Prevod sa ruskog: Tanja Maletić
Tama pred svitanje zapljusnula je Nilinu preko celog tela talasom nemira koji je ovoga puta bio posebno jak. Nije mogla da shvati da li je taj strah pritiska spolja ili se rađa u njoj samoj. Bio je svuda, unutra i spolja, očajnički, panični strah koji peče. Nije mogla da mu umakne, izluđivao ju je. Bio je to vaseljenski užas koji se uzdigao iz najmračnijih dubina pakla i upravo ispunio sav svet oko nje.
Čitavim svojim telom, sićušnim i gotovo prozirnim, drhtala je od napetosti. Sklupčala se i zaronila lice u vodu koja se jedva razdvojila pod njenom neosetnom težinom obavijajući je nežno kao perjana postelja. „Kod kuće sam, sve je u redu, kod kuće sam sada“, šaputala je Nilina. Neizvesno je bilo koliko će još dugo izdržati ovaj dom pre nego što ga sunčevi zraci nemilosrdno sagore. Nedelju ili mesec, ako se posreći i ako izdrži do novih kiša. Ali to nije bilo važno. Važno je bilo samo da je ovde i sada bila kod kuće, u malom prostoru sigurnosti.
Ipak, te misli joj nisu pomogle da se smiri. Svest o prolaznosti i krhkosti svega što ju je okruživalo bila je prejaka. Nilina nije imala dom, nikad ga nije imala, baš kao i svako od njih. Činilo joj se da je sa tim naučila da živi na isti način kao i sa stalnim strahom od smrti, čak ne strahom od smrti, već posebnim predosećanjem njene blizine i njenog postojanja. Nilina je mislila da se navikla na to, ali kao što je ovo jutro pokazalo, bilo je nemoguće naviknuti se na takav strah.
Okolo je još uvek vladao potpuni mrak, pa Nilina nije mogla ni da vidi svoje ruke na površini vode, što ju je iznova podsetilo na to koliko je njeno postojanje bilo krhko i nesigurno. Ne mogavši više da izdrži iscrpljujuću strepnju, vinula se u vazduh nad vodenom površinom i poletela prema gotovo suvoj travi, koju rosa još nije pokrila. Nilina je zastala pokušavajući da duboko udahne noć koju svetlost još nije odagnala, i jasno izgovorila u prazninu:
„Mama, plašim se.“
Vazduh oko nje se jedva primetno pokrenuo, donoseći još jedan dah noćne svežine.
„Sve je u redu, draga moja“, čula je majčin glas. „To je normalno u tvom uzrastu. Svi smo prošli kroz to, dete moje.“
„Hoće li sada uvek biti ovako?“ očajno upita Nilina.
„Naravno da neće“, mirno je govorila majka. „Vremenom ćeš naučiti da živiš sa ovim strahom. Shvatićeš da je on naše bogatstvo, najveći dar prirode, najbolje čime nas je Tvorac nagradio. Sve je na ovom svetu, Nilina, uređeno ispravno i mudro. Ono što te sada muči je glavna tajna našeg opstanka. Odavno bismo nestali da nije tog spasonosnog straha. To je naš kompas koji nam omogućava da izbegnemo sve opasnosti, pomaže nam da ih predvidimo i svaki put na vreme pronađemo sebi novo sklonište. Umrli su svi koji su ga zaboravili.“
„Ali ja čak ni ne razumem čega se toliko plašim“, žalosno je odgovorila Nilina.
„Još ne možeš da razumeš“, strpljivo joj je objašnjavala majka. „Još si mlada, a u tome se takođe vidi posebna mudrost prirode. Sva druga stvorenja u tvojim godinama su previše nemarna, ali dok ona imaju priliku da uče iz svojih grešaka, mi tu priliku nemamo. Svaka greška može da nas košta previše, i zato se rađamo sa tim strahom, koji jača upravo u mladosti, štiteći nas od onoga što se ne može ispraviti. Ti rasteš, a sa tobom raste i tvoj nemir. To je u redu.“
„Dani su tako mračni“, tiho je rekla Nilina. „Sve oko mene je sivo i oblačno, a ipak ne dolazi kiša. U tom sivilu ne mogu da vidim ni svoj odraz u ogledalu. Zaista želim bar malo sunca!“
Majčin glas se iznenada promenio i odjeknuo čeličnim tonom: „Sa suncem je svakako veselije, ali nemoj se previše zanositi time. Sećaš se kako ti je tata umro kada se, neoprezno poput deteta, zagledao u prelivanje sunčevog sjaja na svom telu. A bio je već odrastao, veoma odrastao, s obzirom na to da smo tada već imali dete. Razumeš šta to znači, zar ne?“
Nilina je ćutke klimnula glavom. Godine onih koji mogu da dobiju decu sada su joj delovale kao duboka starost. Te godine je trebalo doživeti!
