Iz Srpskog društva za naučnu fantastiku su nam skrenuli pažnju na prikaz romana “Kičma noći”, koji je u utorak 15. juna 2010. godine objavljen u dnevnom listu Blic. Članak kritičarke Vesne Trijić pod naslovom “Cirkus”, prenosimo ovde u celosti:
U Oltvanjijevoj prozi žanrovski mehanizmi (horora, pornografskog i akcionog filma) nisu sami sebi cilj, već su u službi umetničkog transponovanja i kritike (društveno-političke i istorijske) stvarnosti. U zlokobnoj atmosferi ovog romana, s fantastičnim bićima i raznim vrstama nasilja (od emotivnog zlostavljanja do produženih scena ljudožderstva), lako se mogu prepoznati činjenice iz našeg društva u tranziciji, ali u prenaglašenom i mutiranom obliku kako bi bile bolje uočene; može se čak reći da se takvim postupkom Oltvanji približava velikim majstorima groteske koji unakazuju i izobličavaju stvarnost da bi je odredili. Zato je “Kičma noći”, za razliku od precenjenog “Konstantinovog raskršća” Dejana Stojiljkovića, iako u okviru zajedničkog ukrštanja popularne i tzv. ozbiljne literature, na tragu istinskog umetničkog stvaralaštva.
Napominjući da se sva radnja dešava noću i da u mraku sve izgleda drugačije (strano, otuđeno), pripovedač sugeriše da smisao ovog romana ne treba tražiti u njegovom fantastičnom, već egzistencijalnom sloju. Postoji čitalačka perspektiva iz koje njegove pričljive aždaje koje gutaju ljude u komadu, uglađeni građani zverskih apetita i sitne ribe mučene savešću postaju cirkuski urnebesni. I sam narator, previše govorljiv i prečesto u sukobu sa dobrim ukusom, poput kamere iz Vladušićevog “Forwarda”, neguje karnevalski humor koji je, pretvarajući užasno i nepodnošljivo u smešno i nakaradno, najadekvatniji izraz (naše) generacije iz sedamdesetih čije su sve pobede (bile) plišane, na rečima, u ironijskom otklonu.
Najgora greška ovog romana je kompoziciona: uvod zauzima čak 150 strana, jedna od glavnih ličnosti postaje epizodna, zaplet nije koherentan. Sažimanje je majka dobrog pisanja.
U Oltvanjijevoj prozi žanrovski mehanizmi (horora, pornografskog i akcionog filma) nisu sami sebi cilj, već su u službi umetničkog transponovanja i kritike (društveno-političke i istorijske) stvarnosti. U zlokobnoj atmosferi ovog romana, s fantastičnim bićima i raznim vrstama nasilja (od emotivnog zlostavljanja do produženih scena ljudožderstva), lako se mogu prepoznati činjenice iz našeg društva u tranziciji, ali u prenaglašenom i mutiranom obliku kako bi bile bolje uočene; može se čak reći da se takvim postupkom Oltvanji približava velikim majstorima groteske koji unakazuju i izobličavaju stvarnost da bi je odredili. Zato je “Kičma noći”, za razliku od precenjenog “Konstantinovog raskršća” Dejana Stojiljkovića, iako u okviru zajedničkog ukrštanja popularne i tzv. ozbiljne literature, na tragu istinskog umetničkog stvaralaštva.
