Edvard Džon Morton Draks Plankit, osamnaesti baron od Dansejnija (1878-1957), irski je dramaturg, esejista i autor više stotina priča objavljenih pod imenom Lord Dansejni.
U svojim fantazijskim proznim i dramskim ostvarenjima opisuje misteriozna područja i događaje iz domena mitskog i onostranog, koji su ga inspirisali da razvije sopstveni svet sa autentičnom geografijom i istorijom, kraljevstvima bogova, junaka, vila i vilenjaka.
Svojim delima i ličnim zalaganjem Lord Dansejni, uz brojna druga značajna imena irske književne scene, među kojima su Vilijam Batler Jejts i Lejdi Gregori, dao je izuzetan doprinos irskom književnom preporodu, poznatom i kao Irska književna renesansa.
Najznačajnije fantazijske priče Lorda Dansejnija objavljene su u periodu od 1905. do 1919. godine. Među njegovim najpoznatijim delima su prva objavljena zbirka priča Bogovi Pegane (The Gods of Pegana, 1905), zatim roman Kćer kralja vilenjaka (The King of Elfland’s Daughter, 1924), koji se danas smatra klasikom fantazijske književnosti, kao i zbirke Vreme i bogovi (Time and the Gods, 1906), Mač Veleranov i druge priče (The Sword of Welleran and Other Stories,1908), Knjiga čuda (The Book of Wonder, 1912) i brojni drugi naslovi. Nakon Knjige čuda počeo je da piše drame koje su, osim u pozorištu, izvedbe imale i u radijskoj produkciji.
Ime i delo Lorda Dansejnija, te njegov upečatljiv i evokativni stil, s pravom se vezuju za temelje savremene fantazijske književnosti, iz kojih se tokom dvadesetog veka, zahvaljujući stvaralaštvu E. R. Edisona, Mervina Pika, Dž. R. R. Tolkina i brojnih drugih pisaca, ovaj segment fantastične književnosti razvio u zaseban žanr.
Fantastičnu književnost dvadesetog veka, i savremenu fantazijsku književnost uopšte, u značajnoj meri je oblikovala mašta i književna zaostavština ovog jedinstvenog pisca, kojem brojna imena žanrovske književnosti otvoreno odaju priznanje i često ga navode kao svoj uzor i inspiraciju, među kojima su: Hauard Filips Lavkraft, Dž. R. R. Tolkin, Nil Gejmen, Artur Klark, Majkl Murkok, Ursula Legvin i mnogi drugi.
MAČ VELERANOV
Prevod: Mladen Jakovljević
Tamo gde se velika ravnica Tarfeta izdiže, nalik moru u estuarima, među Kirezijskim planinama, stajao je od davnina grad Merimna gotovo u senkama litica. Nigde u svetu nisam video grad tako lep kao što mi se Merimna činila kada sam je prvi put usnio. Čudesno sačinjena od kula i statua bronzanih, mermernih vodoskoka i trofeja iz veličanstvenih ratova, i širokih ulica potpuno posvećenih Lepoti. Kroz samo središte grada pružala se ulica, pedeset koraka široka, uz čije su obe strane stajala u bronzi izlivena obličja Kraljeva svih zemalja za koje je narod Merimne ikada čuo. Na kraju te ulice kolosalnom kočijom s tri bronzana konja upravljala je krilata statua Slave, a iza nje u kočiji ogromno obličje Veleranovo, starog junaka Merimne, stajalo je s isukanim mačem. Takvi su držanje i stav Slavin bili, i tako jurišna poza konja, da biste se zakleli da se nad vama kočija iznenada nadnela, i da je prašina za njom već obavila lica Kraljeva. U gradu se nalazila i veličanstvena dvorana u kojoj su čuvani trofeji Merimninih junaka. Bila je prepuna skulptura i zastrta kupolom, slavnom umetnošću zidara odavno pokojnih, a na vrhu kupole obličje Rolorijevo sedelo je zagledano u Kirezijske planine i prostrane zemlje iza njih, zemlje upoznate s njegovim mačem. A kraj Rolorija, nalik staroj negovateljici, nalazila se statua Pobede, čekićem oblikujući u zlatan venac za njegovu glavu krune palih Kraljeva.
