Milan Pešić – TANATOFOBIJA
(Autostoperski vodič kroz fantastiku, Beograd, 2025)

Piše: Filip Rogović

Kratki roman Tanatofobija Milana Pešića (1977) najnovije je izdanje u ediciji „Džepna fantastika“ Autostoperskog vodiča kroz fantastiku, a druga objavljena knjiga autora, posle romana Dnevnik korona ratnika iz 2021.

Rukopis u fokusu ima ezoterijske fascinacije i magijske prakse glavnih likova, a zbivanja, smeštena u savremenu Srbiju, uokvirena su i širom vizijom, koja se tiče nastanka drevnih civilizacija i uloge vanzemaljskih inteligencija u razvoju homo sapijensa. I premda je prethodna konstatacija sasvim tačna, na prvu loptu bi možda mogla i da stvori donekle pogrešnu predstavu o Pešićevoj prozi.

Njegovi likovi jesu zanesenjaci koji se ne zadovoljavaju prizemnom stvarnošću, te se okreću magijskim ritualima, prodoru u suštine opskurnih duhovnih učenja, ili potrazi za istinama o drevnoj prošlosti – ali posredi nisu nikakvi mračni, zakukuljeni sektaši sa filmskog platna ili iz petparačkih romana. Reč je o „običnim“ ljudima, našim komšijama, kakve svakodnevno možemo sresti tek što izađemo na ulice.

Jedan od glavnih protagonista je Momčilo, sredovečni, razvedeni nastavnik istorije iz sela nadomak Niša, koji vodi i paralelni život bivajući član tajne sekte. Srodna duša i omiljeni sagovornik mu je mladić Ojgen, takođe godinama posvećen skrivenim znanjima, koji, najzad, prisustvujući jednom nesvakidašnjem događaju dospeva u psihijatrijsku kliniku. Tu je i Ojgenova starija emotivna partnerka, dobrodržeća udovica Vera – ambiciozna arheološkinja i direktorka Društva za zaštitu spomenika, koja mašta o tome da će njeno ime od zaborava sačuvati nekakvo značajno arheološko otkriće, posle kojeg naš pogled na drevnu prošlost više neće moći da bude isti. Najzad, iako se gotovo i ne pojavljuje, već samo pominje, za zaplet i suštinu romana, od ključne je važnosti i lik Učitelja, magičara koji je, kako njegov dugogodišnji sledbenik Ojgen veruje, „uspeo da prevari smrt“, i iščezne sa lica zemlje.

Jedna od vrlina romana upravo je činjenica da likovi nisu papirnati, već opipljivi, originalni, i da stvar bude još bolja – dopadljivi. Njihove egzotične preokupacije i stremljenja prate i sasvim ovozemaljski životni problemi. Momčilo se muči sa besparicom i seksualnom frustracijom jer ga je napustila supruga, Ojgen mašta o tome da će oženiti Veru, a ona, mada je sposobna žena koja opstaje na funkciji uprkos svim promenama vlasti, na kraju ipak biva sputana od strane sistema, kada dođe nadomak ostvarenja svojih arheoloških snova…

Magijski ritual oslonjen na egipatske tradicije, koji dovodi do ukazanja demonskog bića(?), u ovom romanu odvija se u skromnom stanu jednog nastavnika. Lekcije moćnog Naguala, Učitelja, mogu se čuti u autobusu na prigradskoj liniji, ili tokom letovanja na primorju. Diskusije o prodorima u onostrano vode se u gradskim kafićima, dok entuzijastični tragač crveni pošto nema dovoljno para da plati ceh. Najzad, ni ključni događaj, tokom kojeg magičar uspeva da „pobedi smrt“, ne odigrava se na naročito egzotičnijoj lokaciji: sasvim je pogodan i kamenjar u neposrednoj okolini Niša… Dakle, poput likova, i njihovih životnih situacija, i ambijenti su prepoznatljivi i realistično opisani. Štaviše, katkad se u promišljanjima protagonista o sredini u kojoj žive, potkrade i pokoja gotovo satirična opaska o društvenim anomalijama – a pojedine njihove opservacije o domovini dobijaju čak i vrlo gorak, surovo pesimističan ton.

Ipak, valja naglasiti, Tanatofobija nije poglavito roman o Srbiji, tematike kojima se bavi univerzalne su i tiču se čitavog čovečanstva. Razne spekulacije, vizije i čudni događaji koji su ovde opisani, kao i njihove implikacije, naročito će zainteresovati ljubitelje nekonvencionalnih i kontroverznih teoretičara, kao što su Erih fon Deniken, Zeharija Sičin i slični, u čijim tumačenjima drevne istorije značajnu ulogu igraju pretpostavke o uticajima vanzemaljske inteligencije na ljudsku vrstu. Spoj realizma sa fantastičnim i okultnim motivima priziva u sećanje i knjige Karlosa Kastanede, i to ne samo formom, budući da Pešićevi likovi, između ostalog, dosta crpe i iz srednjeameričke magijske tradicije, a njegov Učitelj za Ojgena, na neki način, predstavlja ono što je Kastanedi bio njegov Don Huan….

U osnovi, Pešićevo delo se bavi ozbiljnom, velikom, može se reći i teškom temom. Bizarne fascinacije njegovih likova imaju jasan uzrok: to su čovekovi nemiri pri suočenju sa činjenicom da je smrtno biće i da je materijalna stvarnost dostupna čulima, sa svojim krutim datostima, možda i jedina koja postoji. Odbacujući i odgovore koje nude velike religije, oni gorljivo žele da prodru izvan ograničenja, i da se, uz pomoć tajnih učenja, dokopaju odgovora o suštini našeg postojanja na Zemlji, istine o tome odakle dolazimo i kuda idemo, i o tome koji su krajnji dometi čoveka kao bića…

Uprkos iskrenoj simpatiji prema likovima koje je stvorio, Pešić ishodišta njihovih duhovnih traganja boji ironijom. Vera dospeva do svog velikog arheološkog otkrića, ali ne uspeva da ga do kraja izuči i zaključke podeli sa svetom. Ojgenu se magijska stremljenja naposletku učine uzaludnim, čak besmislenim, te se, posle psihičkog sloma, okreće svakidašnjim željama i snovima o ženidbi i mirnom porodičnom životu, a čak i prodori koje načine Momčilo i Učitelj, reklo bi se, imaju ishode nešto drugačije od onoga kako su ih zamišljali…

Uprkos mučnim pitanjima koje postavlja, roman je pisan sa dosta humora, štaviše, pripovedački ton neretko je vrcav i razdragan, te mami i smešak na lice.

Ritam pripovedanja nešto je sporiji, i romanu bi se moglo prigovoriti da je donekle razvučen. Pojedini rukavci zapleta (npr. delovi o arheološkim istraživanju u Pirotu) mogli su se efektnije izvesti u manje poteza, a upadljivo je i višestruko ponavljanje sličnih opservacija (npr. Momčilove žalbe na besparicu i promišljanja o mladoj prostitutki čije usluge plaća posle razvoda).

Kombinujući realističnost, ekscentrične likove, različita spiritualna učenja, kontroverzne teorije i fantastiku, Tanatofobija u srži nosi autentičnu i živu zapitanost nad ulogom čoveka na planeti i mogućnostima koje kao stvorenje ima. Čitaoci skloni sumnjama u opšteprihvaćene predstave koje imamo o sebi i svetu, kao i ubeđenju da se duhovnim traganjima može doći do istine, prepoznaće srodne duše u junacima ove priče.