Dejan Sklizović – CRNE PARTIKULE
(Meon, Crnoslovlje, 2024)

Piše: Filip Rogović

Niški pisac Dejan Sklizović objavio je krajem protekle godine drugu zbirku priča, pod naslovom Crne partikule, u saradnji sa ekipom novosadskih andergraund entuzijasta, koja stoji iza fanzinaško-izdavačkog projekta znanog po zvučnom imenu Crnoslovlje.

Sklizović se prvi put samostalnom knjigom predstavio 2023. Bila je posredi zbirka priča Mijazmični predeli. Već tada bilo je jasno da je posredi uveliko formiran, novi glas na domaćoj žanrovskoj sceni, koji donosi svež i originalan pristup žanru. U pričama sakupljenim u knjiškom prvencu, ukrštao je kosmičku stravu sa društvenom kritikom, a njihov najznačajniji kvalitet bili su vrlo nadahnuti opisi okultnih rituala i onostranih bića. U ovoj zbirci našla se jedna zaista izvrsna priča – pravo malo remek-delo, pod nazivom „Šta se to krčka“ – u kojoj se, u neobičnoj alhemijskoj reakciji, kosmička strava preplitala sa bedom domaće političke elite, brutalan telesni horor sa atmosferičnim opisima urbane teskobe, cinični prljavi humor sa prodorom onostranih bića usled čije pojave ljudska zla deluju kao šala… Nažalost, ostali radovi, premda svi odreda konceptualno zanimljivi, odavali su i izvesne zanatske nedostatke. Problemi u Mijazmičnim predelima ležali su ponajčešće u karakterizaciji likova i razrešenjima zapleta, kada je pisac pribegavao okoštalim palp-poštapalicama, bez previše autentičnosti, te su ove proze ostavljale utisak neujednačenosti.

Srećom, u Crnim partikulama, oseća se evidentan napredak. Ovoga puta, Dejan se manje bavi društvenim anomalijama – premda ih ne zaboravlja! – a kao krovnu temu sebi zadaje opis dezintegracije ličnosti, sa različitim uzrocima i učincima. Najjače oružje i ovoga puta su izvanredni opisi kosmičkih užasa, dok su „prizemniji“ ljudski problemi još manje važni nego u prvoj zbirci, te pojedini tekstovi bivaju u izvesnoj meri čak i hermetizovani i izazovni za tumačenje.

Izvrsna ilustracija za poslednje reči predstavlja priča koja otvara zbirku. „Noćobdija“ govori o usijanoj težnji da se pobegne od sopstvene ljudske prirode, krhkog identiteta, pa i egzistencije same. Tekst se da tumačiti kao okultni horor – priča o inicijaciji, ali napisana „iznutra“, kroz tok misli nekadašnjeg okultiste, koji je uspeo da „ode na drugu stranu“ (ili bar u to veruje!) i postane ono što njegove kolege samo izučavaju čitajući tajne knjige, i priželjkuju sprovodeći rituale. Dok rastakanje identiteta traje, neobični pripovedač sreće tuđine – „senovita bića iz Meona“ – pominje „Čupače života, Senkovitu pošast, Mateje i Ejdolone“, ali priča ne sadrži razrađenu mitologiju (kao ni ostale – uprkos ponavljanju određenih pojmova). Tekst će možda teško pasti onima koji ne mogu bez konvencionalnih elemenata pripovedanja – zapleta, razvijenih likova, jasnije uobličenog ambijenta – ali se ne može poreći da pred sobom imamo zanimljiv eksperiment, prozu natopljenu dobrim dozama kosmičke strave i fantazije.

Maltene kao kontrast, sledi „Miris zemlje“ – zasigurno najkonvencionalnija priča u knjizi. Zaplet je vrlo zanimljiv: novinar koji kao „pisac iz senke“ piše biografiju estradne zvezde, ćerke kriminalnog bosa, razgnevi mafijaške poslodavce, a bežeći od njih dospeva na niško groblje, gde se odigrava krvava scena, tokom koje biva očito da nastalo krvoproliće nisu mogla počiniti ljudska bića. Protagonista se potom obre u neobičnoj građevini, gde ga misteriozni domaćin danima snabdeva hranom i vinom, dajući mu idealne uslove za pisanje. Ali – sa  kakvim ciljem…? Završetak, doduše, donosi pomalo otrcano razrešenje, možda i nedostojno uspešno dočarane tajnovite atmosfere središnjeg i najboljeg dela teksta.

„Neobični komšija“ počinje gotovo komičnim suočavanjem pripovedača, čoveka na početku karijere i braka, i njegovog suseda – mlađahnog blek metalca, koji mu uznemirava dragu preglasnom satanističkom muzikom. Ipak, naposletku ćemo otkriti da se u stanu žgoljavog čupavca dešava nešto mnogo čudnije od slušanja teško-metalne grmljavine i neuspelih pokušaja gubljenja nevinosti. Sklizović i ovde pokazuje svoju sposobnost da na vrlo moćan način odslika natprirodnu drugost – ovoga puta ukrštajući kosmičko-atmosferične vizije i demonsku telesnost sa naglašenom seksualnom konotacijom.