Takva je bila Merimna, grad izvajanih Pobeda i ratnika od bronze. No u vreme kada ovo pišem umetnost ratovanja bila je zaboravljena u Merimni, a narod gotovo uspavan. Napred-nazad i gore-dole išli bi mermernim ulicama, gledajući spomene uspeha mačeva svoje zemlje u rukama onih koji su jako davno voleli Merimnu. Gotovo da su uspavani bili i sanjali o Veleranu, Surenardu, Momoleku, Roloriju, Akanaksu i mladom Irejnu. O zemljama iza planina što se pružaju svuda oko njih ništa znali nisu, sem da su pozornice one bile strašnih dela Veleranovih, koje je svojim mačem počinio. Odavno su te zemlje natrag pale u ruke narodima koje su opustošile Merimnine vojske. Ništa sada preostalo nije ljudstvu Merimninom sem netaknutog grada i veličanstvenih sećanja na prastaru slavu. Noću bi poslali straže daleko u pustinju, ali su one uvek spavale u svojim ispostavama sanjajući o Roloriju, i triput bi svake noći gradom marširali čuvari odeveni u ljubičasto, noseći svetiljke i pevajući pesme o Veleranu. Uvek su čuvari išli nenaoružani, ali je zvuk njihove pesme odzvanjao preko ravnica ka pretećim planinama, pustinjski razbojnici bi čuli ime Veleranovo i otišli krišom u svoja utočišta. Često bi zora stigla preko ravnice, svetlucajući veličanstveno nad Merimninim kulama, posramivši sve zvezde, i zatekla bi čuvare kako još uvek pevaju pesme o Veleranu, i promenila bi boju njihovih ljubičastih odora i zasenila svetiljke koje su nosili. Ali čuvari bi se povukli ostavljajući bedeme bezbednim i, jedan po jedan, stražari u ravnici bi se budili iz snova o Roloriju i dovukli bi se u prohladni grad. Zatim bi deo pretnje iščeznuo s lica Kirezijskih planina, koje su se sa severa, zapada i juga spuštale ka Merimni, a kipovi i stubovi staroga netaknutoga grada izdigli bi se jasno ocrtani u zori. Zapitali biste se kako su nenaoružani čuvari i uspavani stražari štitili grad prepun veličanstvene umetnosti, prebogat zlatom i bronzom, nadmeni grad koji je nekada davno tlačio svoje susede, čiji narod je zaboravio umetnost ratovanja. Evo razloga zašto je, mada su mu sve druge zemlje odavno oduzete, grad Merimna bio bezbedan. U čudesnu stvar su verovala, ili su je se plašila, divlja plemena s druge strane planina, a verovanje je među njima postojalo da su na nekim položajima oko Merimninih bedema još uvek na konjima Veleran, Surenard, Momolek, Rolori, Akanaks i mladi Irejn. A ipak je prošlo skoro stotinu godina otkad je Irejn, najmlađi među Merimninim junacima, poslednju bitku vojevao s plemenima.
Katkad bi se, uistinu, među plemenima pojavili mladići što sa sumnjom kažu: „Kako može čovek večito izmicati smrti?“
Ali bi im ozbiljniji ljudi odgovorili: „Počujte, vi čija je mudrost toliko razlučila, pa razlučite nama kako može čovek izmicati smrti kada ga dva puta dvadeset konjanika napadne mačevima, svi zakleti da ga ubiju, i svi zakleti pred bogovima svoje zemlje; kao što je to često i Veleran činio. Ili nam razlučite kako samo dva čoveka mogu da po noći uđu unutar zidina grada i izvedu napolje kralja toga grada, kao što su to Surenard i Momolek učinili. Sigurno će ljudi, koji su izbegli toliko mnogo mačeva i toliko kiša strela, izmaći godinama i Vremenu.“
I mladići bi skrušeni ućutali. Ipak, sumnja je rasla. I često bi, kada se sunce spusti za Kirezijske planine, ljudi u Merimni videli obličja pripadnika divljih plemena naspram svetlosti, kako posmatraju grad.
