Piše: Ilija Bakić
Čovek je beznadežno nesavršeno biće: njegova fizičke snage su skromne, telo osetljivo i podložno bolestima i povređivanju, životni vek kratak, čula-osetila slaba, kapacitet mozga slabo ili nikako iskorišćen. Njegovi mladunci suviše sporo stasavaju i postaju samostalni. Uz sve to on je lenj, sklon preterivanju u zadovoljenju telesnih potreba, teritorijalan, zavidljiv, posesivan, ljubomoran i nadasve – agresivan. Njegov opstanak kao vrste zavisi od mnogo, tačnije previše faktora koji se ne mogu kontrolisati ili, ako se i mogu kontrolisati to je uvek skopčano sa mnogo, tačnije previše komplikacija.
Povećanje onoga što se danas, kao traljavi sinonim za civilizaciju, zove zona komfora ponajpre je rezultat vekova ubijanja pripadnika iste vrste (iz koristoljublja ili puke obesti) i bahatog uništavanja Prirode koja je kolevka čovekova a što, sveukupno, neodoljivo podseća na poslovično sečenje grane na kojoj se sedi. Dakle, sve što je video čovek je želeo da podredi svojim potrebama. Na drugoj strani, taj isti čovek je oduvek osećao/naslućivao da sem onoga što može da vidi postoji još nešto, neke druge sile i pojave, druga pravila i principi koji njegovo krhko opstajanje kao jedinke (ali i zajednice) mogu da olakšaju ili otežaju, produže ili unište. Taj nevidljivi ali naslućivani tok, paralelan sa onim vidljivim, objašnjivim, predvidivim, prati ljudski rod kroz čitavu istoriju.
Jedan njegov deo je sistematizovan i kanonizovan u raznim religijama i manje-više formalnim kultovima, ali je deo nevidljivih, natprirodnih sila (amorfnih ili uobličenih u entitete/bića/demone) ostao izvan religijskih obuhvata. Njegov je obim vremenom smanjen, sjaj njegove pretnje izbledeo pred svetlima neona reflektovanog u hromiranim fasadama megalopolisa i luksuznih automobila ali definitivno nije nestao. Nevidljivi i nepredvidivi tok nije se, pak, zadovoljavao samo uporednim proticanjem već se često preplitao sa onim realnim, vidljivim i donosio promene (dobre ili loše) u uobičajeni tok stvari. Otuda je valjalo umilostiviti te nepojamne sile s druge strane, po mogućnosti ih, čak, prizvati u pomoć, uz rizik da se sile otmu, odbiju da se pokore… Naravno, bavljenje poslovima prizivanja, po samoj suštini svoje opasnosti i ozbiljnosti, zahtevalo je vrlo posebne ljude i komplikovane rituale.
Istoričari, sociolozi i antropolozi imaju svoja racionalna i sistematična objašnjenja pojma magija i ljudi (magova, čarobnjaka, veštaca – u oba roda) koji su se njome bavili. Na drugoj strani su obični ljudi koji nasleđuju i prenose obrasce ponašanja (od sitnih praznoverica, sujeverja do prihvatanja magije kao činjenice). Jedno od sredstava prenošenja verovanja u magiju u sledeće generacije su usmena predanja, mitovi, sage, epovi, mistični tekstovi; na njih su se nastavila autorska dela (poezija, pripovesti, romani) koji su u XX veku konačno ukalupljeni u žanrovske okvire tzv. epske fantastike.
