Tema ovog rada je analiza tri distopijska romana koji su se pojavljivali jedan za drugim u razmacima od otprilike deset godina, pri tom dostigavši svetsku popularnost i prevođenje na mnoge jezike sveta. To su hronološkim redom Mi Jevgenija Zamjatina iz 1921, Vrli novi svet Oldusa Hakslija, koji je napisan 1932. i 1984 Džordža Orvela, napisana 1948. I pre ovih dela bilo je pokušaja, čak i od strane iskusnih pisaca, da se napiše roman o mogućim političkim scenarijima i budućim ustrojstvima društava sa posebnim akcentom na položaj čoveka u tim sistemima. Ti pokušaji su se uglavnom završavali kao puke fantazije koje su bile interesantne samo jednom delu čitalačke publike ili kao mlake socijalne kritike ispunjene antropološkim optimizmom pogotovu u slučaju Herberta Džordža Velsa. Ono što dela Zamjatina, Hakslija i Orvela razlikuje od prethodnih pokušaja je uvođenje određenih klišea i karakteristika vremena i prostora u koje su smešteni događaji iz njihovih romana. Zajedničko za sva tri dela je činjenica da im je radnja smeštena u bližu ili dalju budućnost gde je posle globalnih ratova koji su duže ili kraće trajali uspostavljena svojevrsna politička, ekonomska, kulturna pa čak i seksualna diktatura novog sistema koji je kod svakog od autora oličen u jednoj ili više ličnosti koji se ističu na vrhu lestvice vlasti. Ljudi se tretiraju nehumano predstavljajući samo statističke brojke dok su bespogovorno u službi tog istog represivnog sistema. Bitna zajednička karakteristika je položaj glavnih junaka koji se kod svih neminovno okreću protiv sistema, postaju svojevrsni buntovnici – izdajnici, da bi konačno ispali iz socijalnih klišea priključujući se pokretima otpora svaki na svoj način, što ćemo kasnije videti u pojedinačnim analizama ova tri književna dela. Konačno, svaki autor na svoj način elaborira temu ljubavi koja je, čini se, centralna kod svih. Svi junaci doživljavaju neuspeh u svojim misijama i prinuđeni su da se ponovo uklope u sisteme protiv kojih su pokušali da se pobune sa željom da ih menjaju ili da se suoče sa najgorim, a to je pogubljenje ili proterivanje. Time sva tri autora šalju jedinstvenu pesimističku poruku da je pojedinac potpuno nemoćan u svojoj želji da menja poredak. Ono što je još značajno i, na izvestan način, uznemirujuće, jeste njihov antropološki pesimizam, odnosno stav da je čovečanstvo nesposobno da izgradi svoju bolju budućnost, nego upravo obrnuto, srlja u nešto možda još gore i nečovečnije od njihovih najgorih snoviđenja, halucinacija i košmara pretočenih u romane o kojima govorimo.

MI, JEVGENIJA ZAMJATINA

Roman Mi ruskog pisca i inžinjera brodogradnje Jevgenija Zamjatina je prva književna distopija sa onim karakteristikama o kojima je bilo reči u prethodnom poglavlju. Ti isti arhetipovi krasiće sve potonje literarne distopije prve polovine dvadesetog veka pa i dalje. Možemo čak na ovom mestu da kažemo, bez opasnosti da ćemo upasti u zamku, da je Zamjatinov pionirski rad, iako najmanje poznat u književnim krugovima širom sveta, zapravo utisnuo put modernoj književnoj distopiji.

Kao boljševik sa jedne strane i brodski inženjer sa druge strane, koji je dosta putovao i, u vreme Prvog svetskog rata, u savezničkoj Engleskoj radio na izgradnji ruskih ledolomaca, Zamjatin se još u prvoj fazi Oktobarske revolucije i konstituisanja mlade sovjetske države očigledno razočarao u komunizam do te mere da je kao rezultat, na sreću poklonika distopijskog žanra, nastalo avangardno delo Mi. Ne zna se tačno kada je Zamjatin napisao svoj roman jer je bio poznat po čestim ispravkama i dorađivanjima teksta, ali se smatra da je roman napisan 1920, te da je u književnim krugovima u Sovjetskom Savezu kružio u vidu rukopisa tokom 1921, a u zapadnom svetu se na engleskom jeziku pojavio 1924. Sovjetska publika ga je decenijama čekala i tek se krajem osamdesetih, u svetlu Gorbačovljeve „Perestrojke“, pojavila cenzurisana verzija na ruskom jeziku. Imajući sve ovo u vidu, pogotovo činjenicu da se prvo zvanično izdanje romana Mi pojavilo na engleskom jeziku, Zamjatin, iako Rus, sa pravom predvodi čitavu plejadu anglofonih „distopista“ od kojih su najznačajniji i njemu godinama najbliskiji upravo Haksli i Orvel sa svojim velikim delima o kojima će tek biti reči u narednim poglavljima.

Radnja romana Mi smeštena je, kako autor kaže, hiljadu godina posle takozvanog dvestogodišnjeg rata koji je desetkovao stanovništvo planete, a vodio se između „grada i sela“. Oni koji su preživeli žive u gradovima koji su fizički ograđeni i distancirani od prirode takozvanim „Zelenim zidom“. Simbolika zelene boje tu dolazi do izražaja jer to je prosto boja hlorofila koji se nalazi u biljkama. Priroda se doživljava kao nešto negativno i necivilizacijsko od čega se prosto treba izolovati. Stanovnici tog grada – države, koja se u zavisnosti od prevoda zove „Jedinstvenom“ ili „Jednom“ državom, predstavljeni su alfanumeričkim simbolima gde muškarci za predznak imaju konsonante a žene vokale, posle čega sledi lični broj. Oni su samo pojedinačni delovi u službi Jedinstvene Države na čijem je čelu Dobrotvor, apsolutni suveren i gospodar života i smrti.

Stanovnici Jedinstvene Države žive u skladu sa tzv. „Satnim Tablicama“ koje im predviđaju svaki sekund njihovih aktivnosti u toku dana. Ovo najbolje ilustruje citat iz dnevničke beleške broj 3: „ – mi, milioni, ustajemo kao jedan. U jednom istom času, jedinstvenomilionski, počinjemo posao – jedinstvenomilionski ga završavamo. I slivajući se u jedinstvenomilionsko telo, u jednoj istoj Tablicom određenoj sekundi – prinosimo kašike ustima – i u jednoj istoj sekundi izlazimo u šetnju i idemo u slušaonicu, u salu Tejlorovih ekzersisa, odlazimo na spavanje…“ (Zamjatin 1984: 19).

Haksli u svom romanu glorifikuje Forda, pronalazača tzv. proizvodne trake pomoću koje se proizvode i ljudska bića, budući poslušni stanovnici Vrlog novog sveta; Orvel u 1984 pominje izvesnog Goldštajna, disidenta i izdajnika koji nije istorijska ličnost, ali nas neodoljivo podseća na Trockog koga je Staljin nemilosrdno likvidirao u egzilu. Zamjatinovo distopijsko društvo u romanu Mi ima za uzor istorijsku ličnost, Frederika Tejlora (1856 – 1915), američkog inženjera mehanike koji je težio poboljšanju industrijske efikasnosti, formulišući najkraći i najbolji metod obavljanja pojedinačnih aktivnosti u proizvodnji tako da više nije bilo praznih hodova i tzv. „zabušavanja“ od strane radnika. Naravno, uprkos poboljšanju efikasnosti i produktivnosti u proizvodnji javio se kod radnika otpor i strah od tejlorizma, pre svega zbog straha od gubljenja posla. Čarli Čaplin u svom čuvenom filmu Moderna vremena pravi umetničku karikaturu tejlorizma dok ga je Lenjin nazvao „naučnim ceđenjem radničkog znoja“.

Ovde treba spomenuti tzv. ludistički pokret koji je dobio ime po Nedu Ludu (Ned Ludd) koji je prvi polomio svoj razboj, a pojavio se prvih decenija XIX veka u Engleskoj. Pripadnici ovog pokreta su uništavali svoje mašine za tkanje, smatrajući ih krivima za gubljenje posla. Simbolika mašine koja „proždire radnike“ ni u kom slučaju nije nova kao umetnička ideja. Nju najreprezentativnije predstavlja scena iz prvog distopijskog, nemog filma Metropolis, kojeg je Fric Lang (Fritz Lang) snimio još daleke 1927. U toj sceni ogromni zamajci koji pokreću kompletnu infrastrukturu grada, melju radnike pretvarajući ih u svojevrsno pogonsko gorivo potrebno za funkcionisanje celog sistema.

Podanici Jedinstvene Države žive u staklenim zgradama jer, kako kaže protagonista D-503, čije dnevničke beleške pratimo u romanu: „Nemaju šta da sakriju jedni od drugih“, a to i „olakšava posao čuvarima“. (Zamjatin 1984: 114).

