Dženet je posrćući trčala kroz noć, srce joj je divlje tuklo, a u plućima joj je gorelo. Jedino što je mogla da čuje bilo je njeno isprekidano disanje, šum lišća i pucketanje grančica dok se probijala kroz rastinje. Ali, nije morala da čuje teške stope iza sebe da bi znala da ON nije daleko.
Da samo nije spavala sa Bilijem, da je poslušala majku i ostala devica. Da je samo ostala u kampu sa ostalim savetnicima. Da je samo davala više milostinje, bila bolja prema životinjama, čitala zatvorenicima…
Ogromna, bezoblična silueta iskočila je pred nju, bolesnožuta mesečina odblesnula je na metalnoj sekiri. Dženet je poželela da vrisne, ali jedino što je izašlo iz njeno grla bio je topao, grgoljav zvuk dok se sekira iznova i iznova zabijala duboko u njen vrat…
Prethodna scena je ona vrsta fikcije koju stvaraju mnogi horor pisci-početnici, oni koji nisu baš mnogo čitali horor i umesto toga baziraju svoje priče na n-tom pregledavanju filmova Petak trinaesti ili Strava u ulici Brestova. I dok ti filmovi zaista mogu da ti prevrnu utrobu (šala je namerna), nisu baš najbolja inspiracija za fikciju.
Filmovi sa seckanjem i tranžiranjem i njihova sorta prvenstveno se oslanjaju na šok. A šok je ovde u neku ruku Posednuta Kuća na Noć Veštica koju je sponzorisao Džejsi. On se zasniva na vizuelnom i čujnom iznenađenju – neki tip sa gumenom maskom i jezivom perikom iskače iz mračnog dovratka vičući «Bu!». Takve efekte skoro je sasvim nemoguće stvoriti na hartiji. Njih treba iskusiti lično i uživo.
Osim toga, čak i ako biste mogli efektivno da stvorite šok u pisanim pričama, zašto biste to uopšte radili? To je veoma ograničena tehnika. Publika bi mogla da se zaprepasti i poskoči sa sedišta prvi put kada na njih iskoči Džek-Trbosek-iz-kutije, ali bez obzira na to koliko je vešto skrojena vaša šok-mašina, čitaoci će uskoro postati toliko imuni na njene trikove da neće moći da smognu snage ni koliko da zevnu.
Šok je brzo, lako prepadanje. Prazno i, sa stanovišta publike, potpuno nezadovoljavajuće. Čitaoci žele horor koji je nešto više od običnog «Bu!». Oni žele horor koji će ih uznemiriti, prodrmati, koji će im hladnim, koščatim prstima posegnuti u utrobu i promeškoljiti one vlažne delove. I, kako pisati priče koje bi imale takav efekat? Tako što ćete stvarati priče koje će inspirisati vaš lični užas.
Kako je to istakao Daglas Vinter, autor i kritičar, horor nije žanr, nego emocija. Da biste pisali efektivan – i originalan – horor, morate da prodrete u sopstvenu psihu i otkrijete šta je to što plaši vas. Brinete se da se niko neće plašiti istih stvari kao i vi? Nemojte. Kao što je rekao Aristotel, jedini način da se stigne do opšteg je preko posebnog. Ako fokusirate vaše lične strahove i dodate im jezovit život na papiru, garantovano ćete se povezati sa publikom.
Počnite sa svojim detinjstvom. Bez obzira na to da li su vaše mlade godine bile filmski materijal, nedeljna serija ili (naizgled) bez većih događaja, svako ko je preživeo detinjstvo ima čitavo bogatstvo materijala za priču koje samo čeka da ga neko iskopa.
Čega ste se plašili kao dete? Mraka, grmljavine i sevanja; laveža nemačkog ovčara iz susedstva, mame i tate kad viču jedno na drugo? Napravite spisak babaroga vašeg detinjstva, i napišite barem po pasus o svakoj od njih. Ne razmišljajte o priči, samo pišite prvo što vam padne na pamet. Pokušajte da se koncentrišete na vaša osećanja i ono što ih je potstaklo – zapamtite, horor je emocija.