U žanru se motiv magije i magova razvija samostalno, oslobođen ozbiljnosti iskrenog verovanja, i postaje neizostavni, maniristički deo ikonografije epske fantastike (uz zmajeve, svakovrsna čudovišta, zamkove, pseudo srednjevekovni mizanscen, odvažne družine, epohalne bitke Dobra i Zla…) tek labavo oslonjen na funkcionalno vulgarizovano-pojednostavljene (dajdžestirane, instantne) slike-odraze pojmova koji se u žanrovskim delima rutinski/rutinirano ponavljaju. Istinsko verovanje u magiju i magove izmestilo se u druge oblasti (marginalnog, subkulturnog) društvenog života dok su sadržaji (literarne, filmske, stripovske, one u svakovrsnim role play i kompjuterskim igricama) epske fantastike tek simulakrumi ili bezazleno poigravanje obrascima lišenim svoje esencije (koja bi u ovom slučaju bila upravo pomenuto „istinsko verovanje u magiju i magove“); valjana epska fantastika, zauzvrat, svakako nosi sve kvalitete literarne tvorevine, od emotivne angažovanosti do spoznaje aluzija ili tzv prenesenih značenja.
U tradicionalnim tekstovima koji mogu biti zapisi usmenih legendi, mitskih priča, saga i epova (u njima autor ili ne upisuje svoje ime ili se skromno predstavlja samo kao zapisničar) ili autorska dela (takođe zasnovana na usmenoj tradiciji koju je pisac unekoliko prilagodio, skratio ili dopunio prema svojim zamislima), magija se često deli na divlju i kontrolisanu već prema tome da li se određenim postupcima (molitvama, prinošenjem žrtava) natprirodne sile/entiteta mogu umilostiviti da urade nešto za molitelja ili je rezultat svih molbi neizvestan i zavisi od kaprica sila/entiteta koje se mole. Ipak, u svakom slučaju, poslove oko obraćanja silama (koje, rekosmo, mogu imati različite, manje ili više, formirane oblike-tela; poseban slučaj su obredi buđenja moći iz postojećih predmeta – kamenja, stabala, vode – što se zadržalo i u mističnim alhemičarskim spisima) obavljaju stručnjaci magovi, čarobnjaci, vešci…; njegove su rabote tajna za puk jer su oni samo jednom nogom u realnom svetu a drugim u tom nevidljivom toku-drugoj stvarnosti.
Ozbiljnost i opasnost poslova prizivanja i umoljavanja natprirodni sila/entiteta oblikuje izgled i ponašanje magova: oni su u ozbiljnim godinama, strašnog izgleda, najčešće žive izvan zajednica u dubokim šumama ili sličnim nepristupačnim predelima, ponašanje im je nepredvidivo a govor čudan, nerazumljiv, neretko višesmislen. O poreklu magova ne zna se ništa ili o tome kolaju glasine; takođe se ne zna ili jedva ponešto naslućuje o načinu na koji su magovi stekli svoje sposobnosti. Neki su ih nasledili – Merlin je sin device i demona i od svog detinjstva je pokazivao neobične sposobnosti koje su ga, kada je dostigao određenu zrelost, učinile najmoćnijim čarobnjakom Engleske (barem dok nije sreo Devu od jezera, zaljubio se i izgubio deo svojih moći). Strogi celibat je jedan od bitnih elemenata starovekovnih magova (za razliku od antičkih magova koji su mogli da upražnjavaju telesnu ljubav, a poneki kultovi su na telesnosti insistirali kao važnoj raboti koja pojačava magijske moći).
Gandalf Sivi ili Beli (iz Tolkinovog univerzuma Srednje zemlje) takođe ima naprirodno – nadljudsko poreklo (po čemu je blizak Merlinu); on je anđeosko biće u ljudskom obliku, poslat od Tvorca u Srednju zemlju da se sukobi sa Sauronom a lik starca je uzeo kao znak svoje poniznosti. Ipak, kako je stekao sposobnosti koje poseduje nije najjasnije. Zli Sauron je, pak, pekao zanat kod kovača Valara Auleja (kao i neki antički bogovi) da bi ga izdao i pridružio se Malkoru, željnom vlasti na svetovima. Sauron je primer antičkog modela učenja u kome učitelji-tutori obrazuju učenike-štićenike; ovaj model, koji su sebi mogli da priušte bogati i moćni, zadržao se u srednjem i kasnijim vekovima i bio jedan od dokaza društvene moći i prestiža. Broj knjiga epske fantastike u kojima se priča o odnosu maga-učitelja i njegovog šegrta ogroman je; pošto je većina njih pisana bez većih umetničkih pretenzija (ali sa očitom željom za zaradom na robi koja ima prođu) vrlo su lako zaboravljene a na njihovo mesto su došle nove ali jednako neinventivne.
