„Antares (ili “Le Coeur de Scorpion” – Srce Škorpiona) je crvena superdžinovska zvezda u prečniku nekih 700 puta veća od Sunca, mada je „samo“ 9.000 puta sjajnija i „samo“ 10 ili 15 puta masivnija.“

Snaga je to koja pokreće snove, drama sa prizvukom božanstva, Bler Alfa, rasporena utroba civilizacije, interakcija subatomskih čestica. Mrena je na očima ljudi i novi Frankenštajn prorokuje potrebu za energetskim šokom, za većom snagom, za još svetlećih niti, za još paučine, za još miljokaza, za još veću oblivenost udaljenih senki crvenim sjajem koji je jedino nebo nad ovim gradom. Pet reka protiče kroz njega i grana se u deltu, uliva u okean. Devetnaest bregova u kaskadi survava se ka ambisu sopstvenog podzemlja i topi u jezgro slepih završetaka smrada i jada.

Tamas istovremeno jede, pije, puši, sluša, klima, prelistava novine, šljepka hostesu, podešava ton na radiju i bezosećajno posmatra sagovornika. Dok guta, izduvava dim, zatvara novine, odlaže tanku kristalnu čašu i briše usta salvetom, misli jedno a govori drugo. Njegov bog utonuo je u statuetu hermetički obloženu kristalom sintetičkog serpentina. Utonuo u pliš, njegov sagovornik smrknuto posmatra rošenje penušavog vina u svom kupastom putiru. Iako postoji način da se stvari izvuku iz zaborava, on nije taj, on je skupljač, kradljivac, štetočina. Tamas poštuje svoj komplikovani protokol, ali to radi brzo. On neodređeno potvrđuje eventualnost i završava razgovor. Brandon naglo ustaje i odlazi. Čizme sa debelim kožnim đonom utiskuju se u čupavi sag, vrata ga tiho propuštaju i guta ga duboki hodnik. Mržnja, kratak spoj u njegovoj duši, pokreće ga. Vakuum ga vuče, vakuum njegovog opiranja, njegovog očaja da bude to što nije. Tako izlazi na ulicu, mokru od veštačke kiše, od pranja, od suza i prokletstava, od mokraće, od gluposti koja hara. Od gluposti koja viče sa zidova, mlazevima, komadima cigle, stakla i zakrpljenim asfaltom. Crne čizme sa skrivenim sarama gaze bezobzirnom čvrstoćom putem senki, krije se. U grotlu je. Tu je. Ništa ne dodiruje.

Tamas ruši sve sa stola. Vatra je u njegovim obrvama. Vatra je u njegovim prstima, stisnutim u pesnice. Bosim nogama napipava čašu, nožnim prstima je diže sa poda i hita je o zid. Bela košulja upija znoj. Tamna koža bubri od vena. Soba se uklanja s puta, sve se sklanja.

Prostor je mrak, a naše opažanje vremena samo je ona tačka sa koje stremimo ambisom tražeći svoje mesto, sebe. Razliveni kao tečnost ulivamo se u praznine i poklanjamo im svoje biće, boje, krv. Ono što mislimo da je novo danas, neki događaji, sustreti nas, crtež je odavno iscrtan. Moritomo posmatra i uzdržano udiše, ne diše. Brandon odlazi.

Moritomo u kratkim pantalonama, veliki džep svetlocrvene košulje nabrekao je i opušten pod težinom sadržaja, sa drški reflektujućih naočara lupka ga po vratu suspenzor od pletene kože. Brzo korača uzbrdo, probija se kroz gužvu, primiče se malenom parku. Očima dodiruje Džoova leđa, vrat, slabine. Podne je, a na brdu blješti mermerni hram.

Ovo sada je Džo. Lažni čovek, stvara mističko vreme. U mraku je. Crna voda tankim slojem prekriva sivi kamen prošaran plavičastim nitima. Pred njim je tanani usek i visoke litice. Olujni oblaci se kovitlaju i sipaju retku kišu. Kao da je u njima nekakvo kolebanje neravnoteže, siline i nedostatka odredišta. Gnev i led. Bes se ispoljava kao munje i potmuli zvuk, nevoljno spušteni na zemlju. Tle podrhtava i tamni mlazevi vode liju. On gazi kroz taj procep i čini mu se da postoji opšti nered u prostoru okolo. Svetlost je zbunjena i sporadična. Svatovi su brze senke i izmiču čulima. Glas se proneo. Već je u mraku, a negde tamo na vrhu planine sudaraju se elementi, jer nađoše se jedni drugima na putu. Crna krv se sliva i natapa i on zna, jer članci na nogama mu trnu, da hoda rekom.

U mraku, diše, hladna, neutralna voda i mrtvi sa one strane, svatovi u procepu, iskićeni u razilaženju, kao oblaci, i tu i tamo razbucani elektricitetom.