„Bio je previše samouveren, činilo mu se da se već toliko navikao na preživljavanje da će lako doživeti i odlazak u Pećine, a vidiš i sama kako se sve završilo! Budi oprezna, dušo“, nastavila je majka.
„Ali stalno se trudim da budem pažljiva“, povikala je Nilina plačući. „Već se bojim da živim, bojim se da dišem, bojim se da se odvojim od vode makar na minut!“
„Ni to ne valja, draga moja. Ne želiš da umreš od straha, zar ne?“ Majka je posebno naglasila poslednje reči, kao da govori o nečemu zabranjenom, o čemu je bilo neprihvatljivo makar i pomisliti. Nilina je zadrhtala. Smrt od straha bila je najbesmislenija i najneslavnija smrt koja se ikada mogla desiti kišnom vilenjaku – smrt koja je bacala stigmu sramote na celu njegovu porodicu. Osim toga, bila je strašnija od jednostavnog isparavanja pod sunčevim zracima ili smrzavanja od hladnoće. Tokom ove užasne pogibije, strah bi postao nepodnošljiv, a nesrećni vilenjak, koji više nije mogao da izdrži muku, raspršio bi se posvuda, raskomadan u sitne kristale. Nilina nije poznavala nikoga ko je obeležen tom stigmom, a sama pomisao da bi se njoj to moglo dogoditi ispunjavala ju je užasom i sramotom.
„Treba da prođeš kroz ritual“, podsetila ju je majka i sa blagom zavišću dodala: „Doktor ti ga je prepisao dva puta nedeljno. Mi odrasli ne možemo ni da sanjamo o takvoj privilegiji. Ceni tu sreću, dete moje, ovo je nešto najbolje što ti mladost može pružiti. Ceni i pokušaj da je upamtiš do kraja života. Sačekaj zoru i idi u Pećine. Ali zapamti: moraš se vratiti najkasnije u podne, jer moramo da tražimo novi dom.“
„Već?“, drhtavim glasom upita Nilina. „Nadala sam se…“
„Drago dete“, ponovo se začu čelični odjek u majčinom glasu, „zar ne vidiš šta se dešava i ne osećaš se ugroženo? Da, ovih dana nema sunca, ali pogledaj kako je zagušljivo i voda brzo isparava! Naš sadašnji dom možda neće trajati do večeri. Vreme je da krenemo.“
„Razumem“, prošaputala je Nilina, ali je odjednom, ne mogavši da izdrži, žurno progovorila kroz suze: „Mama, zašto, zašto svi ostali vilenjaci za razliku od nas mogu da žive normalno? Morski i rečni vilenjaci imaju ogromne, sigurne domove u kojima žive zauvek. Ne poznaju ni smrt ni strah od smrti, ne lutaju od mesta do mesta, uživaju u svom okruženju od detinjstva do starosti! Čak i jezerski vilenjaci imaju svoj stalni dom. Zašto smo mi jedini osuđeni na ovu muku?“
„Zato što imamo posebnu, veliku misiju“, odgovorila je majka strogo. „Čuvamo vodu koja je na kopnu, vodu koja, slivajući se sa neba, ne otiče ni u reke ni u jezera. To je voda malih šumskih potoka, koji svakog trenutka mogu postati plitki, ali iz njih piju životinje koje ne mogu da dođu do reke. To je voda koja hrani korenje biljaka, voda koja puni nezgrapne ljudske posude. To je ona voda koju ljudi daju svojim voljenima na samrti.“
Nilina je samo klimnula glavom. Da, znala je da je stanište njihove vrste najranjivija voda, rasuta u sitne bisere po površini zemlje: voda kišnih kapi na staklu, voda malih lokvi i rose koja svakog jutra pada na travu. Voda čiji je život traje svega nekoliko trenutaka i koja stoga nikada nije predstavljala pouzdan oslonac za vilenjake koji su živeli u njoj.
„Upravo ta voda poji sva živa bića, jer inače nikakva mora i okeani ne bi bili dovoljni za održavanje života na ovoj planeti“, nastavila je majka. „Od pamtiveka, kišni vilenjaci su bili čuvari ove vode, a tu veliku čast prinuđeni smo da plaćamo stalnim rizikom. Da, voda sa kojom smo povezani i od koje zavisi naš život je nepostojana i kratkotrajna, ali bez nas će potpuno nestati. Možemo li zaista dozvoliti da se to desi?“
„Ne možemo“, odgovorila je Nilina. Ponos koji je tada osetila na trenutak je nadvladao čak i njenu strepnju.
