Nenad Mitrović – NEŠTO LOŠE U NAMA
(AVKF/Grafomed, Beograd, 2024)

Piše: Filip Rogović

U pionirskim delima moderne horor književnosti u Srbiji, pre više od tri decenije, pisci poput Skrobonje, Nešića, Oltvanjija, imali su običaj da svoje zaplete smeste u američko okruženje, pod snažnim uticajem prekookeanskih uzora. Vremenom, konvencije žanra – kako kod pomenutih, tako i kod autora koji su se pojavili kasnije – sve češće su bivale prenete u ovdašnji milje i primenjene na lokalne teme i motive. Zahvaljujući ovakvom, samosvesnom pristupu žanru, dobili smo više autentičnih proznih svetova. Ognjanović je, primera radi, sliku sumornih ratnih devedesetih na Balkanu kombinovao sa tematikom okultizma (Naživo, Prokletije), dok je kritiku savremene Srbije i našeg mentaliteta u najnovijem romanu (Zadušnice) dao kroz opis zombi apokalipse. Motivi iz nesrećnog rata u Bosni upečatljivo su ukršteni sa fantastikom i hororom i u najuspelijim pričama Borisa Mišića (zbirke Nebeska zvona, Srce Dinare). Banjalučki autor Ninoslav Mitrović istakao se pričama folklorne strave u kojima ključnu ulogu igraju bića iz ovdašnjih predanja (zbirka Gluvo doba, roman Crni pupoljak) – a valja istaći i da je reč o tematici koja proteklih godina postaje sve prisutnija. U radovima Mladena Milosavljevića, koji joj je bio najpredanije posvećen, sjedinjena je sa žanrom istorijskog romana i daje novu dimenziju tematizovanju zlehude prošlosti srpskog naroda i naših stradanja kroz vekove (Jezava, Večna kuća…). Moglo bi se nabrajati još – ali već na osnovu navedenih primera jasno je da domaći autori umeju da posegnu za hororom kao sredstvom pomoću kojeg, kroz fikciju, mogu da daju komentar o sredini u kojoj žive, kao i da dočaraju sopstveni pogled na haotični svet i epohu u kojima su se rođenjem obreli.

Izvrstan primer je i najnovija knjiga pisca iz Bora, Nenada Mitrovića, Nešto loše u nama, koju je prošle godine objavio Autostoperski vodič kroz fantastiku (AVKF) u saradnji sa borskim Grafomedom. Posredi je, većim delom, svojevrsna košmarna razglednica iz istočne Srbije – a čak i kada svoje fabule nije smeštao u zavičaj, već drugde (Hercegovina, Kosovo, Beograd), pisac je takođe posvetio veliku pažnju slikanju lokaliteta, koji nisu tek ovlaš opisane kulise, već postaju organski, neodvojivi deo prozne čarolije.

Da stvar bude još bolja – mada važan, ovo nipošto nije jedini kvalitet koji knjigu čini umetnički uspelom.

Mitrović je do sada objavio četiri romana – posredi su trileri, povremeno sa elementima fantastike – Dan nulti (2018), Hromi vuk (2019), Grotlo (2021), Kćer bogumila (2022) – dok se iza najaktuelnijeg naslova u njegovom opusu krije zbirka sedam horor priča koje bi se, kada je reč o formi, mogle svrstati u novelete ili novele. Neke od vrlina koje krase ovu knjigu jesu raznovrsnost motiva, već pomenuti uspešno dočarani lokaliteti, vešto doziranje informacija koje stvara gotovo opipljivu napetost, gorki humor, kao i oštra društvena kritika, koja se povremeno pretače u čisti egzistencijalistički užas i teskobu.

Već prva priča, „Usta zveri“, vodi nas na egzotičnu lokaciju, u čuvenu Lazarevu pećinu. U njene dubine spuštamo se sa društvancetom pristiglim iz Beograda, koje predvodi neobični lokalac, kojem su morali da pruže poverenje u odsustvu pravog speleološkog vodiča. U živo opisan ambijent, Mitrović uvodi i natprirodno biće iz legendi vlaškog kraja, poznato kao Šumska majka, iliti Muma Paduri. Čudovište je ovde tretirano kao sila prirode koju ne poznajemo sasvim, skriveni duh neukrotive divljine koji se, ma koliko zastrašujući i okrutan, ipak ukazuje čistijim od iskvarenog sveta ljudi, prepunog licemerja, netrpeljivosti i podvala. Natprirodni užas samo je logično ishodište, kazna za grehe, kojima su pojedinci sami sebe već zarobili. Pisac kroz smenjivanje kratkih deonica vešto barata buketom antipatičnih likova i gradi sve veću tenziju, dok avanturistima postaje jasno da su dospeli u ozbiljnu nevolju. Rasplet dolazi, doduše, donekle prebrzo, pa se stiče utisak da je još koji korak pre razrešenja misterije – ili, možda, manje direktan način razotkrivanja – priču mogao da digne na viši nivo.

