Sretnu te u hodniku, dok tražiš prekidač za svetlo, a nameštaj i zaboravljena stolica na sredini prostorije čekaju na tvoj unapred planirani pad. Na slučajno saplitanje preko nečije drvene noge i tupi udarac glave o ivicu otvorenih vrata starog, teškog ormara oslonjenog na ubuđale i vlažne zidove kuće u kojoj si proveo detinjstvo. Vrhovima prstiju dodiruješ bolno mesto na temenu i ustaješ, sikćući i uvlačeći vazduh kroz požutele zube nastavljajući potragu za papirom koji dokazuje tvoje nasleđe.

”Pokušao si da nas zaboraviš”, dobacuju ti glasovi u času kada shvataš da svetlosti nema, jer nema ni struje, a više niko, pa čak ni ti koji si uvek spreman na neočekivane situacije, ne držiš sveće po zabačenim fijokama. Ne znam da li te raduje što nisi sam i što ti, dok silaziš trošnim stepeništem ka izlazu, društvo prave svi oni ljudi iz tvoje prošlosti koje si godinama unazad periodično smeštao u nevidljive kontejnere, čekajući đubretare da ih sa prvim jutarnjim časovima ubace u narandžasti kamion i povezu na deponiju na kraju grada, pored, u podzemnim vodama ušuškanog, groblja.

”Mi tebe ne zaboravljamo, jer ti si naš, zauvek”, čuješ ih i bežiš u svoj auto, tražeći ključeve po džepovima kaputa, ali njih na žalost nema. Ispali su negde kod ogledala, možda su ispod one stolice koja te je zaustavila na pola puta do mesta na kome se, među ostalim dokumentima tvojih skoro preminulih roditelja, nalazi i testament. Ostavinska rasprava je zakazana za sutra, a grad je isuviše daleko da bi se rano izjutra ponovo vratio u zabačeni gradić opkoljen ravnicama i jakim, hladnim jesenjim vetrom koji ti ubacuje prašinu u oči i obavija te požutelim lišćem i onim jezivim i dosadnim ”zauvek”. Možda je bolje da odustaneš od svega i vratiš se u svoj stan u kome te, zureći u televizor, čeka tvoja gospođa. Da, ali kako bez ključa. Mora da je nekako ispao i ostao negde u kući.

Ponovo ulaziš u oronulu građevinu, uz nesnosnu škripu zarđale kvake na vratima iza kojih se pomaljaju dobro poznati likovi. Smeju se gledajući te kako se batrgaš po njihovim hodnicima, pružajući bele vazdušaste ruke ka tebi. Ne želiš da ih vidiš. Iako ih nazireš i čuješ njihovu sablasnu pesmu, pokušavaš da ih disharmonizuješ, raščlaniš na obične i nebitne krike i oblike. Bojiš se da poljubiš nestvarnu maglu namerno zaboravljenih iskrica ljubavi, prijatelja, roditelja… Senkama svih onih koji su te izdali i ostavili. Čeprkaš po podu, pažljivo kao po brlogu punom buba, škorpija i zmija. Žuriš, jer ukoliko uskoro ne pronađeš ključ i to bedno parče papira ostaćeš bespovratno ovde sa svim tim bednicima za koje si bio siguran da više ne postoje.

Uspeo si. Ključ je bio na stolu, pored testamenta. Grozničavo ih stavljaš u unutrašnji džep sakoa i izlaziš praćen magličastim siluetama, iskrivljenim u vrletnom odsjaju i dodiru hladnoće sa vrelim izduvnim gasovima koji izlaze iz motora tvog automobila dok se udaljavaš poput vihora ka autoputu. Smanjuješ gas pred naplatnom rampom i gotovo bez daha gledaš u čoveka u staklenoj kućici. Poznat si mu odnekud. Seća se tvojih matoraca. Kaže da ste zajedno odrasli, igrajući se u zabačenim bondrocima, pod stolovima i u dvorištima tvoje i kuće njegovih roditelja. Povezuješ ga sa trulim zaverenicima od kojih si pobegao. Odbacuješ njegovo prisustvo u svojoj sadašnjosti i uz glasnu muziku sa radija gaziš papučicu za gas. Čini ti se da ostavljaš duhove za sobom. Voziš ka gradu isuvise brzo, a iza one krivine jedno vozilo se kreće suprotnom trakom u susret tebi.