Svi su u Merimni znali da su obličja oko bedema samo statue od kamena, pa opet je nada među malobrojnima tinjala da će se jednoga dana njihovi stari junaci vratiti jer, odista, nikada ih niko video nije da umiru. Po običaju kojeg su se pridržavali tih šest junaka starih, nakon što bi pretrpeli poslednju ranu i znali da je smrtna, svaki bi odjahao do jedne duboke jaruge i bacio se u nju, kao što sam negde pročitao da veličanstveni slonovi čine, da sakriju kosti od manjih zveri. Bila je ta jaruga strma i uska, čak i na krajevima, veliki rascep u koji nijedan čovek nijednom stazom kročiti mogao nije. Tamo je odjahao Veleran sam, zadihan; i tamo su kasnije odjahali Surenard i Momolek, Momlek sa smrtnom ranom od koje spasa nema, a Surenard se vratio nepovređen, sam na konju, nakon što je dragog prijatelja ostavio da počiva među moćnim kostima Veleranovim. I Surenard je odjahao tamo kada mu je kucnuo čas, sa Rolorijem i Akanaksom, Rolori je jahao u sredini, a Surenard i Akanaks s obe strane. I dugi put je bio težak i iscrpljujući za Surenarda i Akanaksa, jer su obojica bili smrtno ranjeni; ali dugi put je lak bio Roloriju, jer on je bio mrtav. Tako su kosti ovih pet junaka izbelele na neprijateljskom tlu, i mirno su počivali oni, mada su tlačili gradove, i niko nije znao gde leže osim Irejna, mladog zapovednika, kome je bilo svega dvadeset pet godina kada su odjahali Momolek, Rolori i Akanaks. I među njima su rasuta bila sedla i uzde, i sva oprema njihovih konja, da ih nijedan čovek ne bi kasnije pronašao i rekao u nekom stranom gradu: „Gle! uzde ili sedla Merimninih zapovednika, osvojena u ratu“, ali svoje su voljene, odane konje oslobodili.
Nakon četrdeset godina, u času velike pobede, Irejn je zadobio poslednju ranu, a rana je bila strašna i nije htela da se zatvori. A Irejn je poslednji od zapovednika bio, i odjahao je sam. Dug je put bio do tamne jaruge i Irejn je strepeo da neće uspeti da stigne do odmorišta starih junaka, pa je podbo konja da pohita, držeći se rukama za sedlo. Često bi zaspao dok je jahao i sanjao stare dane, doba kada je prvi put odjahao u velike ratove s Veleranom, i doba kada mu se Veleran prvi put obratio, i lica Veleranovih saboraca dok su predvodili juriš u boju. I sa svakim buđenjem velika bi mu žudnja dušu obuzela dok je na niti lebdela kraj tela, žudnja da legne među kosti starih junaka. Kada je konačno video mračnu jarugu što poput ožiljka ravnicu seče, duša Irejnova je iskliznula kroz veliku ranu na telu i raširila krila, a bol je napustio jadno isečeno telo i, još uvek terajući konja pod sobom, Irejn je izdahnuo. Ali verni stari konj je nastavio da ide sve dok pred sobom iznenada nije ugledao mračnu jarugu i stao je, s prednjim nogama uz samu ivicu. Telo se Irejnovo premetnulo preko desnog ramena konja, i njegove se kosti, dok godine prolaze, mešaju i počivaju s kostima Merimninih junaka.
Živeo je posle u Merimni dečak po imenu Rold. Video sam ga prvi put, ja, sanjar, što sedim pred vatrom usnuo, video sam ga prvi put dok ga je majka vodila velikom dvoranom u kojoj su trofeji Merimninih junaka. Bilo mu je pet godina i stajali su pred velikim staklenim kovčegom u kojem je ležao mač Veleranov, a majka mu je kazala: „Mač Veleranov.“ A Rold je rekao: „Šta bi čovek s mačem Veleranovim?“A majka mu je odgovorila: „Ljudi gledaju mač i sećaju se Velerana.“ I krenuli su dalje i zastali pred velikim crvenom plaštom Veleranovim, a dete je reklo: „Zašto je Veleran nosio ovaj veliki crveni plašt?“ A majka mu je odgovorila: „Tako je činio Veleran.“
Kada je Rold bio malo stariji iskrao se iz majčine kuće usred noći dok je ceo svet miran bio, a Merimna spavala sanjajući o Veleranu, Surenardu, Momoleku, Roloriju, Akanaksu i mladom Irejnu. I spustio se do bedema da čuje čuvare u ljubičastom kako prolaze pevajući o Veleranu. I čuvari u ljubičastom su prošli noseći svetla, pevajući u smiraju, a u pustinji su se tamna obličja okrenula i pobegla. I Rold se opet vratio majčinoj kući s velikom žudnjom zbog imena Veleranovog, onakvom kakvu ljudi osećaju prema svetim stvarima.
I vremenom je Rold upoznao celu stazu oko bedema i šest statua konjanika što su još uvek čuvali Merimnu. Te statue nisu poput drugih bile, tako su vešto izrezbarene bile u višebojnom mermeru da niko nije mogao biti siguran, dok sasvim blizu ne priđe, da to nisu živi ljudi. Bio je tu konj od prošaranog mermera, konj Akanaksov. Konj Rolorijev bio je od alabastera, sasvim beo, s oklopom izrezbarenim od kamena sjajnog, a ogrtač konjanički bio je od plavog kamena, izuzetno dragocenog. Gledao je ka severu.
