‘’Odakle ti taj prsten?’’, upitao je Gordon sav bled i ispijen u licu.

Dejl nije odgovarala. Sedela je na mekom krevetu, prekrivenom svilenim jastucima i bila zagledana negde u daljinu.

Mladić je brisao znojave dlanove i vrteo se nervozno po sobi. Ako se ispostavi da je misao koja mu se rodila u glavi tačna, onda… onda…

‘’Rekoh, odakle ti taj prsten?’’, Gordonov glas je bio za nijansu grublji.

Da je devojka bila prisutna duhom, primetila bi kako se Gordon jedva suzdržava da ne plane.

Već treći dan nakon Pobede kako je osećala zaparu u vazduhu. Noćima nije mogla da spava zbog toga. Dok se u donjim odajama čula vika, Dejl se vrtela po krevetu, šetala nervozno po sobi, uzdisala duboko, satima netremice posmatrala nabore baldahina i senke koje su se u njemu nastanile…

Smirila bi se tek kada bi dodirnula prsten što je nosila na levoj ruci, sa crvenim dragim kamenom velikim kao oko.

Ta tri dana kao da je provela budna spavajući, prolazila je hodnicima i odajama kao kroz san, ljude koji su se veselili pobedom nad tiraninom kao da nije primećivala… jer…

Osećala je Mingovo prisustvo svuda, njegov lik je izranjao iz svakog pokreta, svake stvari, vrelim dahom je klizio po njenim dlanovima i butinama, zadržavao se u kosi… i nije joj davao mira, nije joj davao mira…

I sada je, dok se Gordonov glas slabo probijao, osećala Mingove vrele poljupce svud po telu. Usne su joj bile suve, gorela je, iskrila, htela je da strgne svu odeću sa sebe i poda se nestvarnoj pojavi.

Umesto toga, samo je stegla svilene čaršave, zatvorila oči i zabacila glavu malo unazad.

‘’Umorna sam, Gordone’’, najzad je progovorila, ‘’Možemo li o tome sutra?’’

‘’Naravno da ne možemo!’’, prasnu mladić, ‘’Kako možeš da budeš tako mirna? Kako si u opšte mogla da ga uzmeš?!’’

Krupnim koracima Gordon je prilazio krevetu.

Mladić je Dejlino odsutvo ovih dana pripisivao njenom nervnom rastrojstvu. I sam je osećao posledice pobede nad Mingom – već je bio na izmaku snaga, ali ga Hans i princ Barin nikako nisu ostavljali samog. Pobeda se morala proslaviti, a glavni akter nije smeo da propusti ni jedan deo.

U ta tri dana, koliko je proslava trajala, jedva da je video Dejl. Sreo bi je kadgod u nekoj od odaja, ali tada se činila daleka, kao da prolazi kroz ljude, a ne pored njih… Kao da je bila…

Gordon se sledi od same pomisli.

‘’Nije valjda da ga nosiš od prvog dana Pobede?’’, uhvatio je Dejl za mišice i dobro je prodrmao, ‘’Pobogu Dejl, odgovori mi!’’

Devojka je bila i dalje odsutna. Bila je budna i svesna Gordona, ali kao da je u sobi umesto nje bio neko drugi. Gordona prođoše žmarci. Namah je osetio hladan vazduh u nozdrvama. Stresao se.

U to se Dejl povratila, ali samo na tren.

‘’Is-istina je…’’, promuca, ‘’Pronašla sam prsten onog dana kada je Ming nestao…’’ i klonu na krevet.

Gusta, mirisna kosa se prosu po svilenoj posteljini, grudi se zanjihaše, a telo opusti. Nikada nije izgledala ljupkije, pa opet Gordon nikada nije osećao veću odvratnost prema Dejl.

‘’Šta si to učinila?! Da li znaš šta to znači… za sve nas?!’’

‘’Naravno da znam’’, oči joj nekako čudno zasijaše među jastucima, a glas joj zazvuča kao u zmije. Gordon se naježi. Sav pretrnu.

Priseti se pripitog princa Barina i doktora Hansa među još pijanijim dvoranima, priseti se onog lucidnog trenutka kada je doktor odlučio da otputuje sa Zemlje, samog leta… dolaska na Mongo, borbe protiv Minga i svih onih koji su u toj borbi stradali…

Utroba mu se zgrči, a pluća se skupiše, kao da je primio jak udarac u stomak. Savio se i pomislio kako će izgubiti oslonac i pasti, ali se već u sledećem trenutku uspravio.

Graja je i dalje dopirala iz donjih prostorija.

‘Dobro je’, pomisli Gordon, ‘dobro je’, kao da sam sebe ohrabruje. Osmotrio je sobu, udahnuo duboko i nogama se naslonio na krevet. Pogledao je dole na Dejl, koja je izgledala kao da se već predala.

‘’Dobra devojčica…‘’, prošaputao je i zakoraknuo.

Desnom nogom, savijenom u kolenu, se popeo na krevet. Levom nogom je opkoračio Dejl i taman kada je stegao ruke oko tankog, belog vrata, iz prstena je, kao duh iz boce, izašao Ming.

Mladić je razrogačenim očima posmatrao kako se uvlači u Dejline nozrdve, i kako ga ona žedno ‘pije’. Telo joj se zgrčilo jako i odskočilo od kreveta, da se Gordon uplašio. Odnekuda se čuo grohotan Mingov smeh.

Pogledao je u telo ispod sebe i shvatio da ne sme ni sekund više da izgubi.

Stegao je ruke jače oko vrata i nije popustio stisak dokle god se Dejl pod njim nije sasvim opustila. Prsten je spao sa blede ruke i otkotrljao se daleko od kreveta, a Flaš Gordon je, slomijen, pao pored beživotnog tela na krevet i zaplakao.