Dakle, Zamjatin lucidno koristi moderne materijale u građevinarstvu da bi opisao stanje u društvu gde su svi pod prismotrom, pod kojom je verovatno za vreme pisanja svog romana i sâm bio, i to od strane Staljinove ozloglašene tajne policije, NKVD-a. Sličan efekat Orvel postiže sa svojim „teleekranom“ koji je dvosmeran i koji osim propagandne ima i ulogu nadziranja ljudi.

Zamjatinov anti-junak se kroz svojih 40 dnevničkih beležaka obraća nama čitaocima iz prošlosti ali se isto tako, pošto je glavni inženjer na izgradnji svemirskog broda Integral koji za 120 dana od početka romana treba da se otisne u kosmičke dubine noseći ideju i političku filozofiju Jedinstvene države, obraća i nekim drugim kosmičkim entitetima koji će, veruje se, doći u kontakt sa Integralom. Tu se ogleda naučnofantastični momenat  Zamjatinovog romana koga je Zoran Živković sa pravom uvrstio u svoju Enciklopediju naučne fantastike početkom devedesetih godina dvadesetog veka, a koja predstavlja prvi pokušaj skupljanja svetske književne i filmske građe tog žanra na srpskohrvatskom jeziku. Evo kako Živković završava svoje beleške o Zamjatinu:

„Ono što u čisto književnom pogledu značajno doprinosi efektnosti romana Mi jeste pre svega Zamjatinov pregnantan ekspresionistički stil, hotimice šturog, redukovanog jezičkog fonda koji utire put ka famoznom novogovoru iz 1984. Iako su potonje antiutopije – a pre svega romani Orvela i Hakslija – neosporno otišli dalje od Zamjatinovog dela, razvivši do ekstrema patološke vidove čovekovog socijalnopolitičkog bića, za sve se njih može pokazati da su, u krajnjoj liniji, izvedene iz romana Mi koji je tako postao jedna od najtrajnijih paradigmi ne samo u SF žanru, nego i u svekolikoj savremenoj književnosti.“ (Živković 1990: 822).

Što se Zamjatinovog ekspresionističkog stila tiče, Radovan Vučković u Modernom romanu dvadesetog veka ističe osobit kolorit boja kojima Zamjatinov roman obiluje. On naglašava da su: „Konstruktivističko – koloristički stilizatorski postupci omogućili Zamjatinu visok stepen apstrakcije i fantomizacije likova koji su bliži likovima naučnofantastične proze nego docnijim antiutopijskim romanima, čiji su se autori trudili da održe klasičan zaplet i realistički uverljivu naraciju.“ (Vučković 2013: 321).

Po Darku Suvinu, stručnjaku za naučnu fantastiku koji se svojim teorijskim radovima specijalizovao upravo za utopijsko–distopijski žanr, naučnofantastična dela imaju dve osobine kako on kaže: začudnost i saznajnost. Drugim rečima, književna dela kakvo je Zamjatinov „Mi“ smeštaju svoju radnju i protagoniste u neki imaginarni okvir koji se razlikuje od autorovog, koristeći kasnije naučni elemenat koji je poznat čitaocima da bi se dodatno opisalo to alternativno socijalno uređenje i društvo uopšte. Pozivajući se na svoju raniju knjigu: Distopija XX veka: jezik očuđavanja, Zorica Đergović-Joksimović u knjizi: Utopija, alternativna istorija, objašnjava Suvinov pojam kognitivnog očuđavanja gde kaže: „Kognitivno upućuje na vezu izmeđe nauke, racija i naučne fantastike kao žanra, a očuđavanje na uvođenje novuma, to jest, prikazivanje „novog sveta“ koji se razlikuje od onog u kom autor živi“ (Đergović-Joksimović 2009: 150).

Zamjatin je onda, ako je po Suvinu, postigao začudnost postavljajući radnju svog romana u neku neodređenu daleku budućnost gde ljudska bića žive potpuno drugačije u odnosu na ona iz autorove i naše svakodnevice, a za saznajnost on koristi svoje znanje iz matematike i mašinstva kada nam do detalja opisuje pojedinosti prilikom gradnje „Integrala“.

Veoma bitno poglavlje je beleška 8, kada matematičar Zamjatin piše za svog junaka dok je kao dete prisustvovao časovima matematike: „Neću -1! Izvadite iz mene -1! Taj iracionalni koren je urastao u mene kao u nešto tuđe, strano, strašno, on me je gutao…“ (Zamjatin 1984: 40). Naravno da je teško detetu koje je indoktrinirano pričama da se sve može objasniti prostim matematičkim brojevima i razmišljanjem, da shvati prirodu iracionalnih brojeva.

Ljubav je, možda centralna tema romana. Stanovnici Jedinstvene Države ne znaju za način života ljudi iz dvadesetog veka. Oni za reči kao što su ljubav, porodica, požrtvovanje, sažaljenje i slično mogu da čuju samo na predavanjima gde se kritikuju svekolike tekovine civilizacije koju poznajemo mi, čitaoci sa ove strane realnosti. U njihovom svetu postoje tzv. seksualni dani gde svako može da bude sa bilo kim ko mu se svidi ukoliko to prethodno najavi i uz tzv. ružičasti bon u zakazano vreme može da upražnjava seks. To su ujedno i jedini trenuci kada je dozvoljeno da se prostorije u kojima žive zaklone od očiju javnosti. Time je pored gladi pobeđen, kako kaže glavni junak D-503, i drugi gospodar sveta, ljubav. Ona je organizovana i matematizovana pre otprilike 300 godina kada je proglašen „Lex sexualis: svaki broj ima pravo – kao na seksualni proizvod – na svaki broj.“ (Zamjatin 1984: 27). Međutim pored svoje drage i simpatične O-90 koju u svojevrsnom ljubavnom trouglu deli sa prijateljem pesnikom R-13, D-503 upoznaje izvesnu I-330 u koju se vremenom zaljubljuje, a za koju će se vremenom ispostaviti da je vođa tajnog pokreta otpora koji po svaku cenu želi da spreči lansiranje Integrala u svemirske dubine. Pripadnici pokreta otpora često napuštaju prostor Jedinstvene Države i odlaze sa one strane Zelenog Zida gde su ostvarili kontakt sa Mefijima, ljudima koji žive u divljini sa one strane Zelenog Zida. Ovde je očigledna sličnost sa Hakslijevim Vrlim novim svetom gde isto postoje rezervati divljine u kojima ljudi žive  porodično u okviru seoskih zajednica, koje mogu čak i turistički da se posete. Stanovnici Jedinstvene Države se kao i stanovnici Vrlog novog sveta čude i zgražavaju kada vide ili kada im se priča kako su ljudi živeli u prošlosti.

Fatalna I-330 konačno uspeva u zavođenju D-503. Zamjatin njen lik uvodi iz najmanje dva razloga. Ona pre svega koristi svoj privlačan izgled i šarm da bi pridobila D-503, glavnog inženjera na gradnji Integrala kod kog se, kako mu je doktor rekao kada mu se javio, formirala duša. Zaljubljen čovek se ponaša iracionalno. Baš kao u slučaju iracionalnih brojeva iz detinjstva, D-503 ne može da shvati šta se s njim dešava. Nikada ranije u životu nije bio zaljubljen. Doktor mu objašnjava: „Površina je postala zapremina, postala telo, svet, a ono u ogledalu – u vama – to je sunce, i vihor propelera od aera, i vaše uzdrhtale usne, i još nečije. I shvatate li: hladno ogledalo odražava, odbija; a ovo – upija, i od svega je trag – zauvek.“ (Zamjatin 1984: 80). Zamjatin opet fenomenalno, čak poetski, koristi jezik matematike da nam objasni osećaj zaljubljenosti koji se razvio u čoveku koji ne zna šta mu se dešava. Dok su se stvari odbijale od njegovog srca kao ravne površine, sve je bilo u redu. Sada, kada je ta površina postala zapremina i kada bujice osećaja ulaze i ostaju u njegovom srcu, on je razapet između odanosti prema Dobrotvoru i Jedinstvenoj Državi čiji je primeran podanik bio sve ove godine, i ljubavi prema jednoj ženi čije ponašanje i stavove kritikuje ali ne želi da je prijavi čuvarima, sve više se uplićući u klupko zavere. Ono što je veoma bitno kao verovatno glavna poruka nama, čitaocima romana je Zamjatinov filozofski glas oličen u I-330. Ona glavnom junaku u jednom momentu kaže da navede poslednji broj. D-503 kao matematičar zna da je broj brojeva beskrajan i pita je u čemu je poenta tog besmislenog pitanja i kakav to poslednji broj hoće.

Ona mu odgovara: „A kakvu ti hoćeš poslednju revoluciju? Poslednje – nema, revolucije su beskrajne. Poslednja – to je za decu: decu beskonačnost plaši, a potrebno je da deca noću mirno spavaju…“ (Zamjatin 1984: 147).