Ali mermerni konj Veleranov je bio potpuno crn i na njemu je sedeo Veleran, ozbiljnog pogleda uprtog ka zapadu. Njegovom je konju hladni vrat Rold najviše voleo da miluje, a Veleran je bio taj koga su posmatrači u suton s planine najjasnije videli dok su se trudili da razaznaju obrise grada. A Rold je voleo crvene nozdrve velikog crnog konja i ogrtač jahačev od jaspisa.
S druge strane Kirezijskih planina jačala je sumnja da su Merimnini junaci mrtvi i plan je skovan da neko po noći pođe i osmotri izbliza figure na bedemima i vidi da li su to Veleran, Surenard, Momolek, Rolori, Akanaks i mladi Irejn. I svi su se složili s planom i mnoga su imena pomenuta koja bi mogla ići, i plan je sazrevao mnogo godina. I tokom tih godina često su se posmatrači okupljali u suton na planinama, ali prilazili nisu. Konačno, bolji plan je bio osmišljen i odluka je doneta da dvojica, baš tada osuđeni na smrt, pomilovani budu ukoliko po noći odu u ravnicu da utvrde jesu li ili nisu među živima junaci Merimnini. Isprva se dva zatvorenika nisu usudila da krenu, ali nakon izvesnog vremena jedan od njih, Sidžar, rekao je sadrugu, Sadžar-Hou: „Čuj sada, kada kraljev dželat udari čoveka po vratu sekirom taj čovek umire.“
A drugi se složio da jeste tako. Sidžar je zatim kazao: „Čak i kad Veleran udari mačem čoveka ništa ga ne zadesi osim smrti.“
Zatim se Sadžar-Ho malo zamislio. Potom je rekao: „Ipak oko kraljevog dželata može da pogreši u trenutku udarca ili ga ruka može izneveriti, a oko Veleranovo nikad nije pogrešilo, niti ga je ruka izneverila. Bolje je ovde ostati.“
Onda je Sidžar rekao: „Možda je taj Veleran mrtav i neko drugi namesto njega stoji na bedemu, možda čak kip od kamena.“
Ali Sadžar-Ho je odgovorio: „Kako može Veleran da bude mrtav kada je umakao dvadesetorici konjanika s mačevima, zakletim da ga ubiju, zakletim pred bogovima naše zemlje?“
A Sidžar je kazao: „Tu je priču o Veleranu mom dedi pričao otac. Toga dana, kada je bitka izgubljena na ravnicama Kurlistana, video je konja na samrti kraj reke, a konj je tužno gledao vodu, ali je nije mogao dosegnuti. A otac moga dede je video Velerana kako prilazi obali reke i rukom svojom vodu nosi i daje je konju. Sada smo u teškoj neprilici u kakvoj je taj konj bio, podjednako blizu smrti; možda se Veleran sažali nad nama, ali kraljev dželat sa sekirom ne može zbog naređenja Kraljevih.“
Zatim je Sadžar-Ho rekao: „Uvek ti bejaše mudar sagovornik. U ovu si nas nevolju uvalio lukavošću i planovima svojim, videćemo da li ćeš nas iz nje moći izbaviti. Krenućemo.“
I vesti su prenete Kralju da će se dva zatvorenika uputiti ka Merimni.