Obrazac majstor-šegrt, blizak je tzv. glavnotokovskom bildungsromanu i autorima dozvoljava da, prateći šegrtovanje-školovanje budućih magova potanko opišu svet koji su zamislili i prate svog junaka kroz mnoštvo avantura koje će popuniti veliki broj stranica poslovičnih trilogija, pentalogija, sekstologija itd, itd, jer je jedna od bitnih odlika ovog žanra da ga čine obimne (debele) knjige pošto uobičajena predstava o epovima, sagama ili hronikama podrazumeva upravo knjige velikog formata sa tvrdim korica i mnoštvom stranica (i sa obaveznim kartama zemalja u kojima se dešavanja odvijaju).
Ipak, pre ili kasnije, već prema logici razvoja književnih motiva, moralo je doći do pomaka na ovom delu žanrovski tipiziranih situacija. Taj je iskorak učinjen u serijalu Zemljomorje Ursule le Gvin (1929-2018).
Istine i opreznosti radi valja reći da je moguće da se pomenuta promena desila i u nekim ranijim knjigama koje su ostale van šire pažnje odnosno bez mogućih sledbenika ili plagijatora. No, delo o kome niko ili malo ko zna pa stoga nema šireg odjeka svakako neće biti uzrok novih dešavanja na žanrovskoj sceni te će kada, pre ili kasnije, bude otkriveno u književnim istorijama, u najboljem slučaju, ostati zabeleženo kao kuriozum.
Elem, Le Gvinova je sa obrazovanja magova skinula veliki deo ekskluzivnosti na mesto koje su došle formalne škole za čarobnjake. Određeni stepen izuzetnosti polaznika-učenika je ostao kao preduslov za školovanje ali je ovaj vid obrazovanja ozbiljno demokratizovan. Boravak u školi i sticanje znanja te odnosi sa profesorima i ostalim učenicima, odnosno pokušaj mladog Geda da nađe (i izbori se za) svoje mesto u školi kao organizovanoj sredini suštinski odgovara obrascu bildungsromana izmeštenog u sasvim poseban svet u kome magija funkcioniše i masovno je potrebna; kada se tokom serijala otkrije da na dalekim ostrvima magija prestaje da funkcioniše pouzdano to je ozbiljna pretnja za opstanak Zemljomorja.
Nesporno je da je Le Gvin svojom postavkom profesionalnog razvoja čarobnjaka oduzela dozu mistike priči ali je na njeno mesto ugradila fino psihološko nijansiranje junaka što je itekako nedostajalo u drugim delima epske fantastike. Predstavljanje čarobnjaka kao ljudskih bića, izuzetnih ali i ranjivih, sklonih sumnjama i kolebanjima, približilo je ove junake čitaocima.
Uspeh serijala o Zemljomorju nije ostao nezapažen od drugih spisatelja pa je model školskog obrazovanja čarobnjaka postao novi ikonografski standard u žanru. Verovatno najpoznatiji podražavalac ovog modela je serijal o Hariju Poteru Džoane K. Rouling (1965) koja je, na žalost, svojom postavkom priče (dva sveta: savremeni-čarobnjački, savremeni školski sistem odnosno internatski smeštaj učenika) insistirajući na prepoznatljivo svakodnevnom, dobrano izgubila na začudnosti kao jednom od esencijalnih začina (upotrebimo i učeno Conditio sine qua non) fantastičnog.
