Piše: Nenad Jovanović
Kroz vekove svog postojanja, pojam utopije kao idealno oblikovanog društva je prošao brojna kontekstualna talasanja: od satirične kritike društva do iskrene manifestacije vere u bolje sutra. U beskrajnom obrtanju točka istorije, od Platonove protoutopijske Republike, preko fiktivnog ostrva Tomasa Mora i dalje, sve do okeana antiutopijske popularne literature XX i XXI veka, ovaj žanr je na razne načine oslikavao društveno-političke stvarnosti u kojima je stvaran. Od „čiste“ utopije, preko antiutopija i distopija, trasa tog žanrovskog i filozofskog kretanja varirala je na svim osama i pokazivala kolektivno stanje ljudskog duha pred globalnim i lokalnim krizama. U poslednjim decenijama svedoci smo rasta popularnosti distopijskih priča u književnosti, ali mnogo više pop-kulturi kroz brojne filmske i TV adaptacije, kao i mnoge stripove i kompjuterske igre sa temama postapokaliptičnih, antiutopijskih uređenja. Ipak, uprkos gotovo svakodnevnom gomilanju sivih oblaka nad svetom u kome živimo, ponegde se može čuti pitanje „da li je vreme za neke nove utopije?“
Idealizam kroz satiru
Danas je „utopistički“ pridev koji ćemo neretko zalepiti na misli koje smatramo naivnim, preoptimističnim u njihovom idealnom koncipiranju. Koren tog „nepoverenja“ leži upravo u delima koja predstavljaju temelje utopističke misli. Tomas Mor još u XVI veku svoje savršeno ustrojeno ostrvo naziva eu-topia, odnosno dobro mesto. Koristeći starogrčko dvostruko čitanje on udvaja značenje sa ou-topia, stavljajući tako do znanja čitaocu da je ona ujedno i ne-mesto, idealizacija koja ne postoji i do koje se ne vidi jasno utaban put. Za razliku od Platona koji u Državi traga za idealnim poretkom društva, Mor tu „savršenu“ viziju društvenog uređenja postavlja kao satirično promišljanje trenutnih nesavršenosti Engleske pod Tjudorima, kroz klasično-humanističku prizmu svojih antičkih uzora.
Tomas Mor, naravno, nije ni prvi ni poslednji u nizu mislilaca koji su se u svojim delima bavili ovim temama. Slično njemu, Tomaso Kampanela je, vek kasnije, pod uticajem Platonovih dijaloga o savršenoj republici, napisao Grad sunca u kome promišlja društvo strukturirano na jednakosti. Nova Atlantida Frensisa Bejkona (objavljena posthumno) slično opisuje kvalitete grada Bensalema, kulminaciju autorove vizije jedne čiste i svete težnje čovečanstva za znanjem i novim otkrićima.
XVIII i XIX vek dodali su na spisak još velikih i značajnih naslova, uz kritički korak prema izraženijem satiričnom uglu utopizma. Tako su Erewhon (anagram od „nowhere“ – „nigde“) Semjuela Batlera, Volterov Kandid, Sviftova Guliverova putovanja i Defoov Robinzon Kruso postala ključna dela za tumačenje istorijskog konteksta u kome su nastala kroz iskrivljene fantastične Utopije koje su opisivale. Pogled unazad Edvarda Belamija bila je jedna od najprodavanijih knjiga na prelazu iz XIX u XX vek, i značajno uticala na stvaranje socijalistički orijentisanih utopističkih komuna, koje su u Sjedinjenim državama nazivali „Belamijevim klubovima“. Međutim, XX vek će sa najvećim konfliktima i krizama koje je svet video doneti i nove, antiutopijske romane na književnu scenu.
Antiutopija XX veka
Pre Orvela i Hakslija, čija su dela često prve asocijacije na pojam distopije, Džek London je svojom Gvozdenom petom postavio čvrst temelj antiutopije u književnosti. Ovaj roman je svojevrsna antiteza idealizmu koji je prožimao Belamija, i prikazuje svet u kome se novoformirano socijalističko društvo urušava pod reakcionarnim silama ugroženim novim politikama. I sam Orvel je, govoreći o uticaju koji je na njegovo stvaranje ostavio ovaj roman, rekao da je London napisao vrlo tačno proročanstvo o usponu fašizma.
