Srećem je na Buvljaku, usamljena se šeta i razgleda šljam-bofl pristigao sa svih strana Svemira. Kao u nekoj kapitalističko-kompjuterskoj igri, svaka stvar traje sve dok je ne dodirneš i ne platiš, posle toga se njen molekularno-sprajtovski status menja i predmet se raspada, a sličica u dnu ekrana u obliku peščanog sata pokazuje da vreme ističe. Jedina uteha je ta što se ne čuje i zvonjava, ali napetost real-time akcije je dovoljna: mi igrači znamo da je pred nama crni bug, mi znamo da smo pukli.
Sustižem je tamo kod česme, ožednela je tragajući za ispunjenjem svojih želja i ne obazire se na natpis “NE PERI SE”, pljuska se po licu i vratu i gura s prodavačicom kafe koja pošto-poto hoće tuda da prođe. Oprezno joj prilazim, da je onjušim i smišljam prvu repliku. Po glavi mi se vrzma mnoštvo informacija, ali nikako da se odlučim za zadovoljavajući pristup, previše je toga obznanjenog o njoj, a ja znam da ono obznanjeno nikad više neće biti ponovo istinito… Na primer, pitanje o kiselini koja mimikuje krv, koja razjeda svako hemijsko jedinjenje, a ipak je zauzdana u njenim žilama: bilo bi zanimljivo pitati je o tome. Ili, njen oblik, prirođen i projektovan – po čemu se Ona, navodno, razlikuje od ljudskog bića. Naglo se okreće ta Tuđinka i kao da mi čita misli, zapaža moju neodlučnost, onako mokra i dišući kroz kapljice vode.
U meni nema straha. Otkako je Riplijeva pokazala svojim primerom kako se treba boriti, čvrsta sam u ubeđenju da se prodor razarajuće energije može sprečiti, da neprijatelj nije Ta koja stoji preda mnom, već je neprijatelj među nama, tako reći u nama. Pa ipak, podilazi me jeza, nešto u meni se pokreće, neka simpatija, sažaljenje, ljubav… Ljubav za to stvorenje bez duše. To je i pravi razlog moje želje da se suočim s Njom. Neka bude što biti mora. Odlučila sam.
Ona leluja i blago se smeška, pa iako predstavljam potencijalnog neprijatelja, pruža šansu toj ljubavi, da se razvije, da buja, da procveta. Čeka, da se još malo primaknem. A ja, igram li se ja vatrom?
Ne šibicari, kaže mi ona, jer ne otkriva se sasvim Bublja Kraljica, dok tonem u poniznost i pristanost, dok se topim i prepuštam slatkoj čudovišnoj snari. Previše sam blizu, oseća mi aminokiseline i izbačeni želudac joj već vari moja isparenja, već joj se niti izvlače iz nevidljivih paukovskih žlezda, kao šarena aura opkoljavaju nas svojom metafizičkom lakoćom. Šta si hteo, pita me Ona. Tebe, odgovaram…
Znam da je seme njeno u meni. Osećam se bremenita. Gadno je to osećanje, kao fluoroscentna zračim. To je ljigav osećaj, svako me vidi i primećuje, komentariše moj izgled, čita mi misli i uklanja se podalje, da ga ne dodirnem, strepe izdaleka. Ušla je potpuno, znam, čujem joj glas u svojoj glavi, obraća mi se s Ja – lukavog li stvora!
II
Problem nastaje kad u tebi prepoznaju Tuđina.
Mada sam se pravila da nisam, odlazila u samoposlugu, kupovala mleveno meso. Čekala u redovima. Smešila se dečici.
Nisam ih prevarila. Hteli su Me.
Nisam imala ničeg osim prezira, i seme zla koje je zrelo i otkucavalo tik-tak. U plavičastim tonovima ogledala, razuđene obrise lica, kao da nije moje, čudnim očima…
Problem je bio ući u glavu.
U mehaničku logiku svetlosnih grozdova organskog računala. U reaktivnu logiku lovca.
Ne kreći se, govorila sam sebi ne trepćući. Upotrebiće te, mrdneš li. Gadni, sluzavi hohštapleri u radnim kombinezonima bezimene tvrtke. Kasirke s čitačima barkodova, koje te streljaju u oči zeničastim skenerima. A iz čuperaka majušnih, najtananijih derišta strpljivo zure senzori i kompiluju prezasićenu skicu svekreta.
