“Moraš da siđeš u svet mrtvih i napraviš čamac kojim ćeš da pređeš reku Stiks”, grmeo je Zevs. Presto na kojem je sedeo je bio toliko blještav i toliko visoko postavljen, a sam bog tako krupan i strašan, da Nom nije smeo da podigne glavu. Kad je, bojažljivim korakom, ušao u prestonu dvoranu, gledao je samo ispred sebe, pitanja postavljao tiho i sa zastajkivanjem, i problem izložio u jednom dahu ne trepćući.
Kolena su mu klecala, a dah zastao dok je Zevs odlučivao o njegovoj sudbini. Nisu svaki dan dolazili smrtnici sa sličnim pitanjem pred boga.Ustvari, koliko se Nom sećao, samo je jedan izašao pred Zevsa sa sličnim zahtevom. I taj nije uspeo. Nije disao dok je posmatrao šare na mermernom podu.
“Ponećeš pehar pun vode života što ću ti ga dati, iz kojeg ni kap ne smeš da proliješ, jer ćeš u protivnom zauvek ostati u Donjem svetu. Kad pređeš reku, Kal će te čekati na obali, ali ona sama mora da uđe u čamac jer, ako nogom stupiš na tle, umrećeš”, nastavljao je Zevs. I da je hteo, nije mogao nazad. Znao je da je njegov zahtev drzak, ali nije ni mogao da pretpostavi da će, čak i ako bude bio uslišen, biti tako teško izvodljiv.
“Odmah ćete krenuti natrag i doneti mi pehar. I tek ćete onda biti slobodni”, poslednje reči Zevs nekako posebno naglasi, i pruži Nomu stakleni pehar, dvojnu mrežastu dijatretu, ukrašenu zlatom i srebrom i pismenima na obodu, čija su značenja samo bogovi znali, uz osmeh od kojeg čoveka prođoše žmarci.
Trebalo mu je sedam dana i sedam noći da stigne do carstva mrtvih. Morao je da se kloni glavnih puteva, jer da je sreo ma i jednog jedinog čoveka, i da je progovorio ma i jednu jedinu reč, ne bi više bio u Zevsovoj zaštiti, i magične reči kojima ga je ovaj štitio ne bi više delovale protiv harpija, mojri i boginja Hekate i Tihe. Na samom ulazu u Donji svet je stajao strašni Kerber, koji se krotko povukao u stranu i propustio ga da prođe, videvši šta nosi i shvativši ko ga šalje.
U Donjem svetu, na obali reke Stiks, Nom je sedam dana i sedam noći pravio čamac od crnih topola, koje mu je poklonila ljubazna Persefona. Dok je radio mukotrpan posao, jer crne topole su bile najtvrđe drvo koje je ikad raslo na oba sveta, čudio se tome što se Persefona sada, po prvi put, umešala u poslove smrtnika.
Ali, nije smeo prerano da se raduje. Svako malo je pogledao ka dvojnoj dijatreti, jer su se ljutiti bogovi Donjeg sveta koristili svim znanim i neznanim sredstvima kako bi ga osujetili. Osim Persefone. Kad je završio čamac, odvezao se na drugu obalu pazivši da ne prospe ni kap vode iz pehara.
Na drugoj obali ga je, kao što je Zevs i obećao, čekala Kal. Bila je to tek bleda senka nekadašnje lepote ali, opet, u trenutku kad ju je Nom ugledao, a bio je to trenutak kad je čamac pristao uz obalu, jer nije smeo ranije da podigne pogled, ruka mu zadrhta od silnog uzbuđenja i jedna kap iz pehara se preli.
Kal briznu u plač, Nom samo što ne ispusti pehar od silnog straha, dok vreme kao da je stalo. Crne topole su prestale da se njišu, seni velikih junaka su zastale u priči i podigle pogled ka reci Stiks, čak su i bogovi Donjeg sveta zastali sa svakodnevnim poslovima, kako bi uživali u Nomovom kraju.
Tada se desilo nešto što se nikad ranije nije desilo, i što su svi, pa i sami bogovi, smatrali nemogućim: vode Stiksa se povukoše i kap pade na dno! Nom je ostao živ!
Kal mu se presretna obesi o vrat, čamac se otisnu od obale i krete nazad. Crne topole zašumeše, seni se rasćeretaše, Kerber, čuvar koji se nikad nije odvojio od vratnica Donjeg sveta, otprati smrtnike jedan deo puta, dok su jedino bogovi i dalje stajali u čudu i neverici.
Kal i Nom su se za tri dana i tri noći vratili na Olimp. Na planini je vladao nesvakidašnji žamor. Svi bogovi su se okupili u prestonoj dvorani kako bi videli ko su ti smrtnici koji su uzdrmali Donji svet. Sa svih strana su radoznale i ljubomorne oči posmatrale dva gola i bosa stvorenja kako se sa zebnjom približavaju Zevsovom prestolu.
Vrhovni bog je, podbočivši bradu jednom rukom, sedeo mrk i ćutljiv jer, znao je da jedna kap nedostaje. Bio je krupniji nego što ga je Nom pamtio i to ga zabrinu. Jače steže Kalinu mišicu, ali nastavi klecavim nogama dalje. Zaustavili su se u podnožju prestola, kleknuli i pognuli glave. Nom pruži pehar drhtavom rukom.
Zevs je prihvatio dijatretu, odmerio je pogledom i podigao jednu obrvu u čudu. Dakle, istina je. Pogledao je prestrašen, ali živ i zdrav mladi par, podigao visoko pehar kako bi i drugi bogovi mogli dobro da ga osmotre i doneo presudu.