„Posle Rituala pitaj Mudrace o tome“, savetovala ju je majka. „Oni će ti sve objasniti mnogo bolje nego ja. A sada treba da se odmoriš. Znaš, ući u Pećine, takođe, nije lako.
Nilina je razumela zašto čak ni njena voljena majka nije mogla da sakrije zavist na pomen Pećina. Nije mogla ni da zamisli ništa lepše. Bilo je zaista teško stići tamo. Kišni vilenjaci nisu navikli da prelaze prevelike udaljenosti, pa su se čak i do najbližih pećina kretali samo uz pomoć teleportacije. Pronašli bi odgovarajući mokri kamen u blizini i, mentalno se usredsredivši na Ritual, pokušali da se potpuno rastvore, rašire po klizavoj površini kamena, a zatim se pojave kao drhtave kapi na unutrašnjem zidu Pećine.
Mala deca ili slabi vilenjaci nikada nisu bili poslani tamo. Prevelik je bio rizik od neuspeha teleportacije. Uopšteno govoreći, obični vilenjaci su mogli da uđu u Pećine samo da bi se podvrgli Ritualu, a to je moglo biti završeno samo po zahtevu lekara. U praksi, lekari su ovo prepisivali samo mladima koji su već bili dovoljno jaki da gotovo bezbolno prežive teleportaciju, ali kojima su preko potrebni smirenje i nega, fizička i emocionalna.
Mama je bila u pravu. U ovom uzrastu, već uznemireni kišni vilenjaci potpuno su izgubili sposobnost da se nose sa strahom. Nespremni za brzi procvat ovog urođenog osećanja, počeli su panično da jure unaokolo. Činilo im se da su njihova mala providna tela bila ispunjena hladnoćom koja svaku ćeliju pretvara u led. Nemilosrdni strah umeo je da ih okuje, ali i da ih probudi. Mučio ih je svakog trena, prodirući ne samo u samog vilenjaka, već i, činilo se, u ceo svet oko njega. A onda je sve okolo postalo neprijateljsko, sumorno, nepodnošljivo.
Ali ovde, u Pećinama, sve je bilo drugačije. Zaista je izgledalo kao raj. Svuda je bilo vlage! Kapljice vode curile su sa veličanstvenih stalaktita i glasno padale u potoke koji su tekli po dnu podzemnih tunela. Niz zidove je tekla životvorna voda u tolikim količinama da se Nilini činilo kao da se našla u pravom moru ili čak okeanu. Međutim, za razliku od mora i okeana, u kojima je kišnim vilenjacima bilo zabranjeno i da se pojave, put do Pećina im je bio otvoren u retkim trenucima Rituala.
Ritual je podrazumevao šetnju kroz mrežu pećinskih lavirinata. Najpre je Nilina ushićeno skočila na površinu potoka koji je jurio kroz mračne tunele. Voda je nežno poskakivala pod njenom sićušnom težinom i odmah potisnula njeno prozirno telo na površinu. Nilina je klizila po njoj i nekontrolisano se smejala. Pala je na leđa, a voda, pouzdana i lekovita, odnela ju je među granitne zidove i potom naglo bacila u pećinsko jezero.
Nilina i ostali vilenjaci zadržavali su dah posmatrajući kako Pećina počinje da sija fosfornim sjajem, a iskričavi zelenkasti stalaktiti, izduženi poput strela, ustremljuju se svojim vrhovima pravo na nju. Tanki, izrezbareni kao novogodišnji ukrasi, odbijali su zelenu i zlatnu svetlost koja je dolazila niotkuda, rasipajući svetlucave odsjaje po vodi. Voda je sijala iznutra, kao vrela lava, a Nilina je, smejući se, uranjala u nepomično zlato razliveno po površini. Savršeno je znala da je voda neće spaliti, ostaće isto tako okrepljujuće hladna.
Nilina je opčinjeno gledala kako svetlucava iskra ulazi u nju sa površine vode, i kako celo njeno telo počinje da gori, sija, preliva se i odražava u sebi nepojmljivu lepotu Pećine. Poput čarobne razgranate šume, podzemna pećina je cvetala pred njenim očima u jarko žutim, zelenim i crvenkastim nijansama, otkrivajući šare na stenama, po svojoj lepoti uporedive samo sa šarama mraza na staklu.
Sada je Nilina sebe videla jasnije nego ikad, sva je bila od svetlosti. Ogledala se u vodi, a crne senke su prodirale u jezero do samog dna. Za razliku od sunčeve svetlosti, ova svetlost je bila potpuno bezbedna za nju. Nije je pržila, nije pretila da je svakog trenutka zbriše sa lica zemlje, već ju je ispunjavala snagom i radošću.