Igraju se u plastičnim kućicama, lepršaju kikice…
I nikada neće čitati. Neće, zuriće i videće.
Onda će Ona izaći iz pora kao znoj, samo ne znoj, nego zadah, i smrskaće jedinjenja u binarne floskule. Zver će se ušunjati kroz prozore.
Ne.
Skrivam se, vozim prljavim autobusom, ne ustupam mesto. Zrikim u tuđe novine. Čuvam nebušene karte. I vetar prelistava đubre…
III
Videla sam kako je ušetala u zenice deteta-senzorca i odmenila mu okice. Plastične kućice, vozići, konjići više nisu tako primamljivi detencetu. Detence se dere, hoće u mrakić, da tumara i lovi hranu za svoj nagon.
Dok posmatram izmenjena lica derišta, kosa mi se diže na glavi. Ripli u meni drhti, znoji mi se dlan, kosu popravljam, odajem se. Deca se zagledaju i ukrštaju poglede u jednoj tački. Ta je tačka negde u meni, tačka razdora.
Ona kaže: govoriš o Tuđinu?
Ali ja znam odgovor, i ne bih ga rekla ni u šuplju trsku!
Tačka, kao munja juri da zgrabi. Ali ja sam utihnula u zidovima, nepokretna, nevidljiva.
Strah me je. Dok ona trepti.
IV
Gle kako se uznemirila kad sam pogledao njen bordo lateks, zablenuo se u ispupčene i zgužvane kovrče, zatreptao okicama, pomazio se s drugaricom, i otrčao brže od staračkih refleksa i krtih kukova… ispod stepeništa, u memljivi saspens.
Među slovima, u pocepanim novinama: nema Me!
Nisam u rasteru, nema me u umrlicama…
Donedavno sam maštala o tome.Zamišljam sebe u kamuflažnoj uniformi, umornu i odlučnu. Ali zašto, zašto Ona to radi?
Ja sam treperavo svetlo u gluhoj noći. Ona žmuri, da joj ne bi zaiskrilo oko.
Odgovori mi, kroz trepavice…
Čuješ li me, garavice? Vid’o sam ti grudi, u moheru, iza žica.
Okom Tuđinke.
Ta bezlična mržnja kojom odiše praznina s kojom sam se slila. Kao automat hodala sam ne okrenuvši se. Otići, hteti samo to. A onda iznenada, počela sam da osećam. Ne više poglede na sebi, već iz sebe, kroz iznenadni bunt u grudima. Kroz šištanje uzdaha. Rumenim obrazima.
V
Prvi put sam spoznala da je privlačim. Ne, ne. Ne tako da budem s njom, već da me proždere, kao dobar zalogaj, kao ukus.
A kad sam spoznala da ona ulazi u oči, odrekla sam se svojih. Zaklopila sam kapke, spustila veđe. Tako sam izbegla da padnem pod vlast.
Ali bilo je vreme kada smo bili zajedno, samo – kada?
Kada je otišla?
Onda sam znala da ju je oterao moj strah od pogleda, od tuđih skroziranja. Tako me je spopao strah od sveg tog života izvan mene. Ona je tada otišla, jasno je.
Postalo je još gore, sve me je posmatralo. A ja sam nestajala u tačku, da budem sićušna, neprimetna.
I uzalud je tražila.
Kad je više nisam videla, počela sam da izmišljam. Ali mašina guta brojeve, u njoj se pokreće maglina elektrona. Slikala sam njen lik u hiljadu oblika.
Nevidljiva je jer nema bar-kod.
Ja sam zlo koje veže. I ne tražite me, govorite o nečem drugom. To će biti vaša umetnost. Da ne govorite o Meni.
Začela sam je u utrobi, začela se, jer ja sam samo mašina, prst ju je uneo u meko tkivo. Zašto sam reagovala?
Jesam li stvorenje iz jame?
Jamski stvor, ugrađen u zid, otud derište sisa moje mleko…
Tako kopni.
VI
Natašte sam ispila jaje.
Nisam sama, gurka me neko. Ripli, kaže, to sam ja, Ripli…
Ne prepoznajem glas, ne znam ko govori. Zid?
Tvoje mleko je otrov, nastavlja glas…
Nisam to znala, ali neka je, mislim. Neću da govorim, ne znam ko sluša.