A ti strahovi ne moraju da budu očigledni. Moja majka mi je jednom rekla da sam se, kada sam bio mali, strašno plašio perja. Šta je to tako strašno u vezi sa perjem? Pa, ima one dlakave ivice, a na one oštre drške možeš da se ubodeš. I kako samo polako padaju, kao da ne žele da napuste vazduh. Odakle dolaze? Mama kaže da padaju sa ptica, ali ja nikada nisam video nijednu pticu kako ostavlja perje po kući. Šta ako je odnekud drugo? Od nečeg drugog? Šta ako je iz nekog razloga došlo po mene?
Možda nikada neću napisati priču o ovoj blagoj fobiji iz detinjstva, ali ako je budem napisao, sigurno će biti originalna!
Sledeće – a ovo bi moglo da bude teško – napravite spisak svih uznemirujućih događaja iz vašeg detinjstva. Susreti sa školskim siledžijama, teške bolesti, smrti prijatelja ili članova porodice. Ponovo napišite barem po pasus o svakoj od tih stavki.
Kada sam imao pet ili šest godina, mama je zadobila opasnu opekotinu vadeći pečenje iz rerne. Sećam se da je bila u bolnici, da je doktor skidao kožu sa njenih nogu i leđa da bi je presadio na izgorela mesta. Sećam se neprijatnog osećaja u utrobi kada mi je kasnije, kada se oporavila, dozovolila da dotaknem smeđe površine zategnute i glatke kože na njenom dlanu. Ivice su bile tako jasne, izgledalo je kao da bih mogao da ih uhvatim između kažiprsta i palca i polako ogulim pozajmljeno meso sa njene ruke i otkrijem vlažne tajne koje leže ispod njega.
Možda nije lako kopati po traumama svog detinjstva, možda bi moglo da bude i suviše uznemirujuće. Ali ako želite da pišete horor – pravi horor, a ne gluposti tipa Fredi protiv Džejsona – ona ćete morati da budete barem na dobar dan sa svojom tamnom stranom. Osim toga, pisanje je jeftinije od psihoterapije.
Detinjstvo je vreme kada vam je sve novo, čudesno i užasno. Vreme kada su emocije veoma duboke. Baš te intenzivne emocije su ono što želite da prizovete i upotrebite kada pišete horor. Ali, ne morate da ograničite svoje samoistraživanje na prošlost.
Obratite pažnju na stvari koje čujete u vestima koje vas uznemiravaju i ljute. Vadite članke iz novina i časopisa i čuvajte ih u fascikli. Nemojte samo da skupljate svaki čanak o ubistvima koji pronađete. Tražite priče koje u vama bude emocionalnu reakciju, priče koje vas fasciniraju.
Jedna od novinskih priča koje sam sakupio govori o stambenoj zgradi u okolini fakulteta na čijem se krovu nalazi električna stolica. Prema tom članku, trenutni stanari nemaju predstavu ko ju je i zašto tamo stavio. Bila je tu kada su se oni uselili. Kao što su oni rekli: Oduvek je ovde.
I eto priče koja čeka da bude napisana!
Još jedno područje u kome možete da tražite ideje je svet snova. Svakog jutra, čim ustanete, zapišite svoje snove u dnevnik. Jedan moj drug sa koledža godinama je pisao dnevnik snova. Kada je tek počeo, sećao se svega dva ili tri sna po noći. Ali, nakon višegodišnjeg preciznog beleženja snova u dnevnik, rutinski je mogao da ih se priseti petnaest ili šesnaest. I dok su mnogi od njih bili samo isečci svakodnevnog života reprizirani na ekranu snova, uvek ih je bilo barem par veoma nadrealističnih i uznemiravajućih. Ako saberete snove za godinu dana, to je veliki broj potencijalnih ideja za priču.
