Vetar je tukao u čelo kacige. Izazivao. Pojačala je brzinu suprodstavljajući se  vazdušnom zidu koji se zgušnjavao pred njom. Vibracije sokova u njenim bedrima su se stapale sa ritmom motora. Mašina pod njom je dahtala u ljubavnoj igri koja je izmedju nje i Harlija trajala  satima. Sunce, poleglo na horizontu ispred nje, golicalo je zenice. Osećala je potrebu da stane i udahne mirise krajolika pre početka noći.

Sa zadovoljstvom je spustila kapke na pola čučeći u jarku kraj puta dok se oslobadjala viška tečnosti i razmišljala o hladnom čaju iz čuture i već suvom biskvitu. Vraćala se iz dubine istočnih zemalja samozadovoljna što je bila samo u prolazu. Loši putevi i stalni oprez umarali su je više od petnaestodnevne vožnje.

Korov ispred nje se pomerao i ona umalo ne sede u koprivu i čkalj. Na brzinu podiže pantalone, psujući u sebi. Pođe ka visokom korovu koji je lelujao, i ne shvatajući u trenu šta je zapravo to, ugleda pufnasto, prljavo, belo krzno koje se batrgalo da se podigne na šape.

Nešto kao mačka, ali veće, glavatije.

”Ljubim ti oko, stara curo. Ovo ne liči ni na šta drugo nego na mladunče tigra. Belog tigra.” Tiho zazvižda kroz zube, a zatim se sagnu i podiže koprcavo stvorenje. Dok je to radila, pođoše joj srsi niz kičmu.

A gde je majka?

Pusto polje sa svih strana. Presečeno sivim drumom sa leve strane i crnom zmijom železničkih šina sa desne. Muk, mir i tišina.

Mače je ispuštalo grcave zvuke. Prljavo i izgladnelo dokazivalo je nepostojanje starijeg primerka vrste koje bi se brinulo o njemu u prethodnom dužem vremenskom i širem prostornom kontinuumu.

”E, oko ti poljubim, a šta ću sa tobom? Odakle dolaziš i kud si krenula mala, velika maco?” Pogledom još jednom premeri pustoš oko sebe, a zatim spusti zverče u travu i krenu ka motoru. Na pola koraka zastade, a zatim se, uzdahnuvši, okrenu.

Prvo mesto u koje je stigla tokom noći bilo je jadno, u mraku. Naletela je na neku birtiju, ali škiljavo svetlo i mučna atmosfera nisu ulivali poverenje, te ona krenu dalje.

Nova, privremeno ime  bebe tigra, do prvog zoo vrta, kako je sama sebi obećala, dremala je zadovoljno, ugurana izmedju golog tela i poširoke majice upasane u širokim kaišom stegnute pantalone.

Izašavši na put, vrati u mislima auto-kartu oblasti kroz koju je putovala, i već sat vremena kasnije obrela se u  živahnoj varošici. Pokušala je da se raspita za neki zoo vrt, ali su svi odmahivali glavom. Snabdela se hranom i mlekom u dragstoru i rešila da pređe granicu još iste noći. Ako pronađu Novu, pokušaće da objasni da je to njena beba koju je porodila onako, uz put. Ako ne poveruju, nek je zadrže. Bebu, ne nju.

Poverovali su. Zbog ožiljka koji je išao celom desnom stranom lica i niko nije mogao dugo da zadrži pogled na njoj, zbog toga što im se spavalo i nisu znali šta bi sa tom mačketinom koja frkće i grebe, a oni su tek par umornih državnih činovnika na bednoj rampi kroz koju neko prođe jednom u sedam dana, a i zbog zgužvane zelene novčanice koja čini čoveka gluvim, slepim i nemim.

Na sledećoj rampi su joj samo mahnuli da prođe, letimično bacivši pogled na pasoš, ne udarivši pečat.

Noć i lenjost udruženi prave čuda.

”Harli, oko ti ljubim, za dva satića smo kući.”

I tako beše.

U stanu je dočeka nered i pismo na stolu. Poznala je Radov rukopis, a i on je jedini imao ključ od njenog stana. Čitaće kasnije.

Do kupatila je skinula sve sa sebe i ubacivši i Novu u kadu, pustila tuš da obilatim mlazom spira štroku i znoj. Nova se nije bunila. Šćućurila se između njenih stopala, samo da nije sama.

Okupane, nahranjene i umotane, dremkale su na velikom kauču, punom zgužvanih jastuka.

