Odlomak iz teksta objavljenog u Književnoj fantastici 4 (2017).

Ukoliko bi ukratko trebalo objasniti šta se dešava u Valisu Filipa K. Dika, onda bi za to verovatno najbolje poslužila sledeća rečenica iz romana: „U meni živi još neko i on nije u ovom veku“ (123).[1]^{, [2]} Mada, nekome ko nije čitao Dikovu prozu ova izjava ne kazuje mnogo, ili u najmanju ruku zvuči šizofrenično. Nije jednostavno prepričati Dikova dela i opisati njegove svetove, zbog čega je i nastao pridev fildikovski, koji najbolje jednom rečju opisuje njegovo specifično stvaralaštvo, uključujući i ovaj roman, od kojeg čitalac, kao što je to slučaj i sa drugim Dikovim delima, može mnogo toga da očekuje.

Valis zahteva vreme i volju čitaoca da se izbori sa lavirintom ludila, višestrukim ličnostima, višeslojnim stvarnostima, trookim vanzemaljcima, prenosom misli na daljinu i iskorakom iz prostorno-vremenskog kontinuuma, uz dodir božanskog. Iskusne Dikove čitaoce (nazovimo tako, nepretenciozno, one koji su već čitali njegova dela) navedeno neće odvratiti od čitanja, a rečenica sa početka teksta zvučaće im razumno i smisleno, ali čak i oni bi trebalo da se pripreme na iznenađenja koja ovaj roman donosi.

Formalno gledano, u pitanju je naučnofantastični roman. Međutim, autobiografski elementi čine ga jedinstvenim i atipičnim ne samo za Dikovo prozno stvaralaštvo, nego za naučnofantastičnu književnost uopšte. Valis pomera horizont očekivanja dalje od uobičajenih žanrovskih tropa, neuporedivo dalje čak i od najsmelijih, već dobro znanih fildikovskih svetova, među kojima se ističu Tecite suze moje, reče policajac, Sanjaju li androidi električne ovce?, Ubik, Čovek u visokom dvorcu i Tri stigme Palmera Eldriča.

Svakako, trud uložen u čitanje Valisa višestruko će nagraditi istinskog ljubitelja Dikovog stvaralaštva jer nije preterano, niti je pretenciozno, tvrditi da je tumačenje ovog romana doprinos pokušaju razumevanja Dikove književno-filozofske matrice. Iskusni Dikovi čitaoci neće se zbog ove tvrdnje osećati omalovaženim, niti će im naglašavanje reči pokušaj zasmetati, zato što dobro znaju da je nemoguće dati konačne odgovore u vezi sa stvaralaštvom ovog pisca. Nesumnjivo, Valis je ključ za dublje uranjanje u multiverzum već pročitanih dela i ovaj roman biće mnogo čitljiviji onima koji su već čitali Dika, što ukazuje na povezanost svih tekstova iz fildikovskog multiverzuma poznatog po prožimanju i pretapanju višestrukih stvarnosti i identiteta, u njegovoj prozi jednako kao i u esejima i biografiji.

Kriptičan naslov Valis je skraćenica za Veliki Aktivni Logični Inteligentni Sistem[3], kojeg autor dovodi u vezu sa vizijama, snovima i glasovima kojima je, kako je on verovao, njegova svest bila izložena tokom februara i marta 1974. godine, zbog čega ih je nazvao 2-3-74. Tumačenje ovih iskustava, baziranih na susretu sa nezemaljskim entitetom božanskih kvaliteta, koji mu je u svest preneo ogromnu količinu podataka, jeste srž njegove Egzegeze i Valisa. U oba teksta autor ova iskustva razmatra iz više aspekata, nastojeći da ih protumači kao kontakt s višim oblikom inteligencije, manipulaciju umom, rezultat psihoze, te mistično iskustvo, što ga je dodatno inspirisalo na promišljanje sveta i stvarnosti kao konstrukta ustrojenog po gnostičkim principima.

Narator i protagonista Valisa je ličnost sa dva identiteta. Jedan je sam autor, Fil, to jest Filip K. Dik, dok je drugi Konjoljub Debeli[4], naratorov alter-ego, nazvan po značenju piščevog imena na grčkom i prezimena na nemačkom jeziku.

“’Filip’ je ‘Konjoljub’ na grčkom, ljubitelj konja. ‘Debeli’ je ‘Dik’ na nemačkom. Dakle, preveo si svoje ime.” (188)

Konjoljub Debeli je onaj u kome živi još neko, po imenu Tomas, ko „nije u ovom veku“. Konjoljub ima dvojaku funkciju. On je istovremeno proizvod disocijativnog poremećaja ličnosti i mehanizam za distanciranje od svesti naratora Fila, samim tim i autora, čija je mentalna uravnoteženost pod znakom pitanja. Kada se predstavlja on kaže:

Ja sam Konjoljub Debeli i pišem ovo u trećem licu kako bih postigao preko potrebnu objektivnost. (11)