Posle ovih reči, nije ni čudo što je Zamjatin imao problema sa sovjetskom cenzurom i na kraju čak bio primoran da emigrira u Pariz gde je živeo do kraja života, 1936. uglavnom distanciran od velike ruske emigracije u tom gradu. Ovo je ujedno i univerzalna poruka svim režimima sadašnjim i budućim. Ništa nije večno i sve se menja. Ne postoje stacionarni društveni sistemi. Ovo je Zamjatin shvatio u praskozorje evropskih revolucija koje su tek trebale da se odigraju. On kao da je nesvesno prizvao jednu novu, zlokobnu i strašnu revoluciju sredine dvadesetog veka koja je promenila istorijski tok čovečanstva – Drugi svetski rat.

Na sreću ili užas protagoniste romana Mi, Jedinstvena Država je pronašla način kako da eliminiše i najmanju mogućnost da se duša kod njenih stanovnika pojavi. U pitanju je novi hirurški zahvat na mozgu. Bezbolna i kratka operacija koja će za sva vremena svim brojevima da omogući srećan i bezbrižan život bez takvih neracionalnih i nepotrebnih stvari kakve su duša i emocije. Pošto zaverenici ne uspevaju u svom pokušaju svrgavanja Dobrotvora i demontiranja Jedinstvene Države, a D-503, kao i brojni drugi brojevi, biva podvrgnut operaciji, on završava svoje beleške hladnokrvno posmatrajući mučenje i pogubljenje nekada voljene I-330.

HAKSLIJEV VRLI NOVI SVET

Mnoge kritike ovog romana napisanog 1932. pod originalnim naslovom Brave New World uglavnom se slažu u jednom aspektu; to je činjenica da je Haksli početkom tridesetih godina prošlog veka u osnovnim crtama predvideo u kom će se pravcu kretati ljudska civilizacija. Glavna karakteristika njegovog romana je zastrašujuća vizija tehnološki napredne budućnosti u kojoj se ljudske jedinke proizvode u veštačkim uslovima uz pomoć medicinskih tehnika koje su modernom čoveku poznate kao vantelesna oplodnja. Ono što se u Hakslijevom romanu razlikuje od današnje vantelesne oplodnje, koja je u suštini jedna humana metoda kojom se ljudima pomaže da ipak imaju decu uprkos izvesnim problemima, je činjenica da se jedinke ne samo oplođavaju nego se i njihov celokupni prenatalni razvoj odvija u veštačkim uslovima, odnosno inkubatorima, pri čemu im se još tada dodaju određene supstance koje ih fizički i mentalno oplemenjuju ili degradiraju u zavisnosti od toga kojoj kasti pripadaju, od superiornih Alfa do poluimbecilnih Epsilona predodređenih za najgore poslove. Posledica takve postavke stvari je jedno relativno uniformno društvo ili ljudska zajednica, gde se kaste ne mešaju, a svaka je zadovoljna svojim položajem u društvenoj hijerarhiji. Svi su vaspitavani u duhu parole: Zajednica, Istovetnost, Stabilnost. (Community, Identity, Stability). Svaka individualnost je suzbijena i pripadnicima viših kasta, Alfama i Betama, ostaje samo da se posle radnog vremena prepuste čulnim i telesnim uživanjima. Razvijeno je izrazito potrošačko društvo sa geslom da je uvek bolje kupiti novo nego popravljati staro. Malo ko, a verovatno i sam autor, je mogao da pretpostavi do koje mere će roman proročki tačno predvideti neke stvari. Nama, čitaocima njegovog romana, na sredini druge decenije dvadeset i prvog veka, deluje kao da čitamo satiričnu priču našeg savremenika gde se pominju napredne medicinske tehnike koje danas koristimo, kao i činjenica da već duže živimo u vremenu hiperprodukcije materijalnih dobara koje samo odbacimo kada dotraju i prosto kupimo nove. Stanovnici Vrlog novog sveta putuju na razne turističke lokacije koristeći brza prevozna sredstva, zabavljaju se uživajući u seksu, jelu i piću, ne čitaju knjige, ne interesuje ih umetnost bilo koje vrste, ne razmišljaju ni o čemu i s vremena na vreme koriste drogu somu koja im pomaže da prebrode trenutne emotivne krize. Oni neverovatno podsećaju na modernog čoveka dvadeset i prvog veka. Dakle, i Vrli novi svet i realni svet sadašnjice su devalvirani uz pomoć modernih tehnologija koje ljudi oberučke prihvataju i vole. Milan Živković u svojoj knjizi Fenomen distopijskog jezika: na granici literarnog i realnog, kaže da: „početak dvadeset i prvog veka pokazuje svu raskoš Hakslijevog dela i to kroz njegovu stravičnu aktuelnost u svim porama društva“, a za sam izraz: vrli novi svet, da se „odnosi na izmanipulisano društvo koje nije svesno te manipulacije“. (Živković 2014: 70).

Hakslijevo delo se u grubim crtama može podeliti na tri celine. U prvoj celini se čitalac upoznaje sa osnovnim zakonima funkcionisanja Hakslijevog sveta budućnosti; i to ne putem naracije sveznajućeg naratora, nego veoma dinamičkim literalnim postupkom gde nam autor predstavlja direktora inkubacionog centra koji svoje studente lično vodi iz prostorije u prostoriju objašnjavajući im tehničke detalje veštačkog stvaranja ljudskih jedinki. Njega Haksli prosto naziva inicijalima (DHC) oduzimajući mu tim svaku individualnost, mada čitalac u kasnijem tekstu saznaje da je njegovo ime Tomas. Haksli se tokom svog školovanja na prestižnom Itonu pripremao za studije biologije, tako da je njegovo znanje iz oblasti prirodnih nauka osnovni razlog veoma detaljnog objašnjenja veštačkog oplođavanja i van materičnog razvoja fetusa. Posebna pažnja je posvećena takozvanom metodu Bokanovskog. To je izmišljeni postupak kloniranja ljudskih jedinki kojim se podvrgavaju niže kaste: Game, Delte i Epsiloni. Pri tom im se dodaju još neke supstance kako bi se navikli na razne uslove fabričkog rada, od tropskih do polarnih. Čitalac sve vreme ne može da se otrgne utisku satire jer su sve moralne vrednosti postavljene naglavačke, a pogotovu momenti kada se priča o porodici i njenim vrednostima. Studenti sa užasom saznaju sa su nekada davno žene rađale bebe, a kasnije su ta deca vaspitavana u svojim porodicama. Čak se i reči „otac i majka“ ne smatraju prigodnim za redovnu upotrebu. Vrhunac nastupa kada studentima biva predstavljen paviljon gde se dečaci i devojčice predškolskog uzrasta goli igraju erotskih igara, koje su se u njihovom uzrastu nekada davno, kako kaže Direktor centra, smatrale za devijantne pojave u dečjem odrastanju. Sada je to sasvim normalno jer tako se pripremaju za promiskuitetno ponašanje kasnije u životu u svetu gde svako pripada svakom. Ovde na kratko moramo zastati da bismo napravili paralelu sa Zamjatinovim danom seksa u romanu Mi, gde svaki broj može izvesno vreme seksualno da opšti sa drugim brojem suprotnog pola kojeg izabere uz obavezan ružičasti bon koji se dobija za tu priliku. Podsetimo se; samo tada im je dozvoljeno da navuku zavese na svoje staklene zidove. Očigledno su oba autora smatrala da je slobodan seks lišen ljubavi, gde ljudi neće biti opterećeni ljudskim prirodnim strastima kao što su zaljubljivanje, koketiranje, zavođenje i radost sastanka sa voljenom osobom, jedan od preduslova stvaranja distopijskog društva. Bitan detalj iz prvog dela Hakslijevog romana je i momenat kada studentima biva predstavljen neopavlovljev postupak uslovljavanja. U pitanju je, kako Živković u svojoj knjizi navodi: „groteskno-nacistički način uslovljavanja osmomesečnih beba kombinovanjem knjiga i prodorne buke, kao i cveća i električnih udara. Tako su ovim metodom stvarane niže kaste čiji bi pripadnici trebalo da se boje knjiga i pisane reči (kako ne bi pročitali nešto što bi im poremetilo datu sreću), kao i da ne vole cveće jer time gube mnogo vremena u prirodi i ne stimulišu proizvodnju i potrošnju u društvu.“ (Živković 2014: 39). Ovde se mora imati na umu da Haksli u svojoj fikciji koristi naučna otkrića svog doba. Naime, Ivan Petrovič Pavlov, lekar, naučnik i prvi ruski nobelovac, je dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka bio izuzetno popularan u Evropi i Americi. Zaslužan je za formulisanje teorije o uslovnim refleksima koja je uticala na mnoge druge naučne discipline kao što su psihologija i psihijatrija. Tu nikako nije kraj Hakslijevoj eksploataciji stvarnih istorijskih ličnosti. Najznačajnija ličnost u romanu je Ford. Henri Ford, američki industrijalac za koga Svetozar Koljević u svojoj knjizi Engleski romansijeri dvadesetog veka (1914 – 1960), citirajući detalje iz njegove autobiografske knjige: My Life and Work, London, 1922, p. 103. kaže da je tvrdio da: „prosečni radnik hoće … posao u kome ne mora da se fizički mnogo napreže – pre svega on hoće posao na kom ne mora da misli“. U ovim rečima krije se odgovor na pitanje odakle Haksliju ideja da Forda izdigne do nivoa božanstva. Lak posao bez preteranih misaonih aktivnost i prepuštanje hedonizmu. Otuda i ironičan naziv u zavisnosti od prevoda: Divni, Krasni ili Vrli novi svet. Klauza uzeta iz Šekspirove drame Bura Kada Prosperova ćerka Miranda naivno izgovara: „Gle čuda! Koliko je samo božjih stvorenja ovde! Kako je čovečanstvo divno! O, ti Vrli novi svete, što poseduješ takve ljude!“ (prev.aut.)

