„Noćas pevam za sve one Izgubljene u životu I za one promašene Što lutaju širom sveta…“
Zasluga je Veselog četvrtka što su se neki od strip junaka uz koje su odrastale generacije, posle brojnih pauza, tokom poslednjih petnaestak godina, ponovo ustalili na domaćim kioscima, te već dugo nema bojazni hoće li nekim novim klincima svake sedmice biti dostupne sveže odštampane avanture Dilana Doga, Zagora, Martija Misterije, Teksa Vilera i drugih Bonelijevih heroja…
No, ova izdavačka kuća, koja je postala sinonim za stripove, ulazi u novu fazu razvoja otvarajući više edicija koje će, za promenu, biti posvećene – prozi. To je dobra vest i za ljubitelje književne strave, budući da je među njima i edicijaTrepet, u okviru koje će se štampati prevodi ostvarenja najistaknutijih modernih pisaca horora.
Naslov kojim se Trepet predstavio čitaocima na ovogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga jeste roman Izgubljene duše (Lost Souls, 1992), koji potpisuje američka spisateljica Popi Z. Brajt (1967), koja je devedesetih stekla kultni status među ljubiteljima žanra. Pažnju je privukla već na početku karijere, originalnim i provokativnim delima, objavljujući ubrzo posle zapaženog romana prvenca i zbirku priča Fetus iz močvare (Swamp Foetus, 1993), koja je kasnije štampana i pod naslovom Pelin(Wormwood, 1996). Žanr je zadužila i romanima Puštanje krvi (Drawing Blood, 1993) i Predivni leš (Exquisite Corpse, 1995). Kasnijih godina okrenula se pisanju ne-žanrovske proze, a posle hormonalnih terapija, 2011. godine, ova transrodna osoba, koja danas nosi ime Bili Martin, izjasnila se da bi više volela da se o njoj govori u muškom rodu…
Izgubljene duše su roman o vampirima, u kojem se dugovečne krvopije (možda i najpopularnija čudovišta u horor fikciji svih vremena?) pojavljuju među mladim gotičarima i rokerima, osamdesetih godina na jugu Sjedinjenih Država.
Knjiga obrađuje teme otpadništva, otuđenosti, usamljenosti, i sledstvene potrage za sobom i sopstvenim identitetom.
Centralna figura je buntovni, neprilagođeni tinejdžer Ništa. Ovaj petnaestogodišnjak, kivan na roditelje koji ga ne razumeju, i na vršnjake među kojima ne nalazi prave srodne duše, saznavši pritom i da je zapravo usvojen, beži od kuće u želji da pronađe sebi „pravi dom“ – mesto i društvo kojem će zaista pripadati.
Verovatno bi bilo nemoguće pronaći osobu koja se, makar u tim osetljivim adolescentskim godinama, nije bar na mahove osećala kao autsajder – i stoga je Ništa lik u kojem nije teško prepoznati delić sebe. Kada stupa na scenu, u uvodnim poglavljima, zatičemo ga kako od sluđenih roditelja krije boce alkohola po sobi, i traži utehu u stihovima rok bendova i na stranicama knjiga, suočen sa sve dubljim osećajem da nema nikog svog. No, ishodište ove neugodne situacije, u ovom slučaju, neće biti manje ili više bolno sazrevanje, kako to obično biva – Ništa će odistinski dobiti potvrdu da za otuđenost nije bilo krivo tek neizbežno divljanje hormona i tinejdžerska ćudljivost. Putujući na jug, ka Mising Majlu (fiktivni gradić) i Nju Orleansu, saznaće da doslovno pripada drugoj vrsti, tj. da je rođen nakon seksualnog odnosa koji je jedna slično neprilagođena tinejdžerka imala sa – vampirom.