Te su ih večeri stražari odveli do podnožja planine i Sidžar i Sadžar-Ho su krenuli dole ka ravnicama dubokom udolinom, a stražari su ih posmatrali kako odlaze. Obličja su im se smesta izgubila u tami. Zatim je došla noć, ogromna i sveta, iz pustara močvarnih s istoka i nizija i mora; i anđeli što motre na sve ljude danju sklopili su krupne oči i zaspali, a anđeli što motre na sve ljude noću probudili su se i stresli tamnoplavo perje i ustali da posmatraju. Ali ravnica tajnovita bila je prepuna strahova. Tako su dve uhode krenule dubokom udolinom i kada su krišom stigli do ravnice pohitali su preko nje. Uskoro su stigli do stražara usnulih na pesku, jedan se promeškoljio u snu pozvavši Rolorija, i velika strepnja je obuzela uhode, te su oni prošaptali: „Rolori je živ“, ali su se setili sekire Kraljevog dželata i nastavili dalje. Zatim su stigli do velike bronzane statue Straha, isklesane rukama neznanog vajara iz doba veličanstvenoga, kako juriša ka planinama, pozivajući svoju decu u trku. A deca Straha su isklesana bila da nalikuju vojskama svih plemena s druge strane Kirezijskih planina, leđima okrenuta Merimni, kako se okupljaju oko Straha. A s mesta na kojem je na konju sedeo iza bedema, mač Veleranov se pružao isukan nad njihovim glavama kako je to običavao. I dve uhode su kleknule u pesak i poljubile bronzano stopalo statue Straha, uz reči: „O, Strahu, Strahu.“ I dok su klečali videli su u daljini svetla duž bedema kako im se približavaju, i čuli su ljude da pevaju o Veleranu. I čuvari u ljubičastom su prišli i prošli kraj njih sa svetlima, nestali za bedemom u daljini pevajući i dalje o Veleranu. I sve vreme su dve uhode držale stopalo statue, mrmljajući. „O, Strahu, Strahu.“ Ali kada više nisu čuli ime Veleranovo ustali su, prišli bedemu i uspeli se preko njega i stali pred statuu Veleranovu, poklonili su se do zemlje i Sidžar je rekao: „O, Velerane, dođosmo da vidimo da li još si živ.“ I dugo su čekali lica okrenutih ka tlu. Konačno je Sidžar podigao pogled ka Veleranovom strašnom maču, još uvek isukanom i pruženom ka vojskama isklesanim što pratile su Strah. I Sidžar se opet nagnuo do tla i dodirnuo konjsko kopito, i učinilo mu se da je hladno. I podigao je ruku i dodirnuo nogu konja, i učinilo mu se da je prilično hladna. Na kraju je dodirnu Veleranovo stopalo i oklop na njemu mu se učinio čvrst i ukočen. Onda, budući da se Veleran pomerio i progovorio nije, Sidžar se uspravio i konačno mu dodirnuo ruku, strašnu ruku Veleranovu, i ona je bila od mermera. Zatim se Sidžar glasno nasmejao i on i Sadžar-Ho pohitali su praznom stazom i pronašli Rolorija, i on je bio od mermera. Zatim su se spustili niz bedeme i vratili se preko ravnice, s prezirom prošli kraj statue Straha i čuli čuvare kako se vraćaju iza bedema po treći put, pevajući o Veleranu; i Sidžar je kazao: „Ja, možete pevati o Veleranu, ali je Veleran mrtav i prokletstvo čeka vaš grad.“
Išli su dalje i zatekli stražu još uvek nemirnu u noći kako zaziva Rolorija. Sadžar-Ho je promumlao: „Ja, možete zvati Rolorija, ali Rolori je mrtav i ništa vaš grad spasiti neće.“
I dve su se uhode vratile žive u svoje planine i kada su ih dosegli prvi zrak sunca zacrveneo se preko pustinje iza Merimne i zažario Merimnine kule. Bio je to čas kada se čuvari u ljubičastom vraćaju u grad s fitiljima ubledelim i odorama jarkije boje, kada se promrzla straža meškolji iz sna u pustinji; bio je to čas kada se pustinjski razbojnici skrivaju, vraćaju u planinske pećine; bio je to čas kada se insekti opnastih krila rađaju da žive samo jedan dan; bio je to čas kada umiru ljudi što su osuđeni na smrt; i u tom času velika opasnost, nova i strašna, nadnela se nad Merimnom, a Merimna to znala nije.
Zatim, okrenuvši se, Sidžar je rekao: „Pogledaj kako je crvena zora i kako su crvene kule Merimnine. Ljute se na Merimnu u Raju i predskazuju joj propast.“
Tako su se dve uhode vratile i donele vesti svome Kralju, i narednih nekoliko dana Kraljevi tih zemalja su okupljali vojske; i jedne večeri vojske četiri Kralja su se spojile na vrhu duboke jaruge, svi pritajeni pod vrhom čekajući sunce da zađe. Svima su na licima bili izrazi odlučni i neustrašivi, ali se u sebi svako molio svojim bogovima, svakome ponaosob.
Zatim je sunce zašlo i nastupio je čas kada šišmiši i mračni stvorovi izlaze, kada lavovi iz svojih legala silaze, i kada se pustinjski razbojnici vraćaju u ravnice, a groznice izdižu krilate i vrele iz studeni močvarne, čas je to bio kada sigurnost napušta prestole kraljevske, čas kada se dinastije smenjuju. Ali u pustinji čuvari u ljubičastom, njišući se, izašli su iz Merimne sa svetiljkama svojim da pevaju o Veleranu, a straže su polegale da spavaju.