Identitet institucionalizovanog podvojenog naratora, korisnika psihoaktivnih supstanci, isprepleten sa autorovim, ne obezbeđuje preko potrebnu objektivnost, niti pouzdanost. Frekventna i nenametljiva tranzicija naratora iz jednog identiteta u drugi čitaocu daje pristup dvema polovinama uma diskutabilne uračunljivosti, pseudorealističnoj stvarnosti naratora Fila i eksplicitno definisanom ludilu naratora Konjoljuba, čije direktno preplitanje i prožimanje, neretko čak u istoj rečenici, u okruženju jednako nepouzdanih i neuračunljivih prijatelja, kreira tekstualni odraz njihove percepcije nestabilnih stvarnosti u kojima čitalac može, ukoliko se usudi, (da pokuša) da sagleda sopstvenu stvarnost, razum i svest. Ovakvo čitanje Valisa vodi bliže suštini fildikovskih stvarnosti i istovremeno omogućava, ma koliko da je ovaj roman, formalno gledano, neuobičajen naučnofantastični tekst, njegovo sagledavanje unutar perimetra uobičajenih Dikovih tema i motiva, te tumačenje njegove književnoteorijske matrice iz mnogo ličnije perspektive.

U svojim fikcionalnim stvarnostima i esejima Dik je došao do zaključka da odgovori na pitanje „Šta je autentičnost ljudskog bića?“ mogu biti sasvim konkretni, dok na pitanje „Šta je stvarnost?“, priznao je, nikada nije uspeo da ih dokuči.[5] Međutim, on do kraja života nije prestao da ih traži. Valis je rezultat te potrage i nastojanja da prodre, kako je verovao, do istine o suštini postojanja i stvarnosti skrivenoj velovima iluzija, uz kontinuiranu spoznaju da ništa nije onakvo kakvim se čini da jeste. Kao i u drugim fildikovskim pričama, svako novo otkriće u Valisu, autorovo, naratorovo i čitaočevo podjednako, vodi u nove slojeve stvarnosti, nivoe ličnosti i, istovremeno, u nove dileme.

Konjoljubov teološki eklekticizam dodatno usložnjava pokušaje razgraničavanja naizglednog od istine višeznačnim referencama na Bibliju, Hrista i hrišćanstvo, gnosticizam, budizam, islam, zoroastrizam, panteizam antičke grčke, fuzijom čijih ideja, postulata, elementa i principa, u ličnom, često ambivalentnom tumačenju, on stvara gradivni materijal za sopstvenu kosmogoniju. Ideje da je univerzum hologramski konstrukt, da svaki pojedinac poima i percipira stvarnost drugačije, to jest drugačiju stvarnost, te da je DNK nosilac zapisa poput diversifikovanog kompjuterskog sistema čija značenja, sakupljana hiljadama godina, zbog kvara, ne možemo svi jednako da čitamo, ukazuju na to  da njegova heteromorfna kosmogonija nije samo pokušaj uobličavanja ključa za razumevanje multiverzuma stvarnosti, nego i za njihovo kreiranje. Ovakav književno-filozofski pristup je moguće smatrati fantazijom uma oštećenog narkoticima, buncanjem ludaka koji je izgubio kontakt sa stvarnošću zbog ozbiljnog mentalnog poremećaja, ili pak jedinstvenim uvidom u mašineriju stvarnosti multiverzuma, skrivenu od oka „normalnog“ pojedinca, koji svojom ograničenom percepcijom ne može da pojmi njenu složenost. Narator tokom svog putovanja do istine u Valisu nastoji da pokaže da ništa od navedenog nije stvar izbora, niti da jedna mogućnost isključuje drugu, nego da sve one skupa čine jednako značajne preduslove za spoznaju, već naznačene u Dikovim prethodnim romanima. Osim što Dik direktno ukazuje na neke od njih citatima iz Tamnog skeniranja ili referencama na Sanjaju li androidi električne ovce?, Tri stigme Palmera Eldriča[6] i Čovek u visokom dvorcu, iskusnom čitaocu neće promaći brojni detalji, elementi i epizode koji imaju veze sa ovim i drugim njegovim romanima.

Neskriveno eksperimentisanje sa narkoticima, uključujući i LSD, nesumnjivo je ostavilo traga na Dikovu percepciju, ujedno ga inspirišući da postane hiperproduktivan autor u čija su dela utkana brojna lična iskustva, doživljaji i snovi. Pisac i novinar Pol Vilijams primetio je da Dik „često opisuje stvari pre nego što ih iskusi“, što je „zastrašujući talenat“.[7] Vilijams je naročito imao u vidu Tri stigme Palmera Eldriča, koji poredi sa osećajima i stanjima izazvanim dejstvom LSD-a iako je, kako navodi, ovaj roman napisan nekoliko godina pre nego što je Dik prvi put probao ovu drogu, što se može dovesti u vezu sa Dikovom teorijom šizofrenije, po kojoj šizofrene osobe vreme ne percipiraju linearno.

(…)

[1] Svi navodi iz Valisa i druge neprevedene literature dati su u prevodu autora teksta.

[2] Brojevi u zagradama iza navoda označavaju brojeve strana u izdanju Valisa na engleskom jeziku: Philip K. Dick 2001. Valis. London: Gollancz.

[3] Na engleskom: Vast Active Living Intelligence System.

[4] Na engleskom Horselover Fat.

[5] Vidi esej „Kako napraviti univerzum, a da se ne raspadne nakon dva dana“ (“How to Build a Universe That Doesn’t Fall Apart Two Days Later”, str. 278).

[6] Na srpski prevedeno kao Tri stigmate Palmera Eldriča.

[7] Intervju sa Polom Vilijamsom u časopisu Roling Stoun, str. 46.