Prave reči. Nikada nisam umeo da ih nađem u trenucima kada su mi najviše trebale.

Nisam uspeo da obuzdam jezik pred ocem u noći posle majčine smrti. Optužio sam ga da ju je svojim pijanstvom i nemarom oterao u grob. To mi nikada nije oprostio i otada nismo progovorili ni reč. Bolje je tako. Ionako ne bih znao šta da mu kažem.
Nisam uspeo da se setim reči kojima bih zadržao Ivanu. Kada je odlazila, samo sam blenuo i ćutao. Kao da je moja nema krivica bila dovoljna. Mislio sam, kada bi samo mogla da mi zaviri u glavu na trenutak, razumela bi me i ostala.

I najgore od svega, nisam umeo da kažem najmanju i najprostiju reč – ‘ne’, kada me je Đura nagovarao da roknemo onu samoposlugu. Povrh svega, pomogao sam mu da nagovori i Tomicu da učestvuje. Ono što nismo znali je da je prodavac upravo nabavio sačmaru. Srećom po mene, trzaj i artritis su skrenuli olovo od moje glave. Udesno i naniže. Tomica je bio osuđen na kolica, a ja na pet godina robije. Đura se izvukao. Jasno, kada je posle prvog pucnja zapalio gume po asfaltu i izgubio se u noći.

Zatvor je čudno mesto. Nekog slomi, nekom pruži dom. Meni je ponudio rešenje.

Stara Zabela je ovih godina puna tipova koji su zaglavili robiju zbog dilovanja stvari sa Spoljne Granice. Naravno, sve se to da nabaviti iza masnih sivih zidova gde su nas sakrili. Često i lakše nego napolju.

Imam dvanaest sati. Malo, ali dovoljno. Nervozno se lupkam po glavi. Tip je rekao da neće boleti. Naravno – lagao je. Još je gora pomisao na to šta mi se dešava u lobanji. Šta mi ta stvar radi. Potiskujem takve misli. Tešim se da će sve brzo biti gotovo. Sakrivam u džepove šake koje se grče protiv moje volje i ulazim u autobus.

Prvo idem kući.

Zgrada je oronula i još ružnija nego što je se sećam. Penjem se i kucam na naša vrata. Na njima je još uvek, sada požutela, umrlica. Niko ne odgovara. Kucam jače.
„Otključano je.“

Stan je užasno prljav. Izgleda napušteno. I smrdi. Ulazim u dnevnu sobu. Otac sedi u fotelji, u istom položaju u kojem sam ga onomad ostavio. Kao da se nije pomerio za ovih pet godina. Zaustim nešto da kažem, a onda „ono“ nastupa i ja gubim svest.

Kada sam se povratio, nalazim se u zagrljaju sa ocem. Plače i ljubi me. Plačem i ja.
„Opraštam ti, sve ti oprašam, ako ti oprostiš meni.“

Tip nije lagao, zaista sam rekao prave reči. Ostajemo zagrljeni, ne znam koliko dugo. Nudi me da jedem, da pijem. Nudi mi pare, traži da ostanem.

„Sve će biti kao u starim dobrim vremenima,“ uverava me.

Bože, samo zbog ovoga je vredelo. Želim da ostanem, još malo, zauvek, ali nije još gotovo.

„Tata, moram još nešto da sredim, vratiću se.“

„Razumem, sine. Idi. Reci i njima. Počistiću malo dok se ne vratiš, da oživimo malo ovo mesto. Nešto sam se bio opustio.“ Ne sećam se kada sam ga video da se smeje.

Ljubi me u čelo i ja odlazim.

Sledeći je Tomica. Ovoga puta, uzimam taksi. Ne smem više da gubim vreme. Grčim se na zadnjem sedištu. Boli. Više ne osećam levu ruku.

Još uvek mi je ostalo onih petsto dinara koji su moja cela zatvorska plata. Na kraju vožnje, taksimetar pokazuje 457. Izlećem na vrata, ne sačekavši kusur. Protrčavam kroz dvorište do stare, porodične kuće. Na vratima me čeka Tomičin otac. Znao je kad izlazim, da ću doći. U rukama mu bezbolka.