U prvoj celini Haksli nas, dok upoznajemo nehumane detalje njegovog sveta, upoznaje sa glavnim protagonistima priče. To su, osim pomenutog Direktora centra, još i mladi naučnik Henri Foster koji, na molbu Direktora, studente dodatno upoznaje sa postupcima koji slede u proizvodnji kasta. Najupečatljivija rečenica koju Direktor, iznerviran neumesnim komentarom jednog od studenata, izgovara otkriva celokupnu monstruoznost celog sistema u proizvodnji i određivanju kasta: „Što niža kasta, to manje kiseonika. Prvo mozak biva pogođen. Posle toga skelet. Na sedamdeset posto od normalne količine proizvode se patuljci. Na manje od sedamdeset, nakaze bez očiju.“ (Haksli 2009: 16). Dakle Vrli novi svet određuje kastu na taj način što dozira količinu kiseonika koju će embrion primiti, pri tom mu određujući inteligenciju i fizičku sposobnost. Možda ovo na prvi pogled izgleda samo šokantno kao činjenica, međutim ovde ulazimo u veoma osetljivo područje ljudskih prava. Jedno od osnovnih ljudskih prava je pravo na vazduh i vodu. Ako malo razmislimo i jedno i drugo smo izgubili. Vazduh je već godinama zagađen, a vodu smo prinuđeni da kupujemo. U trećem poglavlju dok studenti još razgledaju centar, neočekivano zadovoljstvo im priređuje njegovo fordstvo Mustafa Mond, jedan od deset svetskih upravljača, koji se pridružuje grupi koja razgleda u želji da im se obrati i dodatno izvrši indoktrinaciju. On neodoljivo podseća na Zamjatinovog „Dobrotvora“ i naravno Orvelovog „Velikog Brata“, s tim da nije tako misteriozan i udaljen od svojih podanika kao kod Zamjatina i Orvela, nego naprotiv, želi da se kao čovek od autoriteta obrati mladim naraštajima u želji da im još više približi filozofiju Vrlog novog sveta. Kroz njegovo autoritativno izlaganje, Haksli nas dodatno informiše o ustrojstvu sveta u kom njegovi junaci obitavaju. Iz Mondovog izlaganja saznajemo da su u prošlosti ljudi ratovali, bacali antraks bombe jedni na druge, da su vladali nemaština i glad širom sveta i da su konačno upravljači morali da svet ustroje na način koji nam je predočen. Populacija je svedena na svega dve milijarde ljudi, ima svega deset hiljada prezimena; na taj način se suzbija individualizam i pospešuje kolektivni duh. Postoje kaste: Alfe, Bete, Game, Delte i Epsiloni i svi obavljaju poslove za koje su predodređeni i uslovljeni. Ljudi putuju, troše novac, kupuju i bave se sportom. Stare knjige su zabranjene. Prošlost je zaboravljena u skladu sa geslom: „staro ne valja, samo novo je dobro“. Ljudi se medicinskim tehnikama održavaju mladima do svoje šezdesete godine kada sasvim mirno prihvataju svoju smrt koja se čak smatra srećnim događajem. Posle toga bivaju kremirani a njihov pepeo služi za đubrenje zemljišta.

Jednom rečju, savršenstvo i blagostanje u kojem već vekovima nije bilo ratova, gladi i bolesti. I zaista ovde se može postaviti pitanje: Da li je to utopija ili distopija? To je ključno pitanje romana. Tek kada se suoče dva sveta kasnije u romanu, Divljakov svet koji moralno i filozofski deli stavove čoveka dvadesetog i sada već dvadeset i prvog veka, sa doktrinama Vrlog novog sveta, možemo da polemišemo o posledicama. Haksli je specifičnom literarnom tehnikom u ovom poglavlju naizmenično kombinovao predavanje Mustafe Monda sa dijalozima junaka romana koje nam je na taj način predstavio. U pitanju je glavni junak prvog dela knjige, Alfa plus Bernard Marks, svojevrsni izrod Vrlog novog sveta. Ne izgleda kao Alfa plus jedinka, nižeg je rasta i čudno se ponaša. Voli samoću, dugo se zadržava u odnosima sa samo jednom devojkom i asocijalan je. Čak se i priča da mu je tokom procesa proizvodnje greškom ubačen alkohol u surogat krvi. Sa druge strane imamo Lenjinu Kraun, Beta minus jedinku, omiljenu među muškarcima, koja vodi isprazne razgovore sa svojom drugaricom Fani, između ostalog i o tome kako joj je Bernard Marks baš zbog svoje ekscentričnosti simpatičan. Ovde se moramo zadržati na Hakslijevom izboru imena: Marks i Lenjina. Naravno, Haksli misli na Karla Maksa (Karl Heinrich Marx, 1818 – 1883), filozofa, teoretičara i idejnog tvorca komunizma, i Vladimira Iliča Lenjina (Владимир Ильич Ленин 1870 – 1924), neprikosnovenog vođu Oktobarske revolucije 1917. u Rusiji. Haksli time daje do znanja da je upravo Sovjetski model društva taj koji po njegovom mišljenju može dovesti do potencijalnog Vrlog novog sveta. Za razliku od Orvela koji je 1984 pisao nakon Drugog svetskog rata, Haksli nije imao potpuni uvid u drugi vid totalitarizma kao što su fašizam i nacizam, jer su oni bili tek u povoju početkom tridesetih godina dvadesetog veka kada je pisan Vrli novi svet. Milan Živković u svojoj gore navedenoj knjizi, u poglavlju gde se bavi onomastikom i toponimijom Vrlog novog sveta za ime Mustafe Monda kaže:

„Upravljač Mond bio bi upravljač sveta, pa tako i gospodar svih života u ovom društvu. Često se u tekstu, umesto celog imena, javlja samo reč Upravljač, kako bi se još više naglasila njegova društvena moć. Važno je, međutim, pomenuti i paralelu s Kemalom Ataturkom (Mustafa Kemal Atatürk, 1881 – 1938), simbolom turskog nacionalizma i, još važnije, aluziju na Alfreda Monda (Alfred Moritz Mond, 1868 – 1930), osnivača i rukovodioca hemijske kompanije pod nazivom „Imperijalna hemijska industrija“. Mustafa Mond je otelotvorenje velikih konglomerata koji će postati dominantni u industrijskom svetu, a kao kombinacija naučnika i industrijalca, idealan je predstavnik rukovodeće klase tehnokrata i racionalista. Haksli kroz čitavo delo na ovaj način komunicira sa svojom stvarnošću, unoseći dozu kritike i upozorenja svetu koji dolazi.“ (Živković 2014: 41).