Iako neki od oštrijih satiričnih prikaza iskrivljenih Utopija takođe možemo svrstati u antiutopije, Zamjatin je prvi autor za koga znamo da je u celosti prigrlio horor distopijske daleke budućnosti u svom delu. Hiperbolično industrijalizovano društvo Jedinstvene države je matematički totalitarno, individualnost je obesmišljena, a kompjuterski proračunate procedure upravljaju celim svetom. Hakslijev Vrli novi svet i Orvelova 1984 su postali svojevrsni sinonimi zastrašujućih vizija budućnosti, iako se primarno dotiču različitih aspekata iste. Haksli je u svom viđenju dodirnuo hipersaturaciju nebitnim informacijama koja je izuzetno dobro predviđanje digitalne ere koju živimo danas. S druge strane, Orvelovo totalitarno društvo konstantnog nadzora iz 1984 je i dalje jedna od najpoznatijih metafora policijske države u svakodnevnoj komunikaciji, iako se često upotrebljava u pogrešnom kontekstu.
Bredberijev Farenhajt 451 je još jedna slika distopijske anti-intelektualne represije u svetu kakav je mogao biti. Podsećanje na užase fašizma u vidu spaljivanja i cenzure knjiga prikazuje autorov realan strah od nekog novog nekontrolisanog autoritarnog režima. Puž na padini braće Strugacki na drugačiji način izmaštava totalitaran svet, upleten u beskrajni lavirint birokratske Uprave okružene beskrajnom Šumom u kojoj vlada zakon nasilja i haosa.
Posebno interesantan za ovaj pregled je Kantikulum za Lajbovica Voltera Milera Mlađeg zbog svoje postapokaliptične tematike. Naime, u ovom romanu, nuklearni rat je uništio ljudsku civilizaciju i vratio je u novo mračno doba. Autor se kroz tezu o cikličnosti istorijskih događaja ovde direktno dotiče manjkavosti društva XX veka i raznih puteva koji vode u regresiju civilizacije. Posledično, Kantikulum je izuzetno uticao na koncipiranje Fallout serijala kompjuterskih igara, koji je od svog početka jedan od najpopularnijih naslova sa tematikom društva u svetu razorenom nuklearnom apokalipsom.
Svojim ličnim pripovedačkim pečatima, svi ovi autori su se dotakli nekih aspekata vremena u kojima su živeli i stvarali. Zato i nije čudno što se većina antiutopijske književnosti XX veka direktno ili posredno osvrtala na fašizam i njegove najstrašnije prakse. U tom smislu, Košun Takami u romanu Borba do poslednjeg (Battle Royale) ide korak dalje, u alternativnu sadašnjost devedesetih godina, opisujući svet u kome je fašistički Japan završio Drugi svetski rat na pobedničkoj strani. U novom velikom istočnoazijskom carstvu, na snazi je eksperimentalni vojni program kroz koji se srednjoškolci prisiljavaju da u battle royale borbama ubijaju svoje školske drugove dok ne ostane samo jedan. Ovaj surovi metod istovremeno služi regrutaciji najjačih, ali i sprečavanju novih pobuna pod totalitarnim režimom. Baš ovaj roman postaće idejni temelj jednom od najvećih distopijskih hitova na prelazu milenijuma.
Apokalipse za mlade
Fenomen young adult književnosti (skraćeno YA: književnost za mlade), naročito u domenu fantastike, doživeo je astronomski uspon tokom ranih dvehiljaditih godina. Postepeno sazrevanje generacije milenijalaca uvelo je u svet knjiga nove teme, od kojih su mnoge bile odraz globalno indukovanih anksioznosti. Klimatske promene, nejednakosti u društvu, ratovi, terorizam i nova jačanja autoritarnih režima poslužili su kao dobra podloga za jedan od najpesimističnijih talasa popularne kulture poslednjih decenija. Kao centralne figure mnogih priča u ovom žanru pojavljivali su se mladi junaci i junakinje, obično tinejdžeri i adolescenti, čija sudbina je bivala upletena u zupčanike represivnih i okrutnih režima.