Mada na nivou koncepta ovo jeste jedna mladalačka fantazija, svojevrsno ostvarenje maštarija mladih gotičara – opis njegovog novog, vampirskog, života ipak nije sladunjavo romantizovan. Ova bića opisana su dovoljno ambivalentno, iznijansirano, tako da rukopis ne zapada u čisti eskapizam, iako u sebi nosi i očitu fascinaciju razuzdanim životom lutalica, koji je bremenit alkoholom, (homo)seksualnim slobodama, lakim drogama, teškim nasiljem, i obavijen privlačnim mrakom koji se ukazuje kao vid bekstva od sivila svakodnevice i malograđanštine…
Štaviše, ima neke ironije čak i u samoj postavci zapleta:
Ništa beži od sopstvene otuđenosti – ali kada pronađe pravu porodicu, prave srodnike – neće prestati da bude autsajder – naprotiv! Jer, šta su vampiri, nego ultimativni autsajderi. Stvorenja koja izgledaju kao ljudi, ali to nisu – a ipak prinuđeni da među ljudima (i od ljudi) žive, bez izgleda da ikada budu u istinskoj zajednici sa njima. Malobrojna vrsta, osuđena na večno skrivanje, na život u senkama…
Vampiri u fiktivnom svetu Izgubljenih duša u izvesnoj meri odudaraju od onih iz mitoloških predstava. Pre svega, nisu „nemrtvi“, to jest – nisu ustali iz mrtvih. Osim toga, ljudi se ne mogu pretvoriti u vampira ugrizom. Ova bića, u romanu Popi Z. Brajt, rađaju se nakon seksualnog odnosa vampira i žene, a tom prilikom majka neizostavno umire, iskidane utrobe. Ne plaše se krsta, niti imaju bilo šta protiv Hrista… Oni su, prosto rečeno, druga vrsta – dugovečni, i prinuđeni da se hrane ljudskom krvlju, da bi preživeli…
Interesantna su i moralna pitanja koja se nameću kroz narativ. Ništa brzo shvata da će činjenica da mu je ljudska krv biološki neophodna za opstanak lako stišati njegovu savest. Mada u suštini obziran, i čestitog srca, neće se naročito kajati što mu je doskora najbolji drug iz škole poslužio kao prvi vampirski obrok, u upečatljivoj sceni isisavanja krvi u kombiju – neke vrste spontane inicijacije u sasvim drugačiji svet. S druge strane, „deca noći“ sa kojom Ništa nastavlja put, nemaju ni trunku sažaljenja spram svojih žrtava, niti bilo kakvih dilema. Njegov biološki otac, androgini lepotan Zila i njegovi pratioci, Tvig i Molokaj, mladoliki stogodišnjaci, potpuno su amoralni i divlji hedonisti, koji u ljudima vide tek hodajuće „koktele“ ili seksualne objekte.
Ipak, vidimo i da se ne podrazumeva da vampiri moraju biti takvi. U romanu se pojavljuje i njihov stariji prijatelj, Kristijan, koji na zemaljskom šaru obitava duže od trista godina, i koji je daleko od beskrupuloznog predatora. Primera radi, kada ga meštanin Nju Orleansa zatekne kako se hrani krvlju jednog mladića, Kristijanova „prva emocija nije bes niti strah, već stid, strašni užareni osećaj stida“. Upravo je Kristijan taj koji bebu Ništa, u prologu romana, odmah po rođenju odnosi pred vrata nasumice odabrane porodice, u dalekom gradu, u nadi da će možda ipak moći da proživi „normalan“ ljudski život – „život neokaljan krvlju“…
Nije sasvim jasno da li je Kristijan takav jer se rodio u neko drugačije vreme, dok su Zila, Tvig i Molokaj posrnula deca 20. veka. Ili su, možda, njegova melanholija i bolećivost produkt starosti i protoka vremena? Ili je posredi prosto urođeni karakter? Ili neki sasvim drugi razlozi?… Da su ova pitanja nešto pomnije istražena, i da je završetak ponudio detaljnije nagoveštaje o tome kako će se ličnost Ništa razvijati nakon priključivanja „deci noći“, kojoj rođenjem pripada, roman je mogao da dosegne neslućene dubine. No, istina, možda bi bilo i pomalo nepravedno očekivati da osoba u ranim dvadesetim (Brajt je knjigu počela da piše kad je imala svega 20) da sebi zadatak da do kraja pronikne u dušu stvorenja koje živi duže od tri veka…
Osim vampira, značajnu ulogu u kompleksnom zapletu igraju i dva mladića, rokeri koji sačinjavaju andergraund duo „Izgubljene duše?“. To su impulsivni, nasilni, emotivni Stiv i njegov dobroćudni vidoviti prijatelj Duh. Potonji se, praktično, ukazuje kao snažan kontrast samoživom, okrutnom Zili i njegovim pulenima – Duh je oličenje čestitosti i čistote. Mada obdaren paranormalnim moćima, sposoban da čita misli i osećanja ljudi oko sebe, i da vidi prošlost i budućnost – svoje sposobnosti nikada ne zloupotrebljava. Štaviše, kao iskonski empata, uvek nastoji da ublaži muke bližnjima, i izbavi ih iz nevolja, koliko god je u njegovoj moći… I mada često ne može da zaustavi sumoran razvoj događaja, u više navrata vidimo kako dobrohotnost, koja krasi i Duha i Ništa, ipak ostavlja traga na okruženju i čini gorke trenutke nešto lakšim za podneti.
Izgubljene duše su dinamičan roman, krcat dešavanjima – ali to ne znači da propušta da dočara lepljivu atmosferu američkog juga. U toj misiji angažuje sva čula. Čitajući, možete osetiti alkoholna isparenja, duvanski dim sa aromom karanfilića, znoj, miris krvi i muškog semena, oblake prašine na putevima koji vode kroz noć, čuti gitarske akorde i gungulu klubova koje ispunjavaju našminkani čupavci u crnom, iznad čiji se glava ori „Bela Lugosi’s Dead“, i još mnogo drugih darkerskih melodija i stihova…
Ovo je rukopis koji vraća u mladost, vešto i talentovano napisan, pripovedan „iz stomaka“, tako da uprkos svim svojim preterivanjima ipak uspeva da ne sklizne u karikaturu.