Dodatnu poteškoću nedovoljno pažljivom čitaocu može predstavljati Hakslijeva tehnika gde se naizmenično smenjuju Mondov monolog, Bernardove misli i razgovor sa Henrijem Fosterom, dijalog Lenjine i Fani sa stihovima i parolama hipnopedije. Hipnopedija je još jedan u nizu novih postupaka u vaspitavanju potonjih generacija Vrlog novog sveta. U pitanju je tehnika koja se koristi dok su jedinke još u detinjstvu a koja se sastoji u tome da im se putem zvučnika koji se nalaze ispod jastuka, dok spavaju u svest usađuju razni slogani i rime koje za krajnji cilj imaju kreiranje svesti jedinke koja ih bespogovorno prihvata kao bezuslovne istine. Neke od njih čak mogu da se koriste kao svojevrsne mantre ili hrišćanskim žargonom rečeno, kao molitve, kada se pojedinci uznemire iz nekih razloga. U Vujaklijinom Leksikonu stranih reči i izraza (drugo dopunjeno i redigovano izdanje iz 1954.) stoji da reč hipnopedija dolazi od grčkih reči „hypnos“, što znači san i „paideia“, što znači učenje. Dakle, kovanica bi značila: učenje u snu. Slobodan M. Petrović i knjizi Popularna psihologija, kaže da su još „tibetanski sveštenici šaputali molitve na uho zaspalim mlađim kaluđerima da bi ih ovi lakše i brže naučili“ (Petrović 2002: 236). Kasnije su, upotrebom savremenih muzičkih uređaja tehnike hipnopedije modernizovane, a uglavnom su sa njom eksperimentisale vlade Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza. U Hakslijevom eseju pod nazivom Ponovo posećen Vrli novi svet (Brave New World Revisited), napisanom nepune tri decenije posle originalnog romana, 1958 godine, Haksli ponovo obrađuje mnoge teme iz svoje knjige gde konstatuje kako su se njegove ideje obistinile znatno ranije nego što je on predviđao. Za hipnopediju kaže kako je saznao za eksperiment koji je u jednoj zatvorskoj jedinici u Kaliforniji bio održan u jesen 1957. Zatvorenicima su, na već opisan način, putem zvučnika koji su bili postavljeni ispod jastuka, tokom sna, bile puštane poruke i pouke iz principa moralnog življenja uz geslo: “I am filled with love and compassion for all, so help me God”. „Ispunjen sam ljubavlju i saosećanjem prema svima, tako mi Boga.“ (prev. aut.). I zaista, u Hakslijevom romanu se kaže kako hipnopedija nije bila od naročite koristi kada je učenje naučnih i istorijskih činjenica bilo u pitanju, ali je zato dala izvanredne rezultate u moralnom treningu jedinki, jer tako uslovljene verbalne sugestije slabe psihološki otpor, a pojedinac izrečene misli lakše usvaja i prima ih zdravo za gotovo. Haksli dalje konstatuje kako se ova tehnika, bar koliko je to njemu poznato, koristi samo za ekperimentalne, humane svrhe, kao u gore opisanom eksperimentu sa zatvorenicima, ali izražava zabrinutost da bi mogla biti zloupotrebljena. Mi, ljudi sredine druge decenije dvadeset i prvog veka, smo svi svedoci kako se sofisticiranija, modifikovana verzija hipnopedije koja se zove: „Sto puta ponovljena laž postaje istina“, i dalje veoma uspešno koristi u diskursu modernih političara. Što se slogana hipnopedije tiče, neki su već spomenuti, a širi spisak se može naći u Živkovićevoj gore navedenoj knjizi na 51 strani.

Druga celina romana je rezervisana za posetu „rezervatu“. U Vrlom novom svetu, rezervati su izolovane geografske celine gde još uvek žive ljudi, koje stanovnici Vrlog novog sveta nazivaju divljacima zato što žive načinom života koji je uobičajen u realnom svetu nas čitalaca. Ljudi žive u zajednicama, žene rađaju decu, na svakom koraku se mogu videti starci bez zuba, sve je ispunjeno prljavštinom i boleštinama. Lenjina se odaziva Bernardovom pozivu da posete jedan od takvih rezervata i uz posebne dozvole oni odlaze u Novi Meksiko i kao turisti posećuju jedan od rezervata. Tu sreću mladića Džona koji svojim fizičkim izgledom odudara od ostalih žitelja rezervata. On ih poziva da upoznaju njegovu majku Lindu. Bernard, a pogotovu Lenjina, sa gađenjem upoznaju Lindu jer ona je starica sa borama, pokvarenim zubima i izobličenim telom. Međutim kroz Lindinu priču saznajemo da je ona isto tako sa svojim prijateljem, izvesnim Tomakinom davno iz civilizacije kao turista došla u posetu rezervatu ali je posle pada sa litice kada su je meštani rezervata našli i izlečili, ostala u rezervatu. Ubrzo je rodila Džona i odgajila ga kako je znala i umela. Bernard sve to povezuje sa pričom koju mu je Direktor centra za inkubaciju ispričao kada ga je pre puta pozvao na razgovor nezadovoljan njegovim asocijalnim ponašanjem. On mu je tada rekao, sa ciljem da ga upozori, da je i on u mladosti sa jednom Beta devojkom otišao u isti rezervat, ali da se ona izgubila, te se on vratio bez nje. Takođe mu je rekao da će biti prisiljen da ga pošalje na Island ako nastavi sa asocijalnim ponašanjem. Nakon Lindine priče Bernard shvata da je ona ta Beta devojka koja je sa Direktorom u mladosti posetila rezervat, a da je, što je još šokantnije, Džon njegov sin! Tu saznajemo za još jednu crtu Bernardove ličnosti. On je osvetoljubiv i priprema neprijatno iznenađenje Direktoru inkubacionog centra. Posle dobijanja neophodnih dozvola od Mustafe Monda lično dovešće Džona i Lindu u Vrli novi svet.

U trećoj celini, gde dolazi do sukoba dva sveta (Džonovog i Vrlog novog sveta, čiji će ga pripadnici ubrzo prozvati Divljakom), šalje se prava poruka čitaocu. Radovan Vučković u Modernom romanu dvadesetog veka dobro primećuje kada kaže: „Zaplet pretpostavlja da se na sceni pojave akteri ‘drugog sveta’: sveta prošlosti, primitivizma i haosa iz zabačenog rezervata, čiji će glavni junak biti mladić Džon zvani Divljak. Slika tog sveta, upoređena s prethodnom, nameće neizbežan zaključak da nema izlaza za čoveka: regresija civilizacije u divljaštvo isto je tako pogubna kao i stalna civilizacijska progresija.“ (Vučković 2013: 325). I zaista već pri prvom kontaktu dva sveta dolazi do grotesknih situacija, nesporazuma, odbojnosti i neshvatanja između Džona Divljaka i svega što on vidu u „civilizaciji“. Već na samom početku svedoci smo velike sramote za Direktora inkubacionog centra kada ga osvetoljubivi Bernard Marks suoči sa Lindom i Džonom. Dolazi do preokreta i umesto da Bernard bude poslat na Island, Direktor će biti prinuđen da dâ ostavku opterećen sramotom kada Džon pred svima klekne i obrati mu se rečima: „Oče!“. Nastaje gromoglasni smeh, a Direktor se postiđen povlači. Linda zbog svoje starosti, pokvarenih zuba, bora i izobličenog tela nije interesantna stanovnicima „civilizacije“. Ona se prepušta somi koja je neizbežno vodi u smrt. U bolnici, pored njene samrtne postelje Džon gorko plače sećajući se lepih trenutaka provedenih sa njom dok ga osoblje gleda u šoku, začuđeno zbog njegovog nedoličnog ponašanja, pa ga čak i upozoravaju da ne koristi nepristojne reči kao što je „majka“. Prethodno je Džon imao neprijatno iskustvo sa Lenjinom koju platonski voli i stalno joj recituje stihove iz Šekspirove tragedije Romeo i Julija. Ona ne razume šta je ljubav i nesposobna je da mu uzvrati istom merom. Želela bi samo telesno zadovoljstvo sa njim i počinje da se skida. Džon je izvan sebe. Naziva je „kurvom“ i postaje agresivan a ona je prinuđena da pobegne iz stana. U ovim situacijama Haksli u skoro sviftovskom stilu, moćne engleske satirične književnosti, parodira i naglavačke postavlja moralne vrednosti do te mere da je čitaocu neprijatno i duboko se saoseća sa nesrećnim Džonom Divljakom koji apsolutno ne razume ovaj svet i sve više se razočarava. Vratimo se za kratko trenucima Lindine smrti. Nekoliko trenutaka pred smrt Linda ne prepoznaje Džona, svog sina, nego izgovara reči „Pope…“, obraćajući se tako svom ljubavniku iz rezervata. Ne smemo zaboraviti da je Linda produkt Vrlog novog sveta i da je kao Beta jedinka genetski programirana za jednostavne poslove i telesna uživanja. U jednom trenutku nam se možda čini da Haksli daje tračak nade svom tragičnom junaku kada kaže da je Linda prepoznala Džona kao svog sina, međutim „učinio joj se uljezom u rajski Malpai u kome je provodila soma- praznik s Popeom“. (Haksli 2009: 187). Time dakle potvrđujemo i prethodnu tezu, da je obrnut proces nemoguć. Ženska jedinka proizvedena u Vrlom novom svetu nije sposobna da bude majka. Ta dva sveta su toliko daleka, nespojiva i međusobno nerazumljiva da svaki pokušaj njihovog mešanja doživljava fijasko. Mnogi potonji pisci, pogotovo oni čije će uže interesovanje biti naučna fantastika, baviće se ovom neiscrpnom temom, međutim, jedan od njih će se istaći svojim izrazitim antropološkim pesimizmom. To je poljski pisac Stanislav Lem. U svojim zrelijim, kasnim radovima kakvi su: Solaris, Glas gospodara i Fijasko, on će na nekoliko načina da varira temu nesposobnosti ljudske civilizacije da uspostavi kontakt sa vanzemaljskim razumnim bićima. Novica Petrović u časopisu za književnost, umetnost i filosofiju Zenit iz oktobra 2006. u tekstu: Povratak zvezdama: Stanislav Lem (1921-2006) kaže da je „planetarni entitet u Solarisu, koji predstavlja nerešivu enigmu za čitave generacije naučnika, svojevrsno ogledalo ljudske rase, njenih stremljenja, ograničenja i tamnog naličja ljudske prirode.“ On navodi reči jednog od protagonista romana: „Ljudi su skloni da sebe vide kao vitezove svetog kontakta sa vanzemaljskim civilizacijama, sa Drugim. No, to je puka laž i samozavaravanje: ljudima nisu potrebni drugi svetovi, nego ogledala. A kada u ogledalu ugledaju svoju neulepšanu sliku, koja sadrži i onaj deo ljudske prirode od koga čovek najradije okreće glavu – tada im je krivo ogledalo“ (Lem, citirano Petrović 2006: 74). Haksliju nisu potrebne udaljene planete da bi čovečanstvo suočio sa njegovim strahovima i noćnim morama. Međutim, on nekoliko decenija pre Lema postavlja ista ogledala suočavajući modernog čoveka sa samim sobom. On argumentovano, u svom romanu kreira jedan novi, fiktivni svet i lucidno ga suočava sa realnim svetom sadašnjice i sutrašnjice. Rezultat je isti kao i kod Lema. Svetovi su nespojivi, a on to najbolje ilustruje u poslednjem, šestaestom poglavlju romana gde Džon Divljak, Bernard Marks i jedini pozitivni junak Vrlog novog sveta, Hemholc Votson, nakon jednog incidenta bivaju dovedeni pred Upravljača Mustafu Monda.

