___

___

Eh, kako vreme ide, kraj decembra, kraj godine,
Slušam sebe kako dišem za Lenorom dok uzdišem.
Al’ ta tuga nije jaka, kol’ko pesma iz stomaka,
Drmnem jednu, za dušicu i prekrstim se uz čašicu:
„Za Lenoru, poštovanje!“ – pre no što počne ždranje.

___

Kràj čorbice, mrsne, friške, pihtijica mekih kriške,
I sarmica ćâse pune uz podvarak iz furune.
Sučem rukav, proju lomim, njuškam paru, čorbu solim,
Vatrica mi srce greje, dok napolju ljuto veje.
„I dogodine da je slavlja“, mrmljam glasno „bože zdravlja“

___

Al’ mi nešto ne da mira, k’o da vrata neko dira,
gledam čašu na astalu, od brlje dal’ gubim glavu?
Ne udara tako Ljuta, to je neko skren’o s puta, kroz avliju moju luta.
Fenjer sad u okno turim, kad pomislim kud se žurim?
Može biti i razbojnik, ko još smuca se za praznik?

___

Čovek nije, to me žecnu, drhte ruke, noge klecnu,
utvara to je neka, ispred vrata mojih čeka.
Pa zar noćas da me mori, ko je lud da otvori?
„Ko je“, viknuh, „ko je tamo!?“, nigde glasa, šušanj samo.
Kud baš sada da me brine, stomak gladan svinjetine.

___

Skinem rezu da se smirim i kroz prorez da provirim.
Ništa tamo osim mraka, vetar bije, drhti kvaka,
Od tog zvuka bogu fala, pomislih da je ala.
Vrata sklopim, osmeh kezim, na miru ću da zamezim,
Dodam vatri cepak malen, pa sêdam za astal šaren.

___

Sklonim čorbu, već je mlaka, tresnem Ljutu, baš je jaka,
Kad zanemim u neveri, neko opet bije dveri.
Zastanem da prosudim, ništa to je, razum gubim,
Tek pomislim „vetar briše“, kad udarci se ponoviše.
Tren mine dok sam se sabr’o, „Evo idem!“ viknem hrabro.

___

Dveri širim, dižem budak, „Drž’ se dobro ak’ si ludak!“
I opet se čudom čudim, nigde nikog, stvarno ludim.
Ma ne može biti tako, vrata su se tresla jako,
kad pogledam malo niže, dobro vidim nešto gmiže,
I opsovah crnom vragu, prase stoji na mom pragu.

___

Sa dva mala smeđa oka, opasno me gleda stoka,
I u članke sve me tuče, kroz noge bi da s’ provuče.
Reknem: „Stani! Kud si kren’o? Ja pomislih da sam šen’o,
A ti mi se motaš tuda, prestravi me glavo luda.
U obor da trkneš sâmo, mene sarma čeka ’vamo.“

___

Tresnem vrata sad bez reči, kad ih mali papak spreči,
Gura prase, prokletinja, dreknem: „Prase baš si svinja,
U oboru jeste hladno, da te pustim, to je gadno,
stoka se u obor smešta i ne valja da s’ pravi greška.“
Kad se vrata zatvoriše, šapne prase: „Nikad više“

___

Jel’ to prase progovara, il’ mi vetar uši vara?
„Šta to kažeš grozni stvore, zli porodu Lenore?“
To još niko vid’o nije, prase zbori sred avlije,
A gazda mu osta gladan, iza vrata viče jadan:
„Kakva zla s’ u tebi skriše, ne otvaram nikad više!“

___

Stanem malo, da razmislim, gucnem jednu, um razbistrim,
To prase me zbunjuje, pa se setim da tuguje,
I kazujem ja Lenori, „ah, to sinak tvoj me mori…“
Al’ Lenora nije cela, na stolu je iz dva dela,
U blatu je posle kiše videt’ neću nikad više.

