Prevod: Iva Čvorović

Ja sam nekada bio dobar atletičar (na klupskom nivou) i odličan sprinter, koji se nikad nije dovoljno posvetio tome da dostigne najbolje. Davanje saveta mladim piscima je slično kao davanje savete mladom atletičaru. Da li mogu da dam bilo koji značajan predlog, kada ne znam da li ste vi sprinter, da li ste jake građe, trkač na duge staze ili žgoljavi maratonac? Možda ste čak i bacač koplja, a možda niste više ni tako „mladi“? Nekada se smatralo da je četrdeset godina malo za dobrog romanopisca!

Ali pogledajte moju početnu rečenicu. Mogao sam da se probijem do najboljih, ali nisam bio dovoljno posvećen. Da li je to važno? Možda i nije. Voleo bih takođe da sam bio profesionalni fudbaler, a ne bi mi smetalo ni da sam filmska zvezda, ali nisam imao dara ni za jedno od toga, a imao sam ispunjen život (iako nikada nisam skakao bandži-džampom), a sada sam postao pisac i ponosan sam na to.

Prva bitna stvar je: kada kažem „mlad pisac“ mislim na osobu mlađu od četrdeset godina, koja nije zarobljena u karijeri za koju misli da je važnija od pisanja – a ima mnogo sjajnih ispunjavajućih poslova – ne dozvolite da vas mladi romantičari ubede da nije tako. Ja sam pisac i zadovoljan sam time, ali mogu da vam kažem da ima mnogo važnijih poslova i da se svaki od njih plaća bolje! Dakle, ako ste mlad i ambiciozan pisac (više nego stariji ambiciozan pisac), prvo se zapitajte koliko ste ozbiljni.

Da biste postali dobar pisac morate da uložite ogroman trud. Morate da čitate i čitate i čitate: dobre knjige, loše, ružne i odvratne, onda još malo solidnih, još malo dobrih, još malo jako dobrih, klasike, stvari koje ne shvatite iz prvog čitanja, (pa pročitate ponovo) i onda se vratite i shvatite da su one solidne u stvari dosta loše.

Da biste dobili univerzitetsku diplomu treba vam najmanje tri godine redovnog ili sedam do deset godina vanrednog studiranja. Postati pisac je teže! Mislim da je Rej Bredberi rekao da treba napisati bar milion reči da bi uopšte počeli. Čini se kao puno? Pa i nije baš. 3.000 reči dnevno za godinu dana ili 1.000 reči dnevno za tri godine i odradili ste posao. Mislite da je teško? JESTE teško!

Ako pretpostavimo da je milion reči naš cilj. Pišite 300 reči dnevno, svakog dana, nikad ne preskočite dan, i za devet godina ćete moći da pišete. Da PIŠETE, kako je neko jednom rekao: naučićete tehniku, pisanje će vam postati rutina, tako će izražavanje vaših misli postati polu-automatsko.

U međuvremenu, počećete da hodate, spavate, jedete i sanjate kao pisac. Zašto? Zato što ćete SVAKOG dana naći vremena za pisanje. Kada vam pisanje postane svakodnevna aktivnost (jednu stranu! Možete sigurno da napišete jednu stranu na dan!) počećete da gledate svet oko sebe kroz oči pisca, obične stvari u svojoj biti, velike i male čari svakodnevnog života. Počećete da gledate očima pisca. Ali samo ako, AKO se posvetite SVAKODNEVNOM pisanju.

Kako postati pisac za mesec dana

Ovako ja definišem pisca: pisac je neko, ko, kada se probudi, uvek misli: „Kako ću danas da nađem vremena za pisanje?“ Ako počnete da pišete svakog dana i to vam postane navika, nešto što vam uđe u krv, ako trideset dana unazad niste preskočili ni jedan dan, onda ste pisac i postaćete dobar pisac duplo brže od onog ko piše šest dana u nedelji i deset puta brže od onog ko piše jednom u nedelji. Vežbajte svoje mišiće za pisanje, vežbajte svoju dušu.

Deset zapovesti

Pišite o stvarima koje vas pokreću, koje vam daju energiju. Naljutite se, rastužite se, prepustite se emocijama. Pišite o stvarima koje su teške, značajne i duboke, koje imaju smisao. Nemojte da budete slatkorečivi, neiskreni, banalni i otrcani. Ne pokušavajte da imitirate Asimova ili Čendlera. Pišite ono što mislite, budite hrabri i dok ispisujete svojih milion reči, nemojte da mislite da treba da pišete KAO neko drugi. Budite originalni, jer to i jeste. Mislite originalno.

Kada hoćete da vam poverujem, dočarajete mi slike, pokažite mi svoj bol bez objašnjavanja. Shvatite šta se podrazumeva pod „ne opisuj, pokaži“ ili kako ja često kažem: „Zavedi me, a ne poučavaj“. Ako ne razumete o čemu vam govorim, radite na tome dok ne shvatite.