Suočeni sa Mustafom Mondom, autoritarnim upravljačem, Bernard Marks se pokazuje kao slabić i veoma labilna osoba, dok je Hemholc sve više simpatičan čitaocu. On je interesantna ličnost od samog početka. Tipični Alfa plus, nesuđeni pesnik koji radi kao profesor na Višoj školi za emocionalnu tehnologiju, a u pauzama pedagoških aktivnosti piše scenarije za taktilne filmove. Međutim, nije zadovoljan svojim životom i stalno ima osećaj kako bi pisao o nekim drugim, bitnijim stvarima. Haksli ga opisuje kao šampiona u eskalatorskom badmintonu i neumornog ljubavnika, člana raznih odbora koji je dostojan divljenja i izuzetno društvenog čoveka koji je „sasvim iznenada shvatio da su sport, žene i društvena aktivnost, što se njega tiče – stvari od drugorazrednog značaja. Istinski, u dubini duše, nešto drugo ga je privlačilo. Ali šta? Šta?“ (Haksli 2009: 63). On se u ranijim poglavljima druži sa Džonom Divljakom slušajući pažljivo njegovo recitovanje Šekspirovih stihova iako ih ne razume u potpunosti. Haksliju je u kreiranju zapleta dobro došlo poznavanje Šekspirovih reči, međutim, kako Živković lepo primećuje: „njihova prava snaga i umetnička lepota ne mogu doći do izražaja nesvesnim i besomučnim Džonovim citiranjem bez ikakvog razumevanja i smisla, a pogotovu ne u kontekstima koji ne odgovaraju pravom značenju tih reči“ (Živković 2014: 56). Ne smemo zaboraviti da je Džon skromno obrazovan i da je njemu samo lepa estetika Šekspirovih stihova. On apsolutno ne razume njihovo pravo značenje jer nije upoznao svet u kom su ti stihovi nastajali. Lingvističkim žargonom rečeno, Džon predstavlja svojevrstan „intersvet“ između čitaočevog sveta koji poznaje pravu vrednost Šekspirovih reči i Vrlog novog sveta gde su one besmislene. Živković nam dodatno pomaže da shvatimo ovaj kompleksan spoj kada razrađuje Vorfovu „Teoriju lingvističke relativnosti“ „koja kaže da ljudi koji nemaju reči da izraze antisocijalna osećanja, ne mogu ni razmišljati protiv društva.“ (Živković 2014: 53). Međutim, možemo konstatovati, što je već pomenuto, da Haksli ipak daje nadu čovečanstvu ostavljajući čitaoca u nedoumici kada Hemholc pokušava da objasni čudan osećaj koji ga obuzima. On je svestan da mu nedostaju reči za poeziju koju bi pisao. Kako je moguće da je tehnološki superioran Vrli novi svet pogrešio napravivši Alfa plus jedinku koja bi radije da boravi na Foklandskim ostrvima i u samoći se posveti pisanju poezije. Izgleda da je čovek večita nepoznanica samom sebi. Za Džona Divljaka ipak nema nade. On odlazi van civilizacije u jedan napušteni svetionik gde ga međutim novinari otkrivaju i u stilu paparaca prave film o njegovom čudnom ponašanju. To izaziva veliko interesovanje stanovnika Vrlog novog sveta koji kao turisti dolaze da ga gledaju kao da je neka retka egzotična životinja.

Haksliju ne preostaje ništa drugo nego da roman razreši Džonovim samoubistvom, gde u završnim rečenicama koje opisuju klaćenje nogu obešenog čoveka u pravcima strana sveta, stavlja čitaoce svog romana u poziciju začuđenih posetilaca iz Vrlog novog sveta koji mirno i bezosećajno posmatraju tu bizarnu scenu.

ORVELOVA 1984

Džordž Orvel u najpoznatijoj od sve tri književne distopije koje se razmatraju na stranicama ovog rada, romanu pisanom pred sâm kraj njegovog života, ostavlja čitaocima kao mračno i nimalo optimistično zaveštanje svoje strahove skupljene tokom njegovog službovanja u Burmi gde je radio kao policajac i prisustvovao izvršenjima smrtnih kazni, pa kasnije kao pripadnik internacionalnih brigada u španskom građanskom ratu gde biva ranjen u vrat i konačno kao ratni izveštač pred kraj Drugog svetskog rata iz razrušene Evrope.

Njegovi strahovi se u romanu, prosto nazvanom 1984, koja je dobijena zamenom redosleda zadnje dve cifre godine kada je pisao svoje delo, svode na jedno suštinsko pitanje, a to je: Kako će svet izgledati u bliskoj budućnosti ako nastavi putem kojim ide? Isto su pitanje pre njega postavljali i Zamjatin i Haksli, ali u njihovim romanima u pitanju je budućnost koja se očekuje za nekoliko vekova, gde je nauka toliko uznapredovala da ih bez obzira na njihovu izvanrednu književnu vrednost i proročki karakter, ipak doživljavamo kao naučnofantastične romane u kojima se upoznajemo sa bujnom maštom autora. Kod Orvela toga nema. On opisuje jedno imaginarno, izrazito represivno, policijsko društvo gde je jedinka svedena na svoje osnovne nagone i rad koji je u službi Partije. Glavni junak, Vinston Smit, kao i Zamjatinov, D-503, vodi dnevnik, ali Smitove beleške su u romanu napisane kurzivom i samo služe da bi upotpunile naraciju dok je kod Zamjatina ceo roman u prvom licu izveden iz ličnih beležaka, opažanja, filozofskih razmišljanja i dilema glavnog junaka D-503. Zamjatinov avangardni stil, nedorečenost tokom dijaloga i simbolizam zahtevaju usredsređenog čitaoca dok je Orvelova naracija jasna, hronološka i reklo bi se u duhu klasičnih dela predmodernističkog perioda. O tome govori Radovan Vučković u Modernom romanu dvadesetog veka kada kaže: „U Orvelovom romanu, međutim, slično kao i u Hakslijevom, radnja je vrlo razuđena i umnogome podržava akcionizam trivijalnog policijskog romana, s neočekivanim obrtima i iznenađenjima.“ (Vučković 2013: 330). I zaista, čitalac je tokom celog romana zabrinut za sudbinu glavnog junaka i sa zebnjom prati svaki njegov potez dok se na samom kraju duboko saoseća sa strašnim fizičkim i psihičkim mučenjima kojima ga podvrgavaju. Analizirajući dalje Orvelov stil, Vučković dodaje: „Međutim, u Orvelovom romanu ipak je prvenstveno važna klasično konstruisana fabula kriminalističkog tipa, prizori i ličnosti koji je stvaraju i omogućavaju akcioni intenzitet radnje bliske običnom kao i vrlo obrazovanom čitaocu.“ (Vučković 2013: 331). Vučković ovim, između ostalog, verovatno hoće da kaže da roman mogu da čitaju podjednako uspešno i osobe koja nisu upoznate sa političko-socijalno-ekonomsko-kulturološkim prilikama u kojima se svet nalazio u vreme pisanja 1984, kao i one koje jesu.

Kako je svet izgledao Orvelovim savremenicima i kasnije kada je stvarna 1984 godina nastupila, najbolje se može saznati iz veoma dobro napisane knjige poznatog jugoslovenskog novinara i spoljnopolitičkog komentatora NIN-a, Mirka Klarina koja sa pravom nosi pretenciozan naslov: Čekajući velikog brata (priručnik za 1984). Klarinova knjiga je izdata, kao i mnogi drugi radovi, eseji i biografije širom sveta, upravo 1984. godine. Glavna tema svih tih radova je bilo pitanje da li je Orvel preterao ili su se njegove najcrnje slutnje obistinile. Bilo je i takvih koji su tvrdili da je tadašnji svet otišao mnogo dalje u negativnom smislu nego što je to Orvel mogao da predvidi. Klarin u svojoj knjizi prolazi kroz detalje iz Orvelove biografije kao i kroz sâm roman 1984 poredeći Orvelova predviđanja sa istorijskim događajima u peridu 1948-1984 i ranije, međutim najvredniji podaci za ovo istraživanje se nalaze na kraju njegove knjige u poglavljima: 1948 stvaranje orvelovskog sveta (hronologija ministarstva istine) i Mir je rat (izveštaj ministarstva mira, 1945 – 1984), gde on hronološki iznosi istorijske događaje, mesec po mesec tokom 1948, kao i burne istorijske događaje, godinu za godinom od završetka Drugog svetskog rata do 1984. Ovo je veoma bitno za istraživanje o Orvelu jer nam dosta govori o političkim prilikama u svetu baš u vreme kada je Orvel, nekoliko godina pred smrt, osamivši se sa svojim usvojenim sinom Ričardom na jednoj farmi u Škotskoj, pisao 1984.