Iako nije hronološki prvi roman u ovoj kategoriji, Igre gladi Suzane Kolins je do danas ostao među najpopularnijima, nemalim delom zbog uspeha njegove ekranizacije. Slično Takamijevoj Borbi do poslednjeg, i ovde se surov panamerički režim („Kapitol“) koristi javno emitovanim igrama smrti da bi populaciju držao pokornom. Trilogija romana prati Ketnis Everdin, devojku iz jedne od najsiromašnijih oblasti (distrikta), koja se dobrovoljno prijavljuje za učestvovanje u igrama gladi kako bi spasila svoju sestru od žreba. Kroz nastavak priče i njeno uključenje u tajnu pobunu protiv centra diktature, narativ se dotiče dubokih klasnih razlika izazvanih klimatskom devastacijom, ali i načinima na koje se masovni mediji koriste kao poluga moći u održavanju oligarha na vrhu društvene piramide.
Postavljena na sličnom temelju, trilogija Lavirint Džejmsa Dašnera takođe prikazuje svet u vremenu nakon kolapsa civilizacije zbog bolesti izazvane solarnim erupcijama. U ovom, kao i u serijalu Drugačija Veronike Rot, mladi protagonisti se nalaze u nemilosti mehanizama vlasti koji koriste nasilje kao glavni metod kontrole populacije. Oba serijala su adaptirana u filmske trilogije jašući na talasu popularnosti Igara gladi koje su probile led monetizacije u Holivudu. Lavirint je, s jedne strane, pretežno poslužio kao komentar sprege vlasti i korporacija koje mlade stavljaju u nehumane uslove da bi ih upotrebile za svoje ciljeve. Drugačija je karakteristična po tome što se koristi motivom socijalne segregacije na osnovu ličnih osobina, smeštajući likove u pet različitih frakcija sa strogim pravilima funkcionisanja i ponašanja. Ipak, uprkos maštovitim scenografijama, young adult književnost ove teme obrađuje na relativno plitak način, s više fokusa na akciju i romansu nego na analizu kompleksnijih društveno-politička pitanja.
Antilopa i kosac i Sluškinjina priča autorke Margaret Atvud su romani koji unekoliko stoje na sličnim podlogama kao ovi, ali pružaju slojevitiju i dublju obradu kompleksnih tema. Antilopa i kosac je potresna slika sveta uništenog korporativnom pohlepom i klimatskim promenama u kome jedan od poslednjih ljudi pokušava da nađe svoje mesto pod suncem. Sluškinjina priča je zapravo nešto stariji roman (izdat 1985. prvi put), ali je njegova popularnost ponovo skočila sa izlaskom televizijske serije. Nesumnjivo je uspehu adaptacije i novoj popularnosti knjige doprinelo i jačanje konzervativnih pokreta u Sjedinjenim državama koje su aktivisti neretko poredili sa Gileadom, patrijarhalnom teonomskom državom iz romana. U ovoj priči, Atvud pokazuje neke od dometa koje patrijarhat i konzervativno ustrojstvo sveta mogu dostići ukoliko im se niko ne usprotivi i zaustavi ukidanje ljudskih prava i sloboda.
U većini ovih priča, apokaliptični kolaps civilizacije služi kao katalizator za razaranje međuljudskih veza i uspostavljanje nekog oblika tiranije. Protagonisti joj se suprotstavljaju sa manje ili više uspeha, ali uvek služe kao personifikacija vere u mogućnost stvaranja boljeg sveta, čak i u mračnim vremenima nakon prirodnih i društvenih katastrofa. U tom smislu, iako su postavljeni na temeljima koji mogu biti deprimirajući, većina navedenih romana u sebi sadrži i dašak optimizma. No, bina na kojoj se oni odvijaju jeste suštinski antiutopijska i služi kao upozorenje čitaocu o pravcima u kojima svet može otići ukoliko nastavi da klizi nizbrdo na isti način kao tokom prethodnih stotinjak godina.
Novi vek i nove utopije
U jednom od brojnih uživo emitovanih razgovora koji su se mogli čuti na raznim društvenim mrežama tokom pandemijske 2020. godine, pisac i prevodilac Oto Oltvanji je rekao da smatra da je krajnje vreme da u književnosti vidimo i „neke nove utopije“. Upravo ta rečenica je bila jedan od motivatora ove potrage za novim romanima koji će se sa teskobama novog sveta i novog vremena uhvatiti u koštac na nove načine. Književnost je relativno spora umetnost u svom nastajanju, tako da se ovaj pregled neće završiti velikim spiskom za znatiželjnog čitaoca željnog nove literature. Ipak, dva izuzetno interesantna romana nastala u poslednjoj deceniji pokazaće dva različita moguća puta kojima utopijska književnost može nastaviti dalje.