[Začudno u epskoj fantastici, barem po pitanju magova kao ikonografskog sastojka/standarda itekako se razvijalo i razgranavalo – od ćutljivih do brbljivih magova, asketa do onih sklonih preterivanju u ići i piću, magova usamljenika do njihovih esnafa i gildi, magova opšte prakse (kakvima obiluje Pračetov Disksvet) do usko specijalizovanih magova (kao u hit romanu Alhemizovana Sen Lin Ju), od magova koji mogu menjati oblik do onih koji samo znaju standardizovane formule-kombinacije reči/pokreta ili prinošenja žrtava…]
Sledeći, pak, liniju začudnog u magiji epske fantastike ona će nas odvesti (sasvim začudno) do još jednog žanra fantastike – do naučne fantastike i do činjenice da i tamo, u tom strogom zabranu racionalnosti, principa uzrok-posledica, postoji i funkcioniše magija! I ta je pojava magije čak i ozakonjena! Konkretno, Artur Klark (1917-2008), jedan iz velike trojke pisaca naučne fantastike (ostala dvojica su Isak Asimov, 1920-1992, i Robert Hajnlajn, 1907-1988) iz njenog Zlatnog doba (koje je trajalo tokom prve dve decenije posle II svetskog rata), formulisao je, u eseju „Opasnosti proricanja: Neuspeh mašte“ iz 1962. godine, tri zakona (po ugledu na svog literarnog suparnika odnosno Asimovljeve zakone robotike) a njegov Treći zakon glasi: „Bilo koja tehnologija koja je izuzetno napredna ne razlikuje se od magije“; prva dva zakona glase
- Kada istaknuti ali stariji naučnik kaže da je nešto moguće, onda je on skoro sigurno u pravu, i
- Jedini način da se otkriju granice mogućeg jeste da se ode malo dalje od toga i zakorači u nemoguće.
Naravno, šta u trećem zakonu znači izuzetno napredna zavisi od početne postavke. U nizu naučnofantastičnih dela koja su opisivala regresirane, primitivne svetove nastale na postapokaliptičnim ruševinama, svaki aparat ili kakvo znanje iz XX veka izgledalo je tadašnjim savremenicima razrušene civilizacije kao magija. Isti efekat na ljude našeg doba imale su i mašine ili postupci vanzemaljaca (setimo se marsovskih zraka smrti iz Velsovog romana Rat svetova). Serijal romana o Umirućoj zemlji Džeka Vansa (1916-2013) opisuje daleku budućnost u kojoj je nauka zaboravljena a funkcionalni artefakti iz prošlosti deluju kao fascinantne manifestacije magijskih sila. Slične primere magije nalazimo i u serijalima Knjige novog sunca i Knjige dugog sunca velikog Džina Vulfa (1931-2019); Vulf je dao svoj originalni doprinos temi magije i čarobnjaka u duologiji Kralj-Čarobnjak.
Vrlo specifičan tretman magije i magova nalazimo i u serijalu o Peščanoj planeti Frenka Herberta (1920-1986). S jedne strane je tehnologija koju na Dinu donose njeni vladaoci i koju domoroci prihvataju bez previše čuđenja a s druge magija Slobodnjaka koja nema objašnjenje u nauci. Herbert je obrnuo ideje o mogućnosti racionalnog-naučnog objašnjenja svih pojava bez obzira koliko je Carstvo uznapredovalo u odnosu na starosedeoce Dine koji ostaju verni svojim načinima magijskog upravljanja svetom u kome žive.
Animistička magija u Avatar filmovima iako je oslobođena tehnologije mnogo je dublja i delotvornija od militantnih neoliberalnih osvajača. Konačno, u romanu i potonjim filmovima o Zvezdanim ratovima rame uz rame sa svemirskim brodovima i letovima nadsvetlosnom brzinom stoji mistični red džedaja koji i dalje, kao pravi magovi, u pomoć prizivaju moćnu Silu iz sasvim nedokučivih sfera Univerzuma i ona im, kao prava, funkcionalna magija – pomaže.
Na kraju ovog kratkog (i ograničeno informativnog) zapisa, odolevajući iskušenju da zaključimo kako je magija, sudeći po knjigama epske i naučne fantastike, svuda oko nas, konstatujemo tek da su knjige, što barem ne treba dokazivati, veće od života i kao takve jesu jedinstvena, neponovljiva, svevremena, svemoćna magija (u druge magije možete – i ne morate – verovati).
(Nova misao, 73/2026.)
