će prepoznati poznavaoci istočnih religija…
Peljevinovi likovi i situacije razvijaju se do groteske, apsurda ili parodije, zavisno od faze u kojoj se projekt romana nalazi. Grof T. je majstor borilačkih veština naoružan sa više tuceta tankih noževa za bacanje i „čeličnom bradom“ ojačanom žicama, Dostojevski u podzemnom svetu u zasedi čeka napade mrtvih da bi od njih oteo votku i kobasicu i udahnuo dušu koju oni još uvek imaju, Aksinja tokom nekoliko nedelja objavljuje tri romana o svom polusatnom susretu u senu sa Tolstojem (radi sa dve stenografkinje i daktilografkinjama i „stvara“ jedan roman nedeljno), monah iskače iz voza i lebdi na raširenoj mantiji da bi se stvorio na brodu – rekonstrukciji sveta iz daleke prošlosti, idoli podzemnog sveta su sa mačjim glavama, emocije se pojačavaju „dolivanjem iz kantice sa emocijama“, Tolstoj pre pisanja navlači na ruku „belu glase-rukavicu“, a njegovo „uprošćavanje“ se svelo na plaćenog mužika – dvojnika koji izlazi na oranje ispred Jasne Poljane dva puta dnevno, kada prolaze vozovi…
Rasprave o budističkom pojmu praznine vode se na više mesta u romanu, jer se pisanjem stvara svet koji ispunjava i oblikuje prazninu koja opet stvara prazninu kao jedinu čistu esenciju svega… Inače roman „Čapajev i Praznina“ verovatno je najbolje delo Viktora Peljevina i jedan od najboljih svetskih romana početka trećeg milenijuma. Svetsku slavu su stekli i drugi Peljevinovi romani: „Omon Ra“, „Generacija P“, „Imperija V“…
U „Imperiji V“ Peljevin razvija složenu priču o vampirima koji su stvorili ljude za svoje potrebe. Svetom vlada tajna struktura Haldejaca i evoluirani bogovi (Hera Oziris…) i velika boginja Ištar. Savremeni vampiri više ne sisaju krv, a presitili su se bogatstva i novca. Oni se hrane energijom koju ljudi stvaraju u borbi za život i prestiž. Ljudima upravljaju preko glavnih vampirskih umetnosti – glamura i diskursa, čija je suština u maskiranju i kontroli. Glamur su lepe slike, a diskurs – nametnute priče o tim slikama…
Autor ovog teksta je više puta počinjao da piše o romanu „Čapajev i Praznina“ ali je svaki put konstatovao da taj roman prevazilazi njegove mogućnosti jer je Peljevin bolji pisac nego što je on čitalac. Ostala je samo prva rečenica: “Kada bi reči postale delatne u menjanju sveta, Peljevin bi obavio veći deo posla” – a onda je shvatio da Peljevinova groteska, ironija i duhovitost, energija duha i stvaralačka moć transformacije poznatog, i završna metaforičnost svake njegove knjige, uopšte tome i ne teže, i da je ta prva rečenica površna i nedovoljna jer obuhvata samo penu umesto dubine.
“Svet je vic koji je Bog ispričao sam sebi” (Peljevin) a većina knjiga ostalih pisaca su vicevi „sa bradom“ koje čitaoci odmah prepoznaju jer su čitali Peljevina.
(uz dozvolu autora, tekst preuzet sa sajta Amika.rs)