U „Srećnoj šapi“ pratimo muke samohrane majke Jane, koja pokušava da izdržava porodicu (dve ćerke i ostarelog oca) osnivajući farmu kunića u malom mestu na Kosovu. Posao je težak i uprkos trudu ne ide po planu, životinjice obolevaju i umiru, a njihovo neobično ponašanje nagoveštava užase koji će tek nastupiti. Da stvar bude još teža, tu su i neprijatne komšije, Albanci, koji ne kriju neprijateljsko raspoloženje. Atmosfera spore i neumitne propasti uspešno je ovaploćena i sa svakom stranicom biva sve gušća. Ispostaviće se da neizbežna katastrofa ima veze sa stravičnim događajem koji se odigrao tokom oružanih sukoba Srba i kosovskih Albanaca, a u kojima je Janin otac, kao vojnik, bio angažovan. Stravična je ironija da on i njegova porodica bivaju pogođeni kletvom koja je na njih bačena zbog zločina u kojem je zapravo odbio da učestvuje.

Ni junak priče „Kamen“ nema veseliju sudbinu. Nesrećni Franja sin je Hrvatice, i Srbina koji je poginuo u građanskom ratu u Jugoslaviji boreći se na srpskoj strani. Oca jedva upamtivši, odrastao je u tuđini, uz majku i očuha Nemca, ne uspevši da stasa u ostvarenu i srećnu osobu. Nevoljnika na početku priče zatičemo u zrelim godinama, kada posle raspada braka, skrhan impotencijom i otuđenošću, iznenada odlučuje da se vrati u domovinu. Kada kupi kuću u krševitim planinama Hercegovine, tamo pada pod bizaran uticaj misterioznog stećka, kojeg nalazi na svom novom imanju – svetinje kraj koje lokalni gorštaci sprovode misteriozne rituale… Atmosfera hercegovačke zabiti dočarana je majstorski, a scene u planinama presecaju efektni, pametno dozirani flešbekovi iz nesrećne prošlosti protagoniste. Priči bi godilo više suptilnosti prilikom uvođenja natprirodnog elementa: opisi čudnog uticaja stene na psihu junaka pojavljuju se naglo i povremeno klize u grotesku. No, još veći problemi su nedorečenost i, u izvesnoj meri, nedostatak fokusa. Ovo je priča o gubitku identiteta i pokušaju povratka korenima, iliti povratka sebi, koja postepeno prelazi na polje religijskog horora i, u završnici, kosmičke strave. Ipak, ni jedna ni druga tema nisu istražene do kraja. Pre svega, odnos junaka prema očevim senima i rodnom kraju morao je biti za nijansu bolje definisan. Osim toga, iako je očito da pisac svesno ne otkriva sve pojedinosti, ne bi škodile makar malo preciznije natuknice o tome u kakvom je odnosu njegov roditelj bio sa gorštacima i njihovom sektom, pa najzad i kakvim se, zapravo, oni božanstvima klanjaju. Ako bi slika bila nešto jasnija, čini se, priča bi imala snažniji imapkt – bez potrebe da se veo misterije potpuno ukloni…

„Bakarni čovek“ donosi sumorni opis života radnika zaposlenih u nekadašnjem RTB-u Bor, sada u vlasništvu kineskog investitora, iz perspektive nihilistički nastrojenog pripovedača. „Firma u kojoj radim, i grad u kojem živim opstaju na aktivnom gušenju zdravog razuma“, veli on razmišljajući o ljudima sa kojima zarađuje za koricu hleba, a koje posmatra na godišnjoj proslavi „Dana rudara“. Slikana rečima ogorčenog anti-junaka, manifestacija poprima obrise odbojne kapitalističke ceremonije, rituala koji nadgledaju „korporativni sveštenici“ iz Kine, sa vrhuncem u halapljivom komadanju pečenog vola. Rudnik koji gradu daje život, istovremeno drži njegove žitelje kao taoce: u isti mah i hrani i uništava čitave generacije. U turobno obojen ambijent suptilno se upliće i (natprirodna?) strava, ovoga puta oličena u motivu tajnovite figure bakarnog čoveka. Mitrović i ovde pokazuje izuzetno majstorstvo u doziranju informacija – sve vreme slutimo da prošlost junaka krije mračne tajne – ali užas kulminira u šokantnoj završnici, kakvoj se nismo nadali.

U priči „Mušica“ ulogu drugosti od kojeg dolazi pretnja po protagoniste uzima endemska vrsta insekta, golubačka mušica, koja je izazvala pomor stoke u Srbiji 19. veka, te je naknadno inspirisala i nastanak više legendi. Podatak da su se primerci ove neobične bube ponovo pojavili baš 1999. godine, posle NATO bombardovanja, nadahnuo je Mitrovića da osmisli uzbudljiv zaplet. Priča počinje kao triler, prateći ekspediciju koja u Golupcu traga za primerkom zlokobne Simulium reptans golubacense, ali kada se naposletku opasni roj zaista i pojavi, opis prirodnog fenomena pretače se u nepatvorenu kosmičku stravu.