Ali ako iz mojih grudi curi otrov, a derište se hrani… Ja sam rada.
Ripli, poslušaj me, govori glas. Ali ja nemam kapke na ušima, moram da slušam. Jedino ne moram da se oglašavam.
To sam ja, Kneginja Tame, dobrodošla…
Ništa nije gore nego sumnja koja se rađa iz neznanja. Sada znam šta je molekularna kiselina i kako ona zaista deluje. Ona te menja prema svom liku. A moja dobrota, koju nazivam “mleko”, ukvarena, ističe i hrani čudovište. To prestati mora!
Znojim se i lateks se lepi, odlepljuje i proizvodi šljapkav zvuk. Žurim u hladovinu, tražim vetar.
Nisam putovala tamo daleko da bih sad bežala. Ali od nekih stvari pobeći se mora… Moje iskustvo gazi po starim principima.
Dečji par bi da istražuje, ali roditelji strogo viču. Deca su saterana u plastiku.
To mi daje vremena za predah, da sperem osećanje nagote, ranjivost…
Ili nagota nije samo osećanje. Stvarnost?
Živim u strahu da će shvatiti. Ali zašto njihovo shvatanje toliko boli i ruši? Kao da će se pokrenuti ako shvate, a onda, šta će biti?
Ponovo se igramo. Virimo roditeljki pod suknju.
Lažemo o onome šta radimo. Formiramo im san.
Rascvetali bagrem trese svoje cvasti. Oslobođena, Ripli se rashlađuje.
VII
Nikad nije bilo gore, nikad mi nije bilo teže. Žalim što je nema, ali šta bi bilo da jeste? Kako bih se sladila…
Oštri tonovi vreve. Kao u pustinji, voda se priviđa. Iz iskustva nekih slikara: sve je slika iza čega postoji namera. Ali šta je namera palete – mnoštva?
Kad je Zver nahranjena, ona je mrtva. Ja sam to iskusila, zato se preporađam. Kao beba koja poznaje jedino glad.
Ripli je nervozna, glas je umukao, pred njom stoji žena. Umiva se. Kraj nje prolazi prodavačica kafe, iz bokala miriše rastvoreni bajc.
Realni svet je masovna halucinacija.
Ona mi prilazi i sad, kad sam je primetila, znam da joj pripadam. Došla je po vodu.
Drukčija je nego što sam zamišljala. Nije toliko tvrda, prevarila me boja njene kože, opaljena suncem. Blagi, svetli irisi koji nemirno igraju. Ona ne ume da saopšti sve što zna. Otići ću s njom.
Odvešće me, nauštrb radoznale gomile, koja se meškolji između otpadaka oglodanih oklasina.
Ne vodim mnogo računa, okrznula sam nogu, krv se lagano pojavljuje u beloj posekotini.
To je stvar percepcije, zapažam: u jednom trenutku sve postane nevažno. Ostavila sam je iza sebe, noge su same hodale.
Mislim da skriva bodež.
Ali pažnja je rasuta, zato vičem…
Tako je Tuđinka nestala u gomili. Gomila je glupa, njen je saveznik.
Gomila priča. Lopovi je potkradaju.
To čujem, huk iza sebe, vrisku i preturanje. Tuđinka je opažena po svojim tragovima, nevidljiva, jedna je u mnoštvu. Sprovodi se istraga.
VIII
Nisam baš tako bezopasna kakvom se činim. Nije imala gde da zarije nož. Obišla sam je u trenutku zagrljaja. Palo joj je sečivo, neko ga je zgazio.
Ostale su mu samo misli, puke predstave, slepilo viđenog.
Šta joj se ukazalo umesto mene?
Jedna krpa koja se udaljava, bela košulja s podvrnutim repićima.
Zelene okice? Medna ustašca?
Sočne butine?
Trči za tramvajem među starim knjigama…
Tamo su ljudi navikli da ne vide…
A ja je nosim u sebi, kržljavu, zrikavu. Upaljenu u usminama. I, moram da priznam da se pomera, udara trbuhom u moja rebra, kolenima u bedro, živahna dok srče. Recikliram je zadovoljna, razložene elemente preslažem u nove gene.
Geni rastu u buketima. Raspršeni u malim telima, povicima, emocijama. Razapinjem mrežu, skupljam i prevejavam čvoriće.
Kad prohoda moje derište, imaće još jednu osobinu: neće plakati.