Nastavlja sporim korakom po opasnom kamenitom koritu mrtve tekućine, prozirne kao kristal i spororeflektujuće, sa mutnim odsevima litica, oblaka i uznemirenog sivog neba. On svoju senku u njoj ne vidi, niti sebe oseća u njoj. Onda njegova bosa stopala počinju da uče, klize nepokretna ka daljini. Oči tonu u sumrak i glasovi tupo mimoilaze uši. Sada se sve brzo menja. Ono fraktalno deljenje na ovom mestu biva dovršeno. Svet je izgubio privlačnost. Ime mi je…

Utisci sa zakašnjenjem dopiru do njegove svesti. Kao strano telo pokušavaju da se sjedine sa jedinstvenošću, ali ona im izmiče klizeći uzvodno, u unutrašnjost jednog mita, jednog plavičastog, lazulnog i sivog, primordijalnog brda. U srcu tog brda, jer tu je sledio krvotok, sklupčao se…

Japanac i dalje zuri u njega. Jedno bezizražajno lice od voska i crne ukočene oči pune oštrine. Ruka nepokretno piše, svetlost se pojačava i šum odaje prisutnost vetra. Iznenada se uspravlja, Džo, i zakorači ka tom neznancu, u magnovenju. Moritomo podiže naočari i nejasno se smeši. Ta kratka promena udahnjuje život njegovom licu i ona brzina prilaženja sada se pretvara u nemušti susret. Obojica stoje i polaze. To je neobično, istovremeno kretanje, van hlada, dugačkim koracima nizbrdo.

Ako i postoji neka identičnost među njima, onda je to način izvođenja. Dugi trenuci slični čekanju, lažno osmatranje i osluškivanje, lažno zanimanje za pokret i promenu, lažno podnošenje nepodnošljivog, lažni život. A zatim iznenadna drama, ruka i misao pokrenute silinom opisuju svoj uzrok. Kao penumbra, nejasna senka brzine, zatreperi tu pred njima i oni znaju da je već sve prošlo. Samo su tragovi okolo, miris i drhtaj, zaljuljana grančica, vlat što se uspravlja.

…Džo posmatra ljude u prolazu, pokretane, u zastoju, promeni, opsesiji, zamršene u međusobnost, lutajuće. Moritomo ubrzava korak i odmakavši malo ispred njega zastaje i okreće se.

On je lažni čovek, jer on govori. Pokušava da govori, ali Moritomo sa gađenjem odmahuje rukom. Ta ruka nestaje u vazduhu i ponovo se stvara u nekom prirodnijem položaju. Ruka komanduje, sledi me. Lažni čovek je opaža. Svetlost i mrak. On postoji kao stroboskopski efekat. On stvara. Moritomo upire rukom u bat, u bat koraka, teških đonova, u miris indiga i znoja očaja, u slivenost prstiju i bezdana, u pomak od izvora, u srce onog što ode…

U džepu su njegove pesme, papiri. Otisci noža u granitu, takvi zaseci kroz koje on proviruje u neku večnost, gustu i svetlucavu. Crvena košulja je pred njim, u svakom trenutku se obnavlja i on je sledi. On je sledi svojim fiksiranim udisajem, održava je pred sobom i kretanje je varka. jer kretanje kroz kamen je stvaranje, jer on je, zove se, hoda, hodač. Bosim nogama oseća bazalt. Prostire se staza i on korača dišući miris crvenog. Moritomo pleše jednim pokretom. Razdire zavesu i predstavlja se hodaču. On zna za njegovu dilemu, za pukotinu, nepremostivi razmak. On govori treptajem, treptajem prožima pratioca, govorom dejstvuje kroz njega i obnavlja ga. Hodač u raskoraku, pocepan, zaustavljenog daha gubi viziju. Stoji u mračnoj ulici. Da li već polazi ili je tek došao. On nema vremena. Već oseća dah nailazećeg, lica od senke i bola u krupnim i oštrim očima. Brandon zastaje i za njim muklo pada plašt. On posmatra bledolikog i antracit-pliš njegovih širokih zenica.

Ničega među njima nema. To što sada vide, to je sve. Ničega pre i samo jedno sada bez sadržaja. Jer obojica su daleko, daleko od svojeg prvog koraka. Brandon tada iskoračuje i hodač ga prati pogledom. Urezuje se taj oblik-pokret u jedan od zidova-odaja večnosti.

On obasja taj tmurni lik što se obavija tminom, taj bol proizašao iz pobune, iz neprijatnog rađanja, iz bespomoćnosti, taj prvi krik. Tada se on seti, …blue violet butterfly…, kako zamahuje krilima, kao bolom, uzleće, svojim superiornim bojama oplemenjuje i oplođuje prostor dok ga obuzima očaj zbog izgubljenosti u tolikom beskraju. On obasja crne strele stremljenja, izbačene strahovitom snagom, i njihovu uzaludnu oštrinu kako proseca tvrde stvarnosti zvezda i maglina. On obasja begove u zaborav, u maglu i dimnu zavesu silovitog sagorevanja. On obasja ljubav, život i plemenitost. Beše li to sve tamo negde na početku, u velikom prasku. Beše li tog praska. Kad svojim stopalom dodirne tle, to stopalo stvara zemlju. To je ono što je sada znao, a toga ne beše u sećanju.