„Pukotine“ se mogu pojmiti kao priča o grehu, grešnosti, i odbijanju da se prihvati sopstvena odgovornost za bilo koji čin, koja vodi u mračne pukotine psihe, a one otvaraju i pukotine prostor-vremena, što omogućava i entitetima iz drugih svetova da posete naš. Priča ne daje sasvim jasne, nedvosmislene putokaze za tumačenje i nema sumnje da će je čitaoci doživljavati na različite načine. Opisi telesnih mutacija izvrsni su, a struktura je prilično labava, i možda najveću zamerku (koja se, uzgred rečeno, može pripisati i „Neobičnom komšiji“) zaslužuje kraj, koji dolazi prebrzo, gotovo iznenađujuće, i donekle odskače od uspostavljenog ritma. U obe priče – a pogotovo u „Pukotinama“ – momenat da se zaplet privede kraju odabran je proizvoljno – i to baš kad stvari postaju najzanimljivije! Ostaje utisak da su priče mogle biti duže i razrađenije, umesto da se okončaju epilozima koji podsećaju i na skice za dalje i dublje istraživanje narativa.

Novela „Poslednja noć na obali robova“ verovatno je i najbolja proza u zbirci. Posredi je, može se reći, horor varijacija na temu koju je Konrad uspostavio u svom klasiku Srce tame. Umesto službenika trgovačke kompanije, ovde imamo vojnika, plaćenog ubicu, predstavnika zapadnog sveta koji odlazi u Benin, u zapadni deo Afrike, ali mu crni kontinent daje neočekivani odgovor na pokušaj da sprovede nečasne planove svojih kapitalističkih poslodavaca… Kada ga vudu čarobnjak spase od opasnosti, čineći ga nevidljivim za neprijatelje, njegov život krenuće u neočekivanom smeru, a njegovoj aroganciji gotovo do kraja neće biti jasno da su magijski darovi istovremeno i zamka… Opisi Afrike su vreli, lepljivi, plastični, a vudu magija ukazuje se kao vitalnost i duh naroda, sila koja mu omogućava da se odupre kolonijalnim, eksploatatorskim udarima imperijalista. Drevne istine i magijska umeća odnose pobedu nad prizemnim, egoističnim porivima zapadnog čoveka…

Priča „Klanica“ inspirisana je filmskim festivalom „Slaughterfest“, koji se održava u Doljevcu, i to u prostorijama u koje je u doba SFRJ zaista bila smeštena klanica. Ovde je najizraženiji loš manir, često prisutan u Sklizovićevom pisanju: priču otvara rasprava dva lika, koji još nisu dovoljno ni definisani, niti su postali dopadljivi, ali se odmah bacaju u iznošenje izvesnih teorija, filozofskih teza, te dijalog deluje suvoparno, katkad i naporno, karakteri su previše elokventni, a replike knjiške i neprirodne. (U „Klanici“, istina, postoji značajan ironijski odmak – ali ni to situaciju ne čini naročito boljom!) Bilo bi sjajno kada bi se autor od ove prakse u budućim radovima odvikao – ili, još bolje, pronašao način da ona bolje funkcioniše. (Npr., u „Pukotinama“ je ovakva koncepcija uspešnije izvedena!) I u „Klanici“ je ishodište gubljenje identiteta, uz najkrvopljusniju primenu telesnog horora, što se, s obzirom na naslov, da i očekivati.

„Ujedljivi zombiji“ odišu duhom treš filmova, kombinuju bljuzga horor i komične elemente, ali pri kraju dobijaju i snažnu satiričnu dimenziju uključujući motive koji neodoljivo podsećaju na izvesne ne preterano svetle pojave iz našeg neposrednog okruženja.

„Beli baloni“ pristupom podsećaju na „Noćobdiju“: naglašeno subjektivna perspektiva, psihodelični monolog nesvakidašnjeg i krajnje nepouzdanog pripovedača, koji nas gorljivo obasipa svojim „spoznajama“ – s tim što je ishodište njegovog duhovnog putovanja daleko mračnije. Praktično je nemoguće razlučiti, još od početnih stranica, šta se ovde zaista događa, a šta je plod deluzija i halucinacija dehumanizovanog anti-junaka. Postavka je izuzetno zanimljiva, vizije uznemirujuće i fascinantne, ali ugođaj u pojedinim delovima kvari odveć sirov jezik i prejake reči kojima se nepotrebno prenaglašavaju ionako ekstremne slike.

Zbirku zatvara „Krvoslednik“ – kratka, upečatljiva proza, koja u noar atmosferu smešta priču o krvoločnoj simbiozi nedokučivog zvezdanog bića i čoveka, koji se pretvara u zver. Opis prvog susreta junaka sa misterioznim entitetom, koji se odigrava u hodniku njegovog stana, u dobroj meri može da dočara kako Sklizović slika svoja natprirodna bića:

„Mnoštvo bljeskovitih pojava se prikazalo iznad mene, nalik desetinama očiju povezanih pažljivo ispletenim svetlosnim nitima što su me gledale i odmeravale. Bio je poput kosmosa punog sazvežđa, samo u mom hodniku, negde na plafonu i sada se lagano slivao na dole. Magloviti oblak se zgušnjavao i poprimao humanoidnu formu, premda je nestalno i naizmenično menjao oblike, nalik košmarnim prikazama svih mogućih avetinja što ih je ljudska uobrazilja ikada izmaštala.“

Dejanov izraz odlikuje dosta preterivanja, bombastičnih sintagmi, jezičkih konstrukcija koje na momente deluju i pretenciozno, prideva koji bi se mogli izostaviti – povremeno se čini da bi na određenim mestima suptilniji opis bio još snažniji – no, ipak, opšti utisak je da se ovo preterivanje i „povišen ton“ solidno uklapaju sa vizijama, i da uglavnom ostvaruje željene efekte.

Sklizovićeva knjiga biće, bez sumnje, egzotično iskustvo za svakog čitaoca, a oni koji naročito vole morbidan horor protkan mračnim filozofskim idejama – ne bi trebalo da je propuste.