Nikola Petrović – PAPIR BRZO GORI
(Treći trg, Beograd, 2019)
USPELE I NADAHNUTE STILSKE VEŽBE
Piše: Ilija Bakić
U vremenima sadašnjim kada se, na ovdašnjoj literarnoj sceni, roman proglašava za ultimativnu proznu formu, čemu se svi pisci koji drže do svojeg ugleda i karijere povinuju, pravo je iznenađenje pronaći knjigu priča a još veće kada su u pitanju – kratke priče, kao posebna (bezmalo egzotična) „disciplina“. A ako/kad se, listanjem knjige sazna da je ona dobila nagradu Beogradskog festivala poezije i knjige „Trgni se! Poezija!“ te da je reč o prvoj knjizi (!) mladog autora Nikole Petrovića (1978), jasno je da znatiželjni čitalac u rukama ima zaista „retku pticu“. Kratke priče nesumljivo su teška prozna forma/kategorija jer traže od autora strogu disciplinu u iskazu odnosno dostizanje ravnoteže između onoga što mora da se kaže i onoga što mora biti prećutano. Nedorečenost u kratkoj priči jednako je opasna kao i raspričanost. Kao da sve ovo nije dovoljno, autor mora da pazi na „udarnu rečenicu“ (panč lajn) koja može da bude sjajno razrešenje ali i neprimereno/lažno sredstvo za okončanje priče (a koju autor u ovoj knjizi ne koristi ni prečesto ni olako). Otuda su trud i promišljanje koji su uloženi u kratku prozu mnogo veći no što se po (malom) broju stranica može pretpostaviti.
Između korica ovog prvenca provokativnog i višeznačnog naslova Papir brzo gori stale su čak 22 priče od kojih je samo par objavljeno po časopisima tako da su bezmalo svi susreti sa njihovim svetovima premijerni, iznenađujući i uzbudljivi. Petrović je svoje proze pisao neopterećen žanrovskim ili stilskim (samonametnutim) zahtevima tako da se sasvim slobodno kreće kroz mnoštvo svetova – od realističnih (sa manjim ili većim otklonom od stvarnosti) do fantastičkih – i kroz široku paletu atmosfera – od „ozbiljnih“ preko alegorijski obojenih do humorističnih. Prepoznatljivost određenih situacija dokaz je da autor poznaje literarnu sadašnjost i istoriju pa je, zahvaljući svojoj veštini, u mogućnosti da bez većih teškoća dostigne postojeći/aktuelni model/obrazac a njihovo je variranje, pak, potvrda njegove invencije i talenta. Ono što posebno imponuje je činjenica da se ne pravi razlika između žanrovskih tema naučne fantastike i horora (oličenih u pričama o vanzemaljcu ili virtuelnoj stvarnosti, odnosno o ukletim kućama – što je diskretni omaž Marku Tvenu – ili zlokobnim bebama – što je omaž Bredberiju i Skrobonji) i „stvarnosne“ proze odnosno da se u svaki sadržaj/priču ulaže jednak napor u cilju postizanja istog cilja – kvalitetne priče. Ovakav je stav poprilična novina na ovdašnjoj književnoj sceni koja je (pre)poznavala i koliko-toliko priznavala postojanje dva jasno odvojena (neretko suprotstavljena) tabora – tzv. žanrovske i tzv. seriozne literature; izuzetno retki slučajevi prelaska iz tabora u tabor ili korišćenja iskustava „druge grupe“ nisu tretirani blagonaklono ni na jednoj strani. No, Petrovića prošlost ne obavezuje niti je on nameran da joj se pokorava – na radost neortodoksnih čitalaca i kao zalog rasta i razvoja ovdašnje literature.
U pričama Petroviću nije strano portretisanje junaka na nivou „funkcionalnih krokija“ (npr. „Orgije kod mame i tate“) odnosno nešto produbljenije analize („Sestre“) do preciznog seciranja psihe („Mučnina“) i njene apartnosti i dekadencije („Savršena noć za plivanje“). U finalu knjige nalazi se svojevrsni omnibus: nadrealno-fantazijske „Četiri priče o Vinksu“ („Fioke“, „Topot malih kopita“, „Šetnja“ i „Borbe“) koje svedoče o autorovoj sposobnosti da ulančava priče u labave ali funkcionalne celine kao i da, po potrebi, ispisuje duže celine („Borbe“). Takođe valja zapaziti da, iako mu to nije prevashodna namera, autor ima vrlo jasnu svest o društveno-socijalnim elementima zajednice i njihovom (najpre pogubnom) uticaju na egzistenciju i psihološko zdravlje pojedinaca te da se ne libi da o tome piše.
Rečju, knjiga Papir brzo gori predstavlja Nikolu Petrovića kao novi, uzbudljivi i intrigantni glas domaće literature koji imponuje svojom zrelošću i samosvojnošću i na koga, u svakom slučaju, valja obratiti punu pažnju.