U Raju nikakav jad nikada ne može doći, već samo može udarati poput kiše o njegove kristalne zidine, ali duše junaka Merimninih napola su svesne bile jada u daljini, kao što spavač oseti nečiju jezu i hladnoću, ali ne zna u snu da je to on. I uzdrhtale su malo u svom zvezdanom domu. Zatim su, nevidljive, dolebdele do zemlje naspram zalazećeg sunca duše Velerana, Surenarda, Momoleka, Rolorija, Akanaksa i mladog Irejna. Već se bilo smračilo kada su dosegnule Merimnine bedeme, već su se vojske četiri Kralja pokrenule, zveckajući, niz duboku udolinu. Ali kada su šest junaka videli svoj grad ponovo, tako malo promenjen nakon toliko mnogo godina, pogledali su ga s čežnjom bližoj ivici suza nego što je ijedna čežnja bila koju je svaka od duša ikada pre toga osetila, uzvikujući mu:
Kako si lepa sa svim kulama svojim, Merimna. Zbog tebe smo zemlju napustili, njena kraljevstva i cvasti, zbog tebe smo nakratko napustili Raj.
Teško je skrenuti pogled s lica Boga – poput tople vatre si, poput dražesnog sna, poput veličanstvene himne, a ipak smirajem ovenčana, smirajem prepunim svetlosti.
Nakratko smo ostavili Raj zbog tebe, Merimna.
Mnoge smo žene voleli, Merimna, ali samo jedan grad.
Pogledaj sada sav usnuli narod, sav naš voljeni narod. Kako su prelepi snovi! U snovima mrtvi živeti mogu, čak i oni odavno mrtvi i potpuno utihli. Svetla su ti potonula, zgasnula su sva, ni zvuka na tvojim ulicama nema. Ćut! Poput devojke si što sklopljenih očiju spava, što polako udiše i nepomična je sasvim, spokojna i bezbrižna.
Pogledaj sada bedeme, stare bedeme. Brane li ih ljudi još uvek kao što smo ih mi branili? Istrošeni su malo, ti bedemi“, i dolebdeli su bliže i sa strepnjom ih pogledali. „Nisu rukom ljudskom istrošeni, naši bedemi. Samo su godine to učinile i Vreme nepobedivo. Bedemi su ti poput pojasa devojčinog, pojasa oko nje opasanog. Pogledaj rosu po njima, nalikuju pojasu s draguljima.
U velikoj si opasnosti, Merimna, jer tako si prelepa. Moraš li stradati večeras jer te mi više ne branimo, jer vičemo a niko nas ne čuje, kao što skršeni ljiljani jauču, a niko im ne razaznaje glasove?“
Tako su govorili ovi zapovednici, snažnog glasa, pozivajući u boj, pozivajući svoj mili grad, a glasovi im nisu jači bili od šapata malih šišmiša što uveče sumrakom plove. Zatim su se približili čuvari u ljubičastom, obilazeći te večeri prvi krug oko bedema i stari junaci su im povikali: „Merimna je u opasnosti! Njeni se neprijatelji već skupljaju u tmini.“ Ali su im glasovi ostadli nečujni jer oni su bili samo duhovi lutalice. I čuvari su prošli kraj njih ne obazrevši se, i dalje pevajući o Veleranu.
Zatim je Veleran svojim sadruzima rekao: „Naše ruke mačeve više držati ne mogu, glasovi nam se čuti ne mogu, ljudi stameni više nismo. Samo smo snovi, u snove da idemo. Idite svi, i ti, mladi Irejne, i onespokojite snove svih ljudi što spavaju, i zovite ih da uzmu mačeve svojih predaka što po zidovima vise i da se okupe na početku udoline; a ja ću vođu naći i nagnati ga da mač moj uzme.“
Zatim su prešli preko zidina u svoj mili grad. A vetar je duvao unaokolo, ovuda i onuda, dok je išla duša Veleranova, koji se u svoje doba odupro naletima nadirućih vojski. A duše njegovih saboraca, i među njima mladi Irejn, ušle su u grad da onespokoje snove svakog usnulog čoveka, i svakome čoveku u snovima duše su kazale: „Vrelo je i mirno u gradu. Pođi sada u pustinju, ali sobom ponesi stari mač što visi na zidu zbog strepnje od pustinjskih razbojnika.“
I bog toga grada je poslao groznicu po njemu, i groznica se razlegla preko njega i ulice su postale vrele; i svi što su snevali probudili su se iz sna da će biti prijatno i sveže na mestu gde se povetarac spušta s planine niz udolinu; i uzeli su stare mačeve koje su im predaci nosili, zbog snova, strepeći od pustinjskih razbojnika. Ulazile su i izlazile iz snova duše Veleranovih saboraca, i sa njima mladi Irejn, u žurbi velikoj jer je noć odmicala; i jedan za drugim, uznemiravali su snove svih ljudi u Merimni nagnajući ih da ustanu i izađu naoružani, svih osim čuvara u ljubičastom koji su, nesvesni opasnosti, još uvek pevali o Veleranu, jer budni ljudi ne mogu da čuju duše preminulih.