Najvažnije: zaboravite zaplet! Neka se vaši likovi time bave. Ovo uvek uplaši mladog pisca (pogotovu zato što se većina njih zakači za žanr, npr. naučnu fantastiku, gde se čini da su ideje i zaplet najvažniji. Nisu!) Ono što ljudi zapamte kad čitaju su likovi, situacije, emocije, karakteri, zato budite hrabri. Zamislite svoje likove. Stavite ih u neku situaciju i pustite ih da se oni sami izvlače.

Obratite pažnju na jezik, stil, tok i liričnost. Ima sjajnih pisaca sa običnim stilovima pisanja i ima „stilista“ koji nas smore do besvesti. Ipak, ako naučite da se igrate rečima, ako naučite fonetske i semantičke tajne, imaćete mnogo više mogućnosti i veću moć u iskazivanju svojih misli.

Naučite kako se piše dobar dijalog. On NIJE kao stvarni govor, ali veštački stvara iluziju svakodnevnog govora. Naučite da izbrusite dijalog i čitajte majstore u pisanju dijaloga – ja preporučujem Elmora Leonarda.

Još jedan stari, ali dobar savet: napišite najmanje pedeset kratkih priča pre nego što se prihvatite pisanja romana. Radi vežbe, napišite odlomke, probajte da prepričate neke sjajne kratke priče ili početke romana. Eksperimentišite sa poezijom, fleš-fikcijom i pisanjem uz stroga ograničenja broja reči. Rano se oslobodite očiglednog, banalnog i suviše autobiografskog materijala. (Pisanjem kratkih priča možete to da odradite najlakše). Tako ćete naučiti mnogo, a opet ćete pisati tekstove koje kasnije možete da iskoristite.

Pokušajte da pišete priče koje osvetljavaju život: budite iskreni. Nemojte da pokušavate da „budete pisac“, jer će vas to odvesti u pisanje grozne, prenakićena i pretenciozne proze.

Već sam rekao da morate da čitate, čitate, čitate, čitate, čitate i pišete, pišete, pišete, ali nemojte da zaboravite ni na slanje rukopisa! Slanje rada na konkurs ili u časopis, nakon što je odležao i zatim ozbiljno prerađen, jedna je od najzanemarenijih osnovnih stvari potrebnih da bi se postalo piscem. Vi pišete da bi neko to čitao. Ako ne pišete zato, odmah prestanite i počnite da se bavite nečim drugim. Da bi neko čitao vaše radove, morate da ih objavljujete, a da bi ih objavili morate da se naviknete da će izdavačke kuće da vas odbijaju… i odbijaju i odbijaju, desetinama, stotinama, čak i hiljadama puta.

Naviknite se na odbijanja. Izdavačke kuće odbijaju da objave radove iz mnogo razloga. Nemojte odmah da krenete na velike izdavačke kuće, ali nemojte ni da bacate odlične radove u ruke kućama za koje niko nikad nije čuo. Morate da budete u toku sa tržištem i da uvek ciljate malo iznad svoje lige. Napravite spisak izdavačkih kuća i krenite od najbolje ka gorim.

Ako razmišljate o nečemu, stavite to na papir, nikad ne zadržavajte u sebi. Nije uvek lako da napišete sve što vam se mota po glavi, ali ako pišete polovično ili ako vam nešto ostane neizrečeno, to će se uvek osetiti u vašim radovima. Budite hrabri. Pisci su hrabri.

Da li je potrebno životno iskustvo?

Odgovor je NE, ali može da bude od koristi. Svakog dana mi ne stičemo samo nova iskustva, već ih i uobličavamo kroz sve izoštrenija iskustvena čula. Ako ste bili u ratu (i preživeli – preživljavanje je jako korisno), ako vam je srce bilo slomljeno, ako imate ili pravite bebe, ako ste doživeli neku traumu, sve to produbiće i proširiti vaša iskustva, koja će obogatiti vaše priče – ali to može da se postigne i čitanjem i mirnim životom i iskustvom da vidite i osetite ono što ste pročitali.

Ono što nas životno iskustvo MOŽE naučiti je da mi nismo centar sveta i da ono što smo mi doživeli ne mora svima da bude zanimljivo.

Kada čitamo Solženjicina i Henri Kerijera, vidimo da naša četri sata u zatvoru i nisu baš neko iskustvo… ali ako smo PISCI (ako pišemo svakog dana) možemo da uporedimo Gulag sa ćelijom šerifa Tomkinsa i napravimo od toga priču.

Nemojte još uvek da dajete otkaz na poslu, ali pišite svakog dana, pišite iskreno, pišite, pišite, pišite (nikada ne budite bez knjige), prerađujte svari koje ste napisali, doterujte ih i opet ih doterujte. Radite tako dok ne počnete da gledate svet kao pisac. Bez obzira šta se dešava oko vas, vi ćete videti samo materijal za svoje priče. I onda, kada vam se pljačkaš dere u lice, zapamtite ono što on ogovori. Mislite samo: „Ovo je odlično za moju priču! Pogledaj pljuvačku na njegovoj bradi, taj smešni tik koji ima – i zar taj kolt .45 nije velik  i taman…“