Zemlja duhova američke autorke Margaret Kildžoj je priča o anarhističkoj utopiji pod opsadom od strane kolonijalne osvajačke sile. Kritičari anarhizma često pežorativno nazivaju isti utopijom, ali Zemlja duhova pokazuje načine na koje društvo bez hijerarhija može funkcionisati i nositi se sa mnogim problemima koje takva postavka sa sobom nosi. Protagonista ovog romana je Dimos Horacki, ratni novinar poslat na front sa koga bi trebalo da izveštava o napretku osvajačkog pohoda fiktivne kolonijalne imperije koja predstavlja dominantnu silu u svetu u kom se roman dešava. Vrlo brzo, Dimos preživljava sukob imperijalnih vojnika sa gerilskim snagama iz područja markiranog za aneksiju i biva odveden u njihovu zemlju duhova koja funkcioniše na anarhističkim stubovima solidarnosti, uzajamne pomoći i direktne demokratije. To društvo i ljudi koje ga čine prenose čitaocu poruku da nema slobode bez odgovornosti i da odbacivanje stega slepe pokornosti autoritetu zaista može biti prvi korak ka izgradnji boljeg sveta. Autorka u pogovoru i sama govori da, iako ova priča u praksi pokazuje i pozitivne i negativne strane anarhističkog uređenja, ono i dalje ostaje samo utopija. Međutim, njena snaga je upravo u tome što, iako izmaštana, pokazuje da su bolji svetovi mogući i dostižni.
Serijal Robot i monah autorke Beki Čejmbers je ono što bi se danas nazvalo cozy (udobnom) književnošću. Dve novele o monah-čajdžiji Deks i divljem robotu Predivnoj Pegavoj Pečurci (originalno „Splendid Speckled Mosscap“, knjiga još nije prevedena na srpski, prim. aut.) su predstavnici solarpank podžanra, fokusiranog na pre svega ekološki održivu budućnost i ljudsko prevazilaženje problema klimatskih promena, zagađenja i istrebljenja. Za razliku od Zemlje duhova čiji fokus je na uspostavljanju društvene, eksterne utopije, Robot i monah svoj savršeni balans nalazi u introspektivnoj prirodi likova i njihovoj težnji za ravnotežom u svim stvarima: duhovnim, društvenim i prirodnim. Panga, svet u kome protagonisti žive, prolazi kroz proces rivajldinga, vraćanja u poludivlje stanje. Ljudi su strogo ograničeni na zone u kojima žive i rade, a monasi-nomadi obilaze naseobine i, u slučaju Deks, kroz pažljivo odabrane mešavine čaja i empatičnog razgovora sa stanovnicima, doprinose izgradnji tople interpersonalne utopije. Deks je ophrvan/a sumnjama u sopstvenu kompetentnost, ali kroz kontinuiranu praksu radikalne dobrote i saosećanja, shvata svoju ulogu u izgradnji boljeg sveta za sve oko sebe. Time utopija Beki Čejmbers sebe zaokružuje kao internu, predstavljajući čoveku savršeno mesto u društvu i prirodi kroz pomirenje sa sobom.
Godine posle pandemije otvorile su nam uvide u razne druge načine kroz koje možemo doživeti apokalipsu naših dana. Klimatske promene i ratovi više nisu jedina pretnja nastavku civilizacije kakvu poznajemo, te više nije teško ni zamisliti nove scenarije koji će stvarnost pretvoriti u potpunu distopiju nalik nekoj od onih koje smo i ovde spomenuli. I nakon više od dve decenije široke popularnosti takvih narativa, kako u književnosti, tako i u drugim umetničkim medijima, pitanje sa početka članka ostaje savršeno prikladno i na njegovom kraju: da li je došlo vreme da o budućnosti počnemo ponovo da razmišljamo, ako ne sa nadom, onda barem sa željom da izgradimo neke nove utopije?