Sanjala je pustinju. Uobičajni pejzaž njenih snova. Gola, kamena pustinja sa razbacanim peščanim ulegnućima. Kao površina maminog mramornog kolača, raspuklog i posutog šećerom u prahu. Samo su u njenom snu boje bile mrtve. Uvek tako počinje, od sive. Hoda pod visokim, zgusnutim svodom koje se polako spušta i pritišće joj pleća. Spušta se na kolena i puzi. Teret je guši i ona sulja stomakom po tlu. Ispred nje se otvara pukotina i ona se strmoglavce zavlači u nju. Dimenzije se menjaju i ona se uspinje uz oštro stenje odupirući se golim rukama i tabanima, dok u visini bledi svetlost. Procep je sve širi i ona, razapeta, mrvi zadnju snagu da se odbaci u vis. Sklizne preko ivice i pada u rasplinutu svetlost nove pustinje. Pod njom se sve ugiba. Vuče se po površi mora zaštićenog ribljom opnom. Pogled joj hvata zvezdu koja se spušta i pretvara se u svetlost koja je obuhvata u čauru. Grči se u fetusni polozaj. Svetlost uhvaćena izmedju kolena i grudi pišti i ona, budeći se, oslobadja Novu iz klinča.

”Pismo, stara curo, Rado ti je ostavio pismo.”

Iskobeljala se iz ćebadi i, upalivši noćnu lampu, sa pocepanom kovertom i pismom, vrati se u krevet.

”Dano moja. danu moj. meni je stigla noć.”

Nizale su se rečenice, a njoj se stomak grčio i mučnina se pela uz jednjak, gurajući kiselinu u usta. Kad se ispovraćala, pronađe u kredencu poluispražnjenu paklu sasušenih cigareta, uštekanih kad je pre par nedelja po peti put uspešno ostavila duvan. Od alkohola ni traga, pa se zadovoljila čašom vode.

Rado je zaglavio. AIDS, sida, kako god. Znači i ona da se ponada da će joj pozitivan rezultat zakucati na vrata i reći ”Bu”.

Pogledala je datum. Od pre petnaest dana.

Previše šoka, čak i za suze.

Vraćala se unazad, na njihovo poznanstvo od pre 12 godina. Zajednička putovanja. Reporteri slobodnjaci. Proputovali i Istok i Zapad zajedno. Pustolovina dovoljno da ispune život stanara solitera.

Dok je gasila opušak vrhom čizme kraj suve humke zamišljala  je kako podiže pištolj i sipa olovo u usta.

Vrane graknuše sa obližnjeg drveta i ona se trže. Obrisa nevidljive suze i krenu put izlaza sa groblja, ne osvrćući se.

Nova je spavala u jastucima, bela i čista, čudesno lepa.

”Odakle si došla?”

Pozvala je par redakcija i ponudila fotografije posledica zemljotresa i niko nije bio zainteresovan. Probala je sa još jednim urednikom i,  bingo. Biće za cigarete i mleko za Novu, dok je ne smesti u zoo. Najvažnije što je saznala odakle zverče. Vagon putujućeg cirkusa se izvrnuo. Poginuo krotitelj i ženka belog tigra. Mladunče niko nije spominjao.

Dani su se cedili niz prozor,  Nova je rasla kao hibridna biljka, a Dana je odlagala i zoo vrt i odlazak u laboratoriju.

Jutra su je budila kuckanjem grančica rascvetale trešnje pod prozorom. Belilo behara je ubadalo u zenice. Pokušala je da navuče zavesu, ali joj je u ruci ostao delić tkanine i ona se, slegnuvši ramenima vrati u sigurnost kauča, dok je Nova lizala šapu i zadovoljno prela.

Telefon nije zvonio. Naravno da nije. Iščupala je kabal iz zida.

Senke su se dužile i rasplinjavale da bi pretvarale dan u noć.

Dani su otpadali kao latice i nizali se u nedelje, nedelje u mesece. Razbludela trešnja puna crvenih plodova, bljeskala je na podnevnom suncu nudeći joj sočne plodove. Svetlost u njoj nije prepoznavala sunce i ona je sakrivala lice u Novino meko krzno.

A Nova je, pitomija i privrženija od mačke, spavala s njom.

Priljubljene jedna uz drugu, jedna glatka, gola, žilava, druga mekana, bela, čupava, delile su iste snove.

Nova je sanjala. U genima je sačuvala sećanja predaka i putovala stepom. Jurila je dok je tlo podrhtavalo pod mekim udarom gipkog tela. Udisala je svež, mirisan vazduh slobode, širine, trava po kojima se valjala da očisti krzno. Drhtala je u snu, a Dana je drhtala s njom.