___

Otkud krenu suza ova, nisam ja od takvog kova,
Jes’ da jedna je Lenora, ali tako biti mora,
Za praznik se svinjče sprema, boljeg jela nigde nema,
A čudo je kol’ko hrane u živuljku jednu stane.
I suze se izgubiše, plakat’ neću nikad više.

___

Od gozbe ni mali pomak, kasni sati, gunđa stomak,
Pa red je da jede čovek, ne mož’ gladan biti dovek.
Na pihtije krenem slasne od Lenore moje rasne,
Izaberem jednu meku, al’ kroz vrata čujem dreku.
Skočim tamo, al’ je tiše, samo prase: „Nikad više“

___

Te otvorim vrata lako, kažem „Prase, slušaj ’vako,
Lošu sudbu sebi kuješ, prestani da dosađuješ,
Da zasednem sad se spremam, kad sam gladan mozga nemam,
Pred očima tamna svila, zaklaću te bez pet kila.“
To poslednje strašno biše, al’ će prase: „Nikad više“

___

„Vidi prase, ti si stoka, ne gledaj me ispod oka
Zli je vrag u tebe uš’o i da si me samo sluš’o,
Negde bi se meškoljio, ne bi sada bolan bio!“
Dignem ga za oba uva, al’ ne skiči ta protuva,
Dok se tako blago njiše, šapće samo: „Nikad više“

___

U obor ga nosim hitno, da se jede sad je bitno,
Međ braću ga svinjsku metnem, i groznu mu pretnju reknem:
„Sad pokusaj to sa pladnja, večera ti ovo zadnja
Za sledeću ti si hrana, dosadno si kao vrana.“
Al’ se prasad mrakom skriše, tiho šapću: „Nikad više“.

___

Podigoše glave redom, mučnim prete mi pogledom,
Umalo da s’ strmeknem, pa u strahu jako dreknem:
„Svi ste protiv mene, móre, podli nakotu Lenore?!“
Kad zatutnji u oboru, osam grla k’o u horu,
Svi u glas prozboriše, kao jedan: „Nikad više!“

___

Šta se zbiva, o nebesa, zar je ovo sve zbog mesa,
Onaj o’zgo gleda, brinem, néda post da prekinem.
Paklom nek mi meso cvrči, al’ stomak mi sada krči,
Nejaka je moja vera kad treba da se večera,
„Evo, ova nek se briše!“, s neba šapat: „Nikad više“

___

Nikad više! Nikad više! Strpljenje mi taj stih siše,
Slatko mesce služi svrsi, pre Božića nek se mrsi,
Zar pečenje da propadne, od Lenore moje jadne?
Tresnem vrata, „Sa’ću žderem!“ i svesno se nebu derem:
„Ja ću mrsim sve do kiše, a ti trtljaj: „Nikad više““

___

Od Lenore čupam butku, a na pragu slušam strku,
To prasiće čujem spolja, sprema mi se nevolja.
„Sad je dosta!“, kažem glasno i tandžaru napnem strasno,
Skidam rezu, skačem vešto, „Deder da vam reknem nešto!“
Al’ pogani se sakriše, tama grokće: „Nikad više“

___

Tad opalim jedno zrno, ali tamo sve je crno,
Pa ka butki brzo trčim, već je kasno, jasno slutim,
Nešto mi po krovu trupka, pa kroz odžak dole lupka,
Iz ognjišta ta telesa, stižu osmuđenog mesa,
Odsvuda me opkoliše, i svi skiče: „Nikad više!“

___

Tad pogledam ka Lenori, a ona se živa stvori,
Sevaju joj crne oči, pa sa stola teško skoči.
Prasići me vatrom peku, po stomaku zubi seku,
A Lenora kida nogu, dok se vriskom molim bogu.
Do koske me oglodaše i još sikću: „Nikad više!“

___

Sve se luče pogasiše, nada mnom se tame sviše,
Jecam tiho, pa sve tiše, dok duša se moja briše
Taj stih što mi podariše: Nikad više… Nikad više…
Odlazim jer tako piše, al’ nešto me boli više,
svinjetinu ja za praznik jesti neću nikad više.