A Veleran je leteo preko krovova gradskih dok nije stigao do obličja Roldovog, ispruženog i čvrsto usnulog. Rold je ojačao i osamnaest godina mu je bilo, i svetlu je kosu imao i visok je bio poput Velerana, i duša Veleranova nadnela se nad njim i ušla mu u snove onako kako leptir proleprša kroz ogradu od letvica među baštensko cveće, i duša Veleranova rekla je Roldu u snovima: „Otići ćeš ponovo i videti mač Veleranov, veliki zakrivljeni mač Veleranov. Otići ćeš i pogledati ga u noći dok se mesečina na njemu presijava.“
I čežnja Roldova u snovima da vidi mač nagnala ga je da usnuo ode od majčine kuće do dvorane gde su bili trofeji junaka. I duša Veleranova oblikujući snove Roldove nagnala ga je da zastane pred veličanstvenim crvenim plaštom, i tu mu je duša u snovima kazala: „Hladno ti je u noći; ogrni se sada plaštom.“
I Rold se ogrnuo velikim crvenim plaštom Veleranovim. Zatim su Rolda snovi odveli do mača i duša je rekla snovima: „Čezneš da držiš mač Veleranov: uzmi mač u ruku svoju.“
Ali Rold je kazao: „Šta bi čovek s mačem Veleranovim?“
A duša starog zapovednika je rekla snevaču: „Dobar je to mač za držanje: uzmi mač Veleranov.“
I Rold, još uvek usnuo i naglas govoreći, kazao je: „Nije po zakonu; niko ne sme taj mač da dira.“
I Rold se okrenuo da pođe. Zatim je snažan i strahovit jauk odjeknuo dušom Veleranovom, ožučen sav jer ga nije izgovoriti mogao, i poleteo unaokolo u krug oko duše neizgovorljiv, poput jauka prizvanog iz davnina ubilačkim činom u prastaroj ukletoj odaji što šapuće kroz vreme od nikoga čut.
I duša Veleranova povikala je snovima Roldovim: „Kolena su ti vezana! Upao si u močvaru! Ne možeš se maknuti!“
I snovi su Roldu kazali: „Kolena su ti vezana, upao si u močvaru“, i Rold se ukipio pred mačem. Zatim je zajaukala ratnikova duša među Roldovim snovima, dok je Rold stajao pred mačem.
„Veleran uzvikuje za svojim mačem, svojim predivnim zakrivljenim mačem. Siroti Veleran, koji se nekada borio za Merimnu, uzvikuje za svojim mačem u noći. Nećeš ostaviti Velerana bez njegovog prelepog mača kada je mrtav i ne može po njega doći, siroti Veleran koji se borio za Merimnu.“
I Rold je razbio rukom stakleni sanduk i uzeo mač, veliki zakrivljeni mač Veleranov; i duša ratnikova u Roldovim snovima je rekla: „Veleran čeka u dubokoj udolini što useca se u planine, uzvikujući za svojim mačem.“
I Rold je krenuo kroz grad i popeo se uz bedeme, i hodao je širom otvorenih očiju, ali još uvek usnuo, preko pustinje do planina.
