HRAM I UZDANJE, Slobodan Nenin
(Partenon, Beograd, 2000)
Piše: Ilija Bakić
NEPOŽELJNI GLASNIK PROMENA
Četvrti roman Slobodana Nenina (1950) potvrđuje da se ovaj autor, za sada, kreće u dva tematska smera: jedan se bavi dalekoistočnim miljeom i pripadaju mu romani “Bagrem i čuvarkuća” i “Čajanka sa sudbinom” a drugi, u romanima “Isus bez lica” i “Hram i uzdanje”, judeo-hrišćanskim nasleđem. No, uprkos nominalnoj različitosti, kroz sve svoje knjige Nenin istražuje fenomen odnosa sila države/grupe, na jednoj strani društvene lestvice, i pojedinca/male grupe kao (najčešće) njihove opozicije. Razlika u snazi ovih činilaca očita je ali oslanjanje na otvorenu demonstraciju moći njene korisnike diskvalifikuje u očima onih na koje se primenjuje, tako da su “poželjnije” suptilnije metode vladanja i ostvarivanja svojih namera. Najzahvalniji je pristup u kome se opšte privaćeni ciljevi neprestano zamagljuju i time odlaže njihovo ispunjenje, što će, kao reakciju, izazvati zavere i pobune (u “Bagremu…” i “Čajanki…”) ili konstantna rivalstva većinske i manjinske grupe (u “Isusu…”). U “Hramu i uzdanju” zatičemo krajnji stadijum ovog sukoba – sudar etablirane strukture i jedinke. Naime, oslobođeni rob Hagi spoznaje da nijedan od domova-naslednika Solomona, uprkos obavezi, nema nameru da ponovo sagradi njegov hram, neprestano se sakrivajući iza okoštalih fraza i institucija koje im (naslednicima) omogućavaju da zadrže moć i stiču bogatstva. Hagijeva uverenja i snagu domovi-klanovi smatraće za pretnju svojim pozicijama pa će biti “slepi” za njegove predloge jer menjaju dotadašnji tok stvari i traže delanje na koje vladari nisu voljni/svikli. Monopol na istinu, na prosuđivanje i presuđivanje pokušava se sačuvati i manipulisanjem potomcima u cilju stvaranja “podobnog” spasitelja čijom pojavom bi sve i dalje ostalo u “familiji”. Otuda pojava glasnika Hagija, koji svojim pitanjima osporava čitava ustrojstva sile-vlasti i budi uspavane savesti, nije poželjna i izaziva provale besa i nasilja.
“Hram…” prati Hagijevo odrastanje, ono fizičko-racionalno ali i mističko te je, dakle, reč o svojevrsnom “bildungs romanu” o izuzetnom pojedincu. On je neprestano na granici između stvarnog sveta koji ne razume i nečega što oseća, što ga vodi, prikazuje mu se, daruje mu spoznaje, predviđanja ali i moć ubijanja. Hagi ne uspeva da kanališe, podredi svojoj volji tu snagu tako da ne može da upravlja sudbinom jer je ona već odabrana i određena. Zadatak da ubedi/natera moćnike da izgrade Hram on bira upravo koliko je i odabran i ostvaruje ga uz pomoć Dečaka, potpuno isključenog iz ovozemnog, i vojnika-ubice, svog uronjenog i ovozemaljsku realnost. Hagi je spona između sfera meterijalnog i spiritualnog i po svojoj racionalno neobjašnjivoj obdarenosti parnjak je Pete Pendita, junaka romana “Isus bez lica”. Očito da stanje/situacija spoja iskustva s ove i one strane svesnog izuzetno interesuje Slobodana Nenina.
Roman “Hram i uzdanje” odiše specifičnom mirnoćom te visokom koncentracijom podataka, naznaka i aluzija iz istorije i religijskih učenja koje se intrigantno tumače i nadograđuju, što zahteva budnu pažnju čitaoca ali zauzvrat nudi i nesvakidašnji umetnički doživljaj.