San koji mi se stalno vraća je onaj u kome sam izgubljen i lutam zgradom sa beskonačnim sobama i hodnicima koja kao da stalno raste i menja se oko mene. Jednom sam se probudio na kauču nakon poslepodnevne dremke i setio se sna koji sam upravo sanjao. U njemu, veštica je zatrudnela a njen ljubimac je pomislio da je fetus u stvari tumor koji ubija njegovu gospodaricu. Taj san je postao moja priča «Pridošlica», objavljena u Sto strašnih malih priča o vešticama.
U snovima, naši mehanizmi odbrane i maske se tope, i tu smo najviše ono što jesmo. Vaši snovi su jedinstveni; upotrebite ih da biste napisali jednako jedinstvene priče.
Još jedna tehnika (koju sam ukrao od Stivena Kinga) je da se osvrnete oko sebe i dopustite svojoj mašti da zapadne u paranoju. Odaberite neki manji aspekt vašeg života ili neki običan događaj i recite sebi da sa njim nešto ozbiljno nije u redu.
Nedaleko od mesta na kome živim nalazi se kuća čiji je travnjak uvek savršen. Mislim, sasvim i apsolutno savršen. Trava je uvek iste visine, iste nijanse zelene, ivice su uvek uredne i prave. Ali, nikada nisam video nikoga kako sređuje taj travnjak. U stvari, nikada nisam nikoga video kako izlazi ili ulazi u tu kuću. U stvarnosti, to dvorište verovatno pripada penzioneru ili penzionerki sa viškom slobodnog vremena. Ali, kada pogledam taj travnjak i kažem sebi da sa njim nešto ozbiljno nije u redu, počnem da se pitam kakav bi to kruti, perfekcionistički pejzažni Nacista mogao da održava takav travnjak. I šta bi se dogodilo ako bi neko odlučio da mu ga pokvari…
Kad smo već kod travnjaka, jednog letnjeg dana dok sam, koseći iza kuće, prišao blizu ulice, video sam komad zgužvane, bele tkanine za koji sam znao da nije bio tu kada sam počeo da kosim. Ugasio sam kosilicu, prišao i podigao ono za šta se ispostavilo da je krvava čarapa. Ja živim u prometnoj ulici i navikao sam da nalazim raznorazne čudne predmete koje svakakve budale bacaju kroz prozor kola. Ali, nikada ranije nisam našao ništa slično. Kroz glavu mi je proletela misao – šta ako sa ovom čarapom nešto ozbiljno nije u redu?
Šta ako ju je iz kola izbacio neko ko je povređen, ili možda kidnapovan? Još gore, šta ako ova čarapa pripada mojoj ženi? Kosilica pravi veliku buku, a ja nisam pazio na prednja vrata. Šta ako se ona nekako povredila i otišla od kuće a da mi ništa nije rekla? Šta ako su ona i naša dvogodišnja ćerka odvedene iz kuće?
Bacio sam čarapu u đubre i ušao u kuću da operem ruke i, priznajem, da proverim kako su mi žena i ćerka. Obe su bile dobro, naravno, ali zahvaljujući nepromišljenom (i možda pomalo ranjenom) vozaču ili putniku, imao sam početak nove priče.
Na kraju krajeva, zapitajte se šta je to što je vama najvažnije i najdraže. Šta vam je najvrednije? Šta je to što volite? Sada se zapitajte šta bi se dogodilo ako bi to bilo ugroženo, ako bi nestalo iz vašeg života, promenilo se, okrenulo se protiv vas? Kako biste se osećali? I, što je još važnije, šta biste uradili tim povodom? Vaši odgovori na ta pitanja pružiće vam neke od najboljih i najličnijih ideja za priču.
Na kraju, sve je jednostavno: Ako želite da napišete zaista efektan horor, nemojte samo da reciklirate tuđe zamisli. Napišite priče koje samo vi možete da ispričate.