Već se mnoštvo stanovnika Merimninih okupilo u pustinji pred dubokom udolinom sa starim mačevima u rukama, i Rold je prošao kroz njih usnuo držeći mač Veleranov, a ljudi su zadivljeni vikali jedni drugima dok je prolazio: „Rold nosi mač Veleranov!“
I Rold je stigao do početka udoline i tu su ga glasovi ljudi probudili. I Rold nije znao ništa što je činio u snu, i začuđen se zagledao u mač u ruci i kazao: „Šta si to, ti prelepi predmetu? Svetla u tebi poigravaju, nespokojan si. To mač je Veleranov, zakrivljeni mač Veleranov!“
I Rold je poljubio dršku njegovu i osetio na usnama so od znoja iz bojeva Veleranovih. I Rold je rekao: „Šta bi čovek s mačem Veleranovim?“
I svi ljudi su u čudu gledali Rolda dok je sedeo s mačem u ruci, mrmljajući: „Šta bi čovek s mačem Veleranovim?“
Tada je stigla do ušiju Roldovih buka zveketava iz udoline i svi ljudi, ljudi koji ništa o ratovanju znali nisu, čuli su kako se približava zveket u noći; jer četiri su vojske išle na Merimnu i još nisu očekivale neprijatelja. I Rold je zgrabio dršku velikog zakrivljenog mača i mač kao da se malo odignuo. I nova pomisao je prostrujala srcima ljudi Merimninih dok su grabili mačeve svojih predaka. Sve su bliže i bliže bile vojske četiri Kralja ne sluteći ništa, i stara sećanja predaka počela su u pustinji da se bude u umovima Merimninih stanovnika s mačevima u rukama, posedalih iza Rolda. I sve su straže razbuđene bile sa kopljima u rukama, jer Rolori im je snove na bitku nagnao, Rolori koji je nekad vojske u boj voditi mogao, a sada je bio samo san što se s drugim snovima bori.
I sada su vojske jako blizu prišle. Iznenada je Rold skočio, uzvikujući: „Veleran! I mač Veleranov!“ I divlji, žudni mač što žedan je bio stotinu godina, poskočio je u ruci Roldovoj i prosekao rebra jednog pripadnika plemena. I zbog krvi tople svuda oko njega radost je obuzela zakrivljenu dušu toga moćnoga mača, nalik radosti plivača kada mokar iz toplog mora izađe nakon dugog boravka u suvim zemljama. Kada su videli crveni plašt i taj strašni mač nad vojskama se razlegao povik: „Veleran je živ!“ I prolomili su se zvuci likovanja pobednika i dahtanje onih što su pobegli, i mač je u sebi tiho zapevao dok je vlažan kroz vazduh vitlao. I poslednje što sam od bitke video dok se ulivala u dubine i tamu udoline bio je mač Veleranov kako zamahuje i seče, presijavajući se plav na mesečini sa svakim zamahom, a onda je zasjao crven, i takav je nestao u tmini.
Ali u svitanje su se vratili ljudi Merimnini i sunce, uzdižući se da podari novi život svetu, umesto njega je obasjalo užasne stvari što ih je mač Veleranov počinio. I Rold je kazao: „O, maču, maču! Kako si užasan ti! Strašna ti si pojava među ljudima. Koliko očiju zbog tebe neće više videti vrtove? Koliko polja će prazna ostati umesto da ih krase kolibe, bele kolibe s decom oko njih? Koliko će morati da ostane pustih dolina što su udomiti mogle topla seoca, jer davno ti si posekao ljude što su ih izgraditi mogli? Čujem vetar kako oko tebe jauče, maču! Iz praznih dolina dolazi. Preko pustih polja stiže. Dečji su glasovi u njemu. Nikada rođeni nisu. Smrt okončava jauke za onima koji su nekada živeli, ali zauvek ovi jaukati moraju. O, maču! maču! zašto su te bogovi među ljude poslali?“ I suze Roldove pale su na gordi mač, ali ga oprati nisu mogle.
I sada, kada je prošao žar bitke, sneveselili su se duhovi Merimninih ljudi, kao i vođa njihovih, od umora i od svežine jutarnje; i pogledali su mač Veleranov u Roldovoj ruci i rekli su: „Nikada više, nikada više se Veleran vratiti neće, jer mač mu je u ruci tuđoj. Sada znamo da odista je mrtav. O, Velerane, bio si nam i sunce i mesec i sve zvezde naše. Sada je sunce zašlo i mesec je okrnjen, i sve zvezde su se razletele poput dijamanata iz ogrlice što silom je strgnuta s poginulog.“
Tako je jadikovao narod Merimnin u času svoje velike pobede, jer ljudi čudne naravi imaju, dok kraj njih njihov neosvojivi grad bezbedan sniva. A sa zidina, preko planina i preko zemalja koje su davno pokorili, preko sveta i nazad do Raja, otišle su duše Velerana, Surenarda, Momoleka, Rolorija, Akanaksa i mladog Irejna.
