U kulturnom dodatku dnevnog lista Blic od 03. januara 2010. godine, u rubrici “S+F=SF”, koju vodi književni kritičar Slobodan Ivkov, prikazano je po jedno delo iz domena popularne nauke i naučne fantastike: “Fizika čestica i inflatorna kosmologija” Andreja Lindea, odnosno “Bespuće” Ijana Mekdonalda. Tekstove prikaza prenosimo u celosti:
SCIENCE Fizika čestica i inflatorna kosmologija AUTOR: Andrej Linde PREVOD: Ljiljana Matić IZDAVAČI: Akademska knjiga i Institut za fiziku BROJ STRANA: 418 ISBN: 978-86-86611-40-6 POVEZ: Tvrd CENA: 1.800 dinara
Do sada sam ovde prikazivao samo naučna dela koja su naši i inostrani vrhunski stručnjaci pisali popularno, odnosno ne za eksperte, već za manje-više široko obrazovanog, radoznalog intelektualca. E, sad nam je ponuđeno nešto novo. To neosporno jeste visokostručno delo jednog nobelovca, objavljeno u nespecijalizovanoj, ontološki u najboljem smislu akademski orijentisanoj biblioteci Physis, ali je ono istovremeno, s jedne strane po tehničkoj opremi namenjeno tržištu, a s druge sadržaj mu nije strog i sasvim nerazumljiv u meri u kojoj su to hermetične, apstraktne, “suvo matematičke”, rasprave samodovoljnih fizičara čestica. Kao i u filozofiji, sada nam autor-fizičar predočava problem, postepeno nam navodi i objašnjava kategorije koje će koristiti tokom njegovog promišljanja i, pošto nije “ubeđivač monista”, predlaže alternativne ishode, te sa čitaocem deli svoje dileme. Kada se uz pomoć njegovih objašnjenja uđe u taj naoko zastrašujući svet formula, jednačina i tumačenja – tekst se relativno lako prati, a postaje jasno i ovo što opet pokušavaju u Ženevi oko sudarača čestica. Neprocenjiva dopuna prevedenim “relaksiranijim” knjigama o nastanku i prirodi univerzuma, na primer, “Božjoj čestici” takođe nobelovca Liona Ledermana. Impresivno.
Teraformiranje drugih planeta, odnosno, prilagođavanje ljudskim potrebama tamošnjih, po definiciji neprijateljskih životnih uslova, nije novo u SF-u. Ovaj izvanredni roman je nesumnjiva posveta “Marsovskim letopisima” Reja Bredberija. Pisac to pokazuje već na početku, kada se putnik naseljenik, koji takođe jedri tamošnjim beskrajnim crvenim pustinjama, opet sreće sa senima stanovnika Marsa iz drugog vremena. No, kako je nastao četiri decenije posle, autor pomak u postavci svog dela uspostavlja i reinterpretaciju vrši tako što, pojednostavljeno rečeno, njegov Marsovac dolazi iz (bolje) budućnosti, dok je Bredberijev stigao iz (bolje) prošlosti. Taman toliko je Mekdonaldov stil oporiji, manje poetičan, lirski intoniran i elegičniji od Bredberijevog. Roman, razumljivo, u sebi sadrži naša potonja, ne samo literarna kolektivna iskustva. Po duhu i “vizuelizaciji” blizak je i nekim tematski srodnim filmovima (“Duhovi sa Marsa” Džona Karpentera, “Totalni opoziv”). Najzanimljivija je povezaost ovog monumentalnog, predivnog romana epskog zahvata sa “Sto godina samoće” Markesa. Gradić Bespuće, od svog osnivanja pa do nestanka, dostojan je SF-Makondoa. Odlična literatura, ma gde je svrstavali.
Do sada sam ovde prikazivao samo naučna dela koja su naši i inostrani vrhunski stručnjaci pisali popularno, odnosno ne za eksperte, već za manje-više široko obrazovanog, radoznalog intelektualca. E, sad nam je ponuđeno nešto novo. To neosporno jeste visokostručno delo jednog nobelovca, objavljeno u nespecijalizovanoj, ontološki u najboljem smislu akademski orijentisanoj biblioteci Physis, ali je ono istovremeno, s jedne strane po tehničkoj opremi namenjeno tržištu, a s druge sadržaj mu nije strog i sasvim nerazumljiv u meri u kojoj su to hermetične, apstraktne, “suvo matematičke”, rasprave samodovoljnih fizičara čestica. Kao i u filozofiji, sada nam autor-fizičar predočava problem, postepeno nam navodi i objašnjava kategorije koje će koristiti tokom njegovog promišljanja i, pošto nije “ubeđivač monista”, predlaže alternativne ishode, te sa čitaocem deli svoje dileme. Kada se uz pomoć njegovih objašnjenja uđe u taj naoko zastrašujući svet formula, jednačina i tumačenja – tekst se relativno lako prati, a postaje jasno i ovo što opet pokušavaju u Ženevi oko sudarača čestica. Neprocenjiva dopuna prevedenim “relaksiranijim” knjigama o nastanku i prirodi univerzuma, na primer, “Božjoj čestici” takođe nobelovca Liona Ledermana. Impresivno.
Teraformiranje drugih planeta, odnosno, prilagođavanje ljudskim potrebama tamošnjih, po definiciji neprijateljskih životnih uslova, nije novo u SF-u. Ovaj izvanredni roman je nesumnjiva posveta “Marsovskim letopisima” Reja Bredberija. Pisac to pokazuje već na početku, kada se putnik naseljenik, koji takođe jedri tamošnjim beskrajnim crvenim pustinjama, opet sreće sa senima stanovnika Marsa iz drugog vremena. No, kako je nastao četiri decenije posle, autor pomak u postavci svog dela uspostavlja i reinterpretaciju vrši tako što, pojednostavljeno rečeno, njegov Marsovac dolazi iz (bolje) budućnosti, dok je Bredberijev stigao iz (bolje) prošlosti. Taman toliko je Mekdonaldov stil oporiji, manje poetičan, lirski intoniran i elegičniji od Bredberijevog. Roman, razumljivo, u sebi sadrži naša potonja, ne samo literarna kolektivna iskustva. Po duhu i “vizuelizaciji” blizak je i nekim tematski srodnim filmovima (“Duhovi sa Marsa” Džona Karpentera, “Totalni opoziv”). Najzanimljivija je povezaost ovog monumentalnog, predivnog romana epskog zahvata sa “Sto godina samoće” Markesa. Gradić Bespuće, od svog osnivanja pa do nestanka, dostojan je SF-Makondoa. Odlična literatura, ma gde je svrstavali.