Ljubiteljima filmova kao što su Teksaški masakr motornom testerom, Brda imaju oči, Pogrešno skretanje, i sličnih, brk će se nesumnjivo smešiti tokom čitanja „Posebnog mesta“. Ideja o zajednici koja je zaostala u evolutivnom razvoju (ili deevoluirala), te obitava skrivena u ruralnim zabitima, krijući mračne tajne i sprovodeći krvave prakse od kojih bi civilizovani ljudi smesta izgubili razum, dobila je, u ovoj priči, svoju dostojnu srpsku verziju. Zahvaljujući izboru ličnosti koje nose zaplet, „Posebno mesto“ ne svodi se na uzbudljivi slešer, već postavlja ozbiljna pitanja vezana za civilizaciju kojoj pripadamo. Ovo nije samo uzbudljiva priča o poteri po prašnjavim putevima i šumama istočne Srbije, već i svojevrsna antropološka studija, puna subverzivnog podsmeha spram arogancije jedne (samo)pripitomljene vrste. Civilizacijske tekovine homo sapijensa, koje u korenu nose Hristovo učenje, sugeriše se u narativu, suočene sa zakonima okrutne prirode, mogu se posmatrati isključivo kao slabost, a najprefinjeniji pripadnici vrste kao „nesposobni idioti i lakoverne ovčice“. Promišljanja glavnog lika provokativna su od početka, ali kako se priča bliži kraju dobijaju sve ličniju i zlokobniju konotaciju – a puni zamah u stravičnom krešendu završnice.

„Decoubica“ je najkompleksnija i najduža proza u knjizi, a uloga nepouzdanog pripovedača u njoj pripada neostvarenom, otuđenom nastavniku biologije, koji radi u jednoj osnovnoj školi u Beogradu. Opisi bestijalnosti dece i mladih, nad kojima se zgražava u uvodnim scenama (pljuvanje i vikanje u liftu, sadističko prebijanje beskućnika) jesu preterani (možda bi čak trebalo da ih tumačimo kao njegove halucinacije?) – ali u jedno nema sumnje: ovo zapravo jeste stvarnost u kojoj živimo. Mitrovićev anti-junak gorljivo pripoveda o posrnulom svetu koji je inficiran „sveopštim nepoverenjem“, u kojem je uveliko zamagljena granica između istine i laži, u kojem ideali služe pre svega da se pomoću njih manipuliše drugima – ukratko, o jednom hladnom i negostoljubivom „svetu razbijenih iluzija“. I ma koliko izneta gledišta bila oštra, teško je zamisliti savremenog čitaoca koji se neće gorko nasmešiti i s prepoznavanjem klimnuti glavom suočen sa ovim stranicama… No, kao da elokventni i krajnje otrovni tok misli ogorčenog samca nije dovoljan, tematiku sukoba generacija i jaza koji se otvara između odraslih i dece, na kojoj (bi) svet (trebalo da) ostaje pisac eksplicira i uvodeći narativ o pandemiji virusa koji napada isključivo mališane, brzo izazivajući jaku upalu mozga, zbog koje deca postaju ekstremno nasilna i krvoločna. Zamršeni zaplet – u kojem imamo i nestanak devojčice iz škole, i bizaran odnos nastavnika i učenice, i pandemiju opasnog virusa koja izaziva haos u Beogradu uz apokaliptične implikacije – prosto priziva dodatni prostor, i možda bi najbolje „prodisao“ u formi romana. Katastrofa širokih razmera, koja se sluti, biva obrađena tek ovlaš i više predstavlja motiv koji služi kao okvir – ali ni to ne znači da će „Decoubica“ razočarati čitaoce. Lik nastavnika i njegov pogled na svet zapravo su sočna srž ove mračne proze. Promišljanje u završnici, o tome kako svetu preti potpuna propast, ali da to, sva je prilika, i ne predstavlja veliku štetu, s obzirom na to u šta smo ga pretvorili, i kako u njemu živimo – zvuči ubedljivo, iako dolazi od nekoga ko definitivno nije u poziciji da bude moralni arbitar.

Kao što se po naslovu može naslutiti, tema koja povezuje sve priče jeste zlo u ljudima, proisteklo iz patnje i suštinski neuspelih pokušaja pojedinca da se prilagodi saživotu sa drugim jedinkama. Muke koje nas snalaze mahom su produkt naših sopstvenih greha. No, zahvaljujući, pre svega, ubedljivim, živim likovima, kao i činjenici da se često pripoveda iz ugla negativaca, ovo se ne svodi na neku otrcanu „mudrost“ ili okoštalu maksimu. Kao i svaka dobra književnost, i ovi radovi poručuju da stvari ipak nisu baš sasvim jednostavne.

Tekstovi nisu bez mana – povremeno se oseti poneki grublji šav, pokoje mesto gde se moglo pripovedati sa više nijansi, ali reč je uglavnom o sitnijim nedostacima koji ne mogu značajnije da pokvare utisak:

Nešto loše u nama bez sumnje spada među najbolja ostvarenja savremene domaće horor produkcije.