Satima su ležale u snovima, priljubljene kao ljubavnici,  jedna dobro dozirana LSD, druga opijena ljubavlju i privrženošću.
Prodala je Harlija i dovukla zalihe. Taman će dotrajati.

I nije zvala Zoo. Nije otišla na pregled. Nije se javljala prijateljima.

Kisnula je sa Novom pod spuštenim nebom tundre. Spavala u brlogu. Lovila.

Njeno gipko telo postalo je mršavo. Napadi groznice su smenjivali napade kašlja, a Nova je velikim hrapavim jezikom lizala, čisteći je od znoja.

Rado je sedeo na kauču, uvaljen u jastuke. Sa crne, kovrdžave kose, polegle po vratu i niz leđa, cedila se voda. Nag, mirisan posle tuširanja, gledao je usisavajuci je u plavi bezdan očiju. Jedino je on mogao da gleda njeno unakaženo lice, a da ne vidi širok ožiljak od kojeg su drugi sklanjali pogled.

”Ne smeta ti”, pitala ga je začuđeno.

”Ja te vidimo onakvu kakva jesi, Dano, danu moj.”

Ljubio je od korena vrata, niz kičmu, nežno, jedva dodirujući usnama kožu. Jecala je isprekidano, trepereći u iščekivanju. Okretao je na leđa, grickao otvrdle, izdužene bradavice. Ona se gubila, vriskala dok je ulazio u nju, a on se igrao uživajući u njenoj potpunoj predaji.

Nije postavljala pitanja gde je kad nisu zajedno. Nije htela da razmišlja o tome. Samo je jednom, metaforično, nešto napomenula, a on je rekao: ”Ne.” Više nije pitala. A on je dolazio kao vetar, u naletima.

Praznine je ispunjavala u ljubavnoj igri sa Harlijem kojeg joj je kupio za osamnaesti rođendan, sa 18 godina zakašnjenja. Osvanuo je oblepljen novinskom hartijom i uvezan ogromnom mašnom, ispred kapije njene kuće. Putovala je, snimala, i prodavala fotografije taman da pokrije troškove. A on je dolazio i donosio miris iščekivanja, i svaki put odnosio deo nje, dok nije shvatila da je više nema bez njega, i da je sama, van granica sveta, koji se zatvorio pred njom.

Nova je delila snove, grgoljeći pesmu togra, već ogromna i strašna, svima koji bi je videli, da su mogli.

Dana, zatvorenik i tamničar, i Nova, čiji sav svet je velika soba, goluždrava majka i kauč koji će uskoro postati mali za njih dve.

A Rado se vraćao u snove, sa svojim pričama, uzdignutim obrvama, pogledom koji je postajao ledeno surov ako bi osetio i trun njenog prisvajanja. Držao je njeno lice u svojim rukama. Prislanjao čelo na njeno. A ona je drhtala od želje i straha da ne bude odbijena. Cela utroba joj se grčila u želji da bude oplodjena, ali su njihova sjedinjavanja ostajala jalova.

Prodala je kompjuter, televizor i muzički stub. Hrana za Novu i LSD za nju.

Vetar je bacao lišće na prozor i unosio nemir u snove. Siva magla se spuštala i ona poče jasnije da vidi.

Rado je, sa njom i Novom, jurio tundrom. Ona, polegla na ledjima tigra, toplog stomaka i izloženih ledja koje je strugao vetar, a Rado, gibak kao zver, trči pored njih. Vazduh hladi upaljenu kožu, dok se oblaci vrtlože nad njima. Prolama se nebo i napaja ih dok se zadihani ljube uvaljani u meko krzno.

Prevukao je dlanom preko njenog lica, i ožiljak je nestao. Zaplakala je. Kao da je taj ožiljak bio brana suzama koje su se skupljale dvanaest godina, pa su konačno provalile put,  jurile dok se ispraznele oči nisu zaustavile u jednoj tački na ispucalom plafonu. I onaj dar koji je pružila na otvorenom dlanu, jednom, davno, ljubav koja je odbijena, ljubav koju je gušila, ubijala, mrcvarila, i ne mogavši da je uništi, zatvorila u dno očiju, sada je istekla zajedno sa suzama koje je Nova pila s njenog lica.

Noć je krotila vetar koji je divljao po razlupanom prozorskom oknu tukući njime o zid. Nova je trčala po sledjenoj zemlji, kao po oblacima od snova, a sneg se u pramenovima uplitao  u zamršenu kosu žene.

Daleko ispred, gde je nestao dan, zatreperili su plamičci korone ka kojoj su trčale, žena i tigrica, dok su vetar i sneg zatrpavali trag.