Orvelu kao iskusnom političkom komentatoru, izveštaču sa fronta iz Evrope i izvanrednom esejisti, događaji koji su oblikovali posleratni svet sigurno nisu promakli i on ih je na metaforičan način ugradio u svoj roman. Po Klarinu, početkom 1948 godine u Sjedinjenim Američkim Državama dolazi do sporazuma između sedam korporacija o koordinaciji nuklearnih istraživanja na vojnom i industrijskom planu. Predsednik Truman usvaja takozvani Maršalov plan za obnovu Evrope. Specijalna komisija američkog predsednika za politiku vazduhoplovstva navodi 1. januar 1953. kada će strane nacije a pre svega Sovjetski Savez raspolagati sa značajnim količinama nuklearnog oružja. Iran se pretvara u američku bazu a Palestina najavljuje kraj britanske kolonijalne uprave. U Čehoslovačkoj se formira čisto komunistička vlada. Argentina odbija da pregovara sa Britanijom o Foklandskim ostrvima. Sovjetski Savez zaključuje ugovore o prijateljstvu sa Rumunijom, Mađarskom i Bugarskom. Predstavnici Francuske, Velike Britanije i zemalja Beneluksa formiraju Evropsku Ekonomsku Zajednicu, preteču Evropske Unije. U Grčkoj se vodi građanski rat između rojalista i komunista, a Italija definitivno ulazi u okvir zone zapadnih interesa. U Americi se na svim nivoima vodi antikomunistička kampanja dok Jevrejski Nacionalni savet u Tel Avivu proklamuje osnivanje jevrejske države u Palestini. U drugoj polovini iste godine Sovjeti zabranjuju saobraćaj između Berlina i zapadnih zona u Nemačkoj. Odnosi između SSSR–a i SAD–a padaju na najnižu tačku. Organ CK KP Čehoslovačke objavljuje tekst Rezolucije Informacionog biroa komunističkih partija o stanju u Komunističkoj partiji Jugoslavije koji otvoreno poziva na rušenje vođstva jugoslovenske revolucije. To je period intenzivnog političkog, ekonomskog i vojnog pritiska Sovjetskog Saveza i istočnog bloka na Jugoslaviju. Formira se Narodna vlada Severne Kine kao prethodnica novog narodnog režima na čitavoj teritoriji zemlje. Vinston Čerčil izjavljuje da samo atomska bomba stoji između slobode i komunističke dominacije. (Klarin 1984: 107 – 114).

Imajući pristup svim ovim informacijama, Orvel pravi okvir za svoj roman. U budućem svetu iz njegove mašte svet je podeljen između tri supersile: Okeanije koja obuhvata obe Amerike, Australiju, sva ostrva u Atlantiku i Pacifiku, Veliku Britaniju i južne delove Afrike, Evroazije sa kontinentalnim delom Evrope i severnim delovima Azije i manje Istazije formirane od Kine, japanskih ostrva, Mandžurije, Mongolije i Tibeta. Sve tri superdržave su u neprestanom ratu, kako saznajemo u drugom delu romana iz konspirativnog teksta kojeg je napisao politički disident i izdajnik Okeanije, izvesni Emanuel Goldštajn pod nazivom Teorija i praksa oligarhijskog kolektivizma, praveći savezništva jedna sa drugom protiv treće. Rat je, kako se u tekstu navodi, a Vinston Smit ga čita kao knjigu u romanu, izmenio svoj karakter i njegov cilj je utrošak ili uništenje proizvoda mašina a da se pri tom ne poveća opšti životni standard, jer „problem se sastojao u tome da se industrijska proizvodnja održi a da se pri tom ne uveća stvarno bogatstvo sveta. Roba se morala proizvoditi, ali se nije smela raspodeljivati. U praksi, jedini način da se to postigne bio je: neprekidno održavati rat.“ (Orvel 1984: 174). Stanovnici sve tri sile se drže u pokornosti jakim represivnim sistemom suzbijanja svih građanskih sloboda gde se čak i negativna misao najstrože sankcioniše, jer hijerarhijsko društvo može opstati samo na temeljima siromaštva i neznanja.

Sa ove vremenska distance, na sredini druge decenije dvadeset i prvog veka, vidimo, da što se geopolitike tiče, Orvel nije puno pogrešio. On u svom romanu govori o takvoj raspodeli teritorija gde centralni i severni deo Afrike kao i ceo Bliski Istok praktično ne pripadaju ni jednoj supersili nego se na tim prostorima vodi konstantan sukob zbog prirodnih resursa a njegovo nesretno stanovništvo kao roblje uz velika stradanja pada iz jednih u druge ruke. Kada pogledamo događaje iz bliske prošlosti i kada uzmemo u obzir takozvano „arapsko proleće“ i emigrantsku krizu koja je na pomolu, vidimo da je Orvel bio u pravu kada je predvideo takav scenario i takvu raspodelu svetske moći. Ono što on, kao i mnogi drugi autori koji su se u prošlosti bavili ovim problem, nije mogao predvideti, je pad berlinskog zida i raspad Sovjetskog Saveza kao i potpunu marginalizaciju komunističke ideološke misli kao pokretačke sile proletarijata. Tako da njegove ideje koje se tiču ideologija kao što su: englsoc u Okeaniji, neoboljševizam u Evroaziji i obožavanje smrti ili, u tačnijem prevodu negacija sopstvene ličnost u Istaziji deluju nerealno, pa čak i pomalo naivno. Međutim, jedna od osnovnih tehnika, kako Vinston Smit saznaje iz Goldštajnove knjige, je umeće dvomisli, ili sposobnosti svakog dobrog člana partije da u svesti istovremeno drži dva protivrečna verovanja, je praktično govorni stil kojeg možemo da čujemo u retorici modernih političara. To je istinski doprinos Džordža Orvela koji je bio u stanju da pre više od pola veka predvidi u kom će se pravcu kretati retorika buduće politike. On dalje kaže: „Partijski intelektualac zna u kom pravcu treba da menja svoje pamćenje; on je dakle svestan da izneverava stvarnost; ali primenom dvomisli on se isto tako uverava da stvarnost nije povređena. Ovaj proces mora biti svestan, inače se ne može izvesti sa dovoljnom preciznošću, ali isto tako mora biti i nesvestan, inače bi sa sobom nosio osećanje lažljivosti, dakle i krivice.“ (Orvel 1984: 196).

U skladu sa principima dvomisli funkcionišu i četiri ministarstva Okeanije. Ministarstvo mira se bavi ratom i huškanjem, Ministarstvo ljubavi mučenjem, ponižavanjem i degradiranjem ljudi, Ministarstvo obilja izgladnjivanjem, a Ministarstvo istine, gde glavni junak radi kao pripadnik spoljašnje partije, lažima i prekrajanjem prošlosti za ciljeve partije. I baš u sumorno sivim hodnicima ministarstva Vinston Smit kao i Zamjatinov D-503, sreće fatalnu Džuliju, koja mu preko tajne cedulje koju uspeva da mu krišom preda, izjavljuje ljubav. Nakon izvesnog vremena oni se upuštaju u krajnje neizvesnu i po život opasnu ljubavnu avanturu koja se neizbežno završava njihovim hapšenjem i mučenjem u zloglasnim prostorijama ministarstva ljubavi.