Na ovo nisam računao. Ne želim da se trošim na njega, ali moram. Prebiće me. Oslobađam mozak od misli i dajem komandu. ‘Ono’ zna šta da radi. Kada ponovo pogledam, već sam unutra i pred njegovom sobom.  Mog najboljeg druga. Mora da me je čuo, jer kad otvorim vrata, samo uspevam da ugledam nešto belo kako mi leti ka licu. Bezbol lopta. Udara me u koren nosa. Puca eksplozija u milion raznobojnih zvezda. Stižem samo da pomislim „kakva porodica!“ i padam u pravu nesvest.

Budi me pljusak hladne vode po licu. Pera, otac, drži lavor u ruci i žučno se raspravlja s Tomicom. Prvi put ga vidim od one noći. Ugojio se i pustio bradu. Slušam ih malo, pretvarajući se da sam još uvek u nesvesti. Čika Pera mi drži stranu, pokušava da ubedi sina da me makar sasluša. Šta sam mu to pobogu rekao? Šta to svima njima govorim?

Pogled mi okrzne sat na zidu. Devet i trideset! Još samo dva i po sata, ako uopšte izdržim do kraja! Počinjem da govorim još s poda, trudeći se da održim svest dok to radim. Ne vredi i opet tonem u crnilo.

Sada mi je još teže. Oca nikad nisam razumeo, ali ovo je Tomica, koga znam u dušu. Neće da plače, nikada nije umeo. Zato muca, kao kad je bio klinac. Čika Pere nema i želeo bih da se prepustim osećanjima. Ali neću to učiniti. Nisam zaslužio. Ovo je moj poklon njima, moje iskupljenje. I neću sebi dopustiti da u tome uživam.

„Idem kod nje.“

„V-v-v-važi b-b-brate. H-hvala ti.“

Zagrlim ga još jednom, jako.

Na ulici se konačno osmelim da pogledam na sat. Jasno, jedanaest je sati i ništa nije u redu. Naselje kamp-prikolica je samo par blokova dalje. Ne mislim, ne osećam bol, samo trčim.

Stižem okupan znojem. Molim se bogu da Đura nije tu. Osećam da ne bih imao snage i za njega. Dobro je, nema njegove „Ajkule“ ispred prikolice.

Ona me čeka ispred. Lepša nego ikad, u laganoj letnjoj haljini na cvetiće. Skratila je kosu. Sada joj još lepše stoji.

Neću da gubim vreme, hoću samo da me poljubi.

„Stani! Da se nisi usudio da progovoriš! Ne znam šta to radiš, ali ne dopuštam da i mene izmanipulišeš!“ Sigurno su je zvali, pokušavali da joj prepričaju. Ali ne da se moja Ivana. Oduvek je bila mudrica.

„Čekaj, ne razumeš.“

„Ni ne želim da razumem. Samo da znaš, sve si upropastio i nema tih reči koje će to ispraviti.“

Prilazim joj. Samo želim da je dodirnem. Vidim šamar kako nailazi i hvatam joj ruku dok se spaja sa mojim licem. Ostajemo tako trenutak, a onda ona počinje da vrišti. Iznenađen, puštam je i nehotice didirujem lice. Pod prstima osećam kako mi se nešto migolji ispod slepoočnice. Crv.

Opet sam uz nju, grlim je, smirujem.

„Šta si to sebi učinio?“ je sve što uspeva da prozbori.

„Ne želim da znaš. Samo mi veruj, sve što sam rekao i reći ću sam ja, moje misli koje nisam uspeo da oblikujem i iskažem sve ovo vreme. Samo me sada pusti i slušaj, nemam još puno vremena.“

„Ne! Otići ćemo kod lekara, izvadiće ti to, tu, tu… stvar i bićeš dobro.“

„Neću biti. Još uvek sam živ samo zato što me on održava u životu da bi mogao još da mi jede mozak. Naravno, obezbedjuje mi i protivuslugu. Ali kad ja umrem, umire i on.“

“Neću tako.“ sada samo plače i ljubi me. „Ja sam pogrešila, samo ga nateraj da prestane.“

Osećam ga u glavi. Znam šta misli svojim primitivnim mozgom. Još jedan ples? Može, hajdemo.

Ponovo sam svestan. Poslednji put. Glava mi je u njenom krilu. Lice mi je mokro od suza. Mojih ili njenih? Zaustim nešto da kažem. Ja, a ne crv. Crv umire.

Evo ide: „Ja…“

Začepila mi je usta poljupcem. Da, tako je i bolje. Zatvaram oči i prepuštam se.