U poslednjem, trećem delu svog romana, Orvel do detalja opisuje mučenje kojem će nesretni Vinston biti podvrgnut. Prvo će ga dugo držati po raznim ćelijama gde će defilovati hapšenici svih vrsta: prostitutke, krijumčari, lopovi, pijanci i slični. Kasnije će biti prebačen u ćeliju sa političkim zatvorenicima sa kojima se policija misli brutalno obračunavala. Tu doživljava i veliko razočarenje kada shvata da pripadnik uže partije, O’Brajen koji mu je dao Goldštajnovu knjigu nije pripadnik pokreta otpora koje se zove „Bratstvo“, nego najsvirepiji mučitelj i inkvizitor zaposlen u Ministarstvu ljubavi. Posle beskonačnog prebijanja gde su mu lomljene kosti i izbijani zubi, Vinstona stavljaju na sto gde ga lično O’Brajen saslušava i muči puštajući struju i neprestano pojačavajući voltažu. U periodima kada nije bio podvrgavan raznim oblicima mučenja i kada je sa O’ Brajanom samo pričao, Vinston je čak i voleo svog inkvizitora. To su ključni momenti, kada počinje da popušta, jer u jednom momentu kada ga O’Brajen pita koliko prstiju vidi, a pokazuje mu četiri prsta, on po ko zna koji put odgovara četiri i svaki put biva izložen sve većim bolovima. Kada bolovi postanu neizdrživi, Vinston u agoniji odgovara da ne zna koliko prstiju vidi, na šta mu O’Brajen odgovara da je to mnogo bolji odgovor i momentalno prestaje sa mučenjem. On dalje objašnjava Vinstonu da dva i dva može biti i tri i pet, sve zavisi šta partija traži kao odgovor. Orvel je ideju da su dva i dva pet pozajmio sa oglasa koji su u posleratnom periodu osvanuli na moskovskim ulicama za vreme prvog petogodišnjeg plana gde se podstiču napori da cilj bude ostvaren za četiri godine ukoliko radnici povećaju svoj rad ka tom cilju. Entoni Berdžes u svom eseju koji prethodi njegovom romanu 1985 kaže da je: „Vinston Smit, u svojoj jedinstvenoj opsednutosti slobodom da ne sme da kaže da su dva i dva četiri i u svom ubeđenju da je čitava armija u raskoraku s njim, samo čir, gnojna bubuljica, ožiljak na glatkom telu kolektiva. U svom milosrđu, država pokazuje sklonost da ga izleči od ludila, a ne da ga trenutno uništi kao božju dosadu“ (Berdžes 2007: 58). I zaista, to je centralno mesto gde Orvel pokušava da kaže da sistem ne želi mučenike kojih će se ljudi sećati i podizati im spomenike. Država sa Velikim Bratom na čelu želi da izleči pojedince kao što je Vinston Smit. Nije dovoljno da se oni povinuju, a u dubini duše ostanu jeretici. Potrebno je da oni zaista misle ono što partija od njih zahteva. Potrebno je da istinski, bezrezervno vole Velikog Brata. Vinston je čitajući Goldštajnovu knjigu shvatio kakva je struktura partije i kako se ona održava na vlasti u hijerarhijskom totalitarnom sistemu, međutim O’Brajen mu objašnjava zašto se oni drže vlasti, šta ih pokreće i zašto žele moć:

„Mi se razlikujemo od svih oligarhijskih grupa iz prošlosti utoliko što znamo šta radimo. Svi ostali, čak i oni koji su nam bili slični, bili su kukavice i licemeri. Nemački nacisti i staljinisti su nam po svojim metodima bili vrlo blizu, ali nikad nisu imali hrabrosti da priznaju svoje motive. Oni su tvrdili, možda čak i verujući u to, da su se dočepali vlasti ne želeći je, i na ograničeno vreme; da odmah iza ugla leži raj u kome će svi ljudi biti slobodni i jednaki. Mi nismo takvi. Mi znamo da niko ne grabi vlast s namerom da je se odrekne. Moć nije sredstvo, moć je cilj. Ne uspostavlja se diktatura da bi se sačuvala revolucija nego se podiže revolucija da bi se uspostavila diktatura. Cilj progonjenja je progonjenje. Cilj mučenja je mučenje. Cilj moći je moć. Da li sad počinješ da me shvataš?“ (Orvel 1984: 243).

Vinston ipak izjavljuje da mrzi Velikog Brata a njegova ljubav prema Džuliji ni u jednom momentu tokom ispitivanja i mučenja nije oslabila niti je bila dovedena u pitanje. Ovakav stav zahteva poslednji strašni korak kojeg partija preduzima protiv „tvrdokornih izdajnika“ kakav je Vinston Smit. Soba 101. U njoj se svi izdajnici partije suočavaju sa svojim najvećim strahovima. Za nekoga je to, biti spaljen živ, za nekoga živ zakopan, a za Vinstona su to pacovi. U sledećoj sceni Vinston je čvrsto vezan za stolicu gde mu je fiksirana glava a ispred lica mu je postavljen kavez sa izgladnelim pacovima koji čekaju da budu oslobođeni i da halapljivo jurnu ka njegovom očima, obrazima i jeziku. On izdaje poslednju stvar koja ga je držala dok je bio prebijan i svirepo mučen. To je ljubav prema Džuliji. Uz očajnički, poslednji urlik on ponavlja iz sveg glasa: „Džuliji! Džuliji! Ne meni! Džuliji! Svejedno mi je šta ćete joj! Iskidajte joj lice, oderite je do kostiju. Ne meni! Džuliji! Ne meni!“ (Orvel 1984: 260). Tim činom ljubav između njih prestaje, jer čovek više ne može da se nosi sa takvim poniženjem, degradacijom, sramotom i izdajom svojih ideala. Konačno je slomljen. Više neće biti u stanju da se raduje, voli i bilo šta oseća. Čak nije ni bitno šta će sa njim biti. Hoće li biti streljan, obešen ili poslat u neki radni logor. On je samo ljudska ljuštura koja iskreno voli Velikog Brata. Vinston se i dalje opire takvom razmišljanju očajnički govoreći da postoji neka kosmička sila koja će ih na kraju pobediti. On još nije potpuno slomljen i kroz njegove reči očajnički progovara vapaj, kako će O’Brajen kasnije reći, „poslednjeg čoveka u Evropi“, što je ujedno bio i radni naziv Orvelovog romana. O’Brajen mu dalje objašnjava da su se stare civilizacije zasnivale na ljubavi i pravdi, a njihova na mržnji. Nabraja dalje kako su slomili stare misaone navike, raskinuli vezu između deteta i roditelja, između čoveka i čoveka. Kaže da su blizu toga da ukinu orgazam i da će u budućnosti produženje vrste biti formalnost koja će se obavljati jednom godišnje, a da će po porođaju deca biti oduzimana majkama kao jaja kokoškama. Završava sa stravičnim rečima: „Ako hoćeš sliku o budućnosti, zamisli čizmu koja gazi ljudsko lice – zauvek:“ (Orvel 1984: 243)

Za sâm kraj, treba još dodati i činjenicu da 1984 nije nastala, kako mnogi misle, tokom jedne godine frenetičnog pisanja, nego je prethodno godinama sazrevala u autorovim mislima. Pažljivi istraživač to može najbolje da spozna iz Orvelovih eseja koji su prethodili pisanju njegove distopije. To su: „Sprečavanje književnosti“, koji se završava  konstatacijom da totalitarizam potpuno isključuje svaku književnost. Sledi: „Politika protiv književnosti” gde se Orvel bavi klasikom engleske književnosti iz XVIII veka, a to su Guliverova Putovanja od Džonatana Svifta (Jonathan Swift, 1667-1745) koji je u osnovi satira i kritika engleskog političkog sistema i moralnih vrednosti toga doba. Posebnu pažnju privlače detalji kada naučnici analiziraju ljudski izmet ne bi li otkrili neke tajne i konspirativne misli. To na prvi pogled može delovati naivno i zabavno, međutim, to je ozbiljno zadiranje u problematiku ljudskih prava i sloboda. Svega četvrt veka je prošlo od pada berlinskog zida i kolapsa Nemačke Demokratske Republike koja se popularno zvala Istočna Nemačka. Poznato je da su njeni tajni policajci (po zlu poznati Štazi agenti) sakupljali delove garderobe, kosu, pa čak i telesne izlučevine njima sumljivih pojedinaca koje su čuvali u teglama, i to za slučaj ako dođe do potere za njima da bi pse tragače nahuškali tim mirisima. Treći esej nosi naziv: „Politika i engleski jezik“. U njemu se varira tema jezičke relativnosti u negativnom kontekstu. U pitanju je, po Orvelu, reverzibilan process od prostih, negativnih i izmanipulisanih ljudskih misli koje stvaraju isto tako prost jezik do povratne sprege gde osiromašen i degradiran jezik nije kadar da izrodi ništa pozitivno, a kamoli plemenito u čoveku. Najbolji primer za prethodno navedeno su razni kontakt i tzv. „šou programi“ gde brojne televizijske stanice, vođene logikom čistog profita, javno i bez ikakve cenzure prikazuju programe u kojima se koristi takav rečnik da mladi ljudi koji to, na žalost, masovno gledaju, mogu da nauče da umesto reči kao što su: lepo, sjajno, divno, fantastično i odlično, jedino može da stoji reč „ekstra“. U eseju „Zašto pišem“ Orvel objašnjava svoj lični pogled na svet pokušavajući da spoji političku angažovanost i umetničku vrednost. Analizirajući detaljno sva četiri eseja koja su prethodila pisanju 1984, Milan Živković u svojoj knjizi Fenomen distopijskog jezika kaže da oni na „prilično direktan i jasan način odslikavaju piščeve stavove i misli, a sve to kroz konkretne primere, koji, nesumljivo, predstavljaju svojevrstan uvod u njegovo najpoznatije delo – 1984. (Živković 2014: 82).