Osećaj sigurnosti, tako zadivljujući i gotovo nepoznat, nosio je Nilinu negde van granica svesti, u prostor nebeskog blaženstva. Plutala je po vodi, kupajući se u svetlosti i senkama, dok su zvonke kapi i dalje padale odozgo, kao da podsećaju da je ceo svet – od zemlje do neba – sada bio bezbedan i isceljujući. Na pećinu se nadovezivao podzemni hodnik. Svetlost je ustupila mesto tami, zatim svetlucavim naznakama stidljivih zraka koji su nekim čudom dospeli ovde sa zemlje. Voda se menjala. Ponegde se širila kao veličanstvena sila, a negde je proticala kao nestašni potok – razigran, neumoran i hrabar.
Da, hrabrost je ono što se rađalo u ovim pećinama: potpuno odsustvo straha, radost i želja za životom! Nilina je u blizini videla naočitog vilenjaka – visokog, koji se presijavao iznutra, baš kao i ona. Ovde, u pećinskim odrazima, delovao joj je drsko, veličanstveno drsko. Bilo je nečeg herojskog u njegovim samouverenim crtama, u njegovoj gotovo savršeno proporcionalnoj figuri, i odjednom je Nilina iz sveg srca poželela da doleti do njega i poljubi ga pravo u usne. Uprkos naletu hrabrosti, ipak je uspela da se sabere. Naravno, o bilo kakvim poljupcima se nije smela ni da pomisli, a razlog tome nije bio uzvišeni moral, već čisto bezbednosna pitanja.
Telesna bliskost kod kišnih vilenjaka izražavala se tako što bi se spajali u jedan uzavreli i strastveni potok. Ako bi imali dovoljno snage, iz ovog potoka bi se mogao izdvojiti jedan potočić – njihov potomak. Neiskusni mladi ljudi koji još nisu znali kako da pravilno upravljaju ni svojom snagom, ni svojom slabošću, rizikovali su život takvim spajanjem, ili mogućnost da pronađu snagu da ponovo postanu odvojena, celovita bića. Tok strasti mogao bi ih jednostavno iscrpeti, pa bi ljubavnicima takva bliskost mogla biti poslednja.
Na rađanje dece odlučivali su se samo odrasli vilenjaci, sposobni da kontrolišu svoje emocije. Ova ranjivost, nemogućnost da se preda ljubavi bez straha, bila je takođe njihova kazna za njihovu misiju. Nilina je često razmišljala o tome da li bi, ukoliko kišni vilenjaci ne bi uspeli da se rode iz najjačih pljuskova i poplava, njihova rasa neizbežno nestala u takvim uslovima.
Nilina je primetila da je privukla pažnju nepoznatog vilenjaka, nadajući se da je on svestan da neće moći da se zbližavaju još dugo, iako im niko ne može zabraniti da budu prijatelji. Samo da budu prijatelji, nevino i čisto, pedantno poštujući sva bezbednosna pravila. On je sigurno je živeo negde nedaleko od nje – obično se Ritualu podvrgavaju vilenjaci koji žive u istom gradu tačno određenim danima. Na pomisao da bi mogli postati prijatelji, Nilina se ponovo osećala iznenađujuće dobro. Već je maštala o tome kako bi, možda, ona i taj vilenjak mogli provesti zajedno mnoge godine, a onda, kada postanu odrasli, proći kroz sve poteškoće rame uz rame i sigurno preživeti, čekajući odlazak u Pećine.
Nilini je sada izgledalo neverovatno da u Pećinama, u ovim neverovatnim, rajskim Pećinama, vilenjaci mogu tako lako da žive – vilenjaci poput nje same, od kojih se razlikuje samo po godinama. Stalni boravak u Pećinama bio je dozvoljen samo onim jedinstvenim vilenjacima koji su doživeli stotu godinu. Nilini je bilo veoma teško da zamisli da je moguće živeti tako dugo u njihovom svetu punom opasnosti, preplavljenom brigom i nemirom. Nisu ih uzalud zvali Mudraci. Oni su bili neprevaziđeni majstori preživljavanja, koji su u stanju da do kraja na najdostojanstveniji način ispune veliku misiju kišnih vilenjaka. Ali oni su se snašli, a onda otišli na zasluženi odmor, gde više nisu poznavali strah i smrti. Ovde, u drevnim pećinama, mudraci su živeli beskonačno…
Ostalima je dolazak bio dozvoljen samo zbog Rituala, a Nilina je smatrala da i u tome ima neke posebne mudrosti: videti ovaj raj još u detinjstvu. To ne samo da je pomagalo da se izdrži i prikupi snaga, već je davalo smisao životu. Ne, ona neće uvek živeti u strahu i brizi za svoju budućnost, neće uvek lutati novim malim vodenim površinama, sanjajući o tome da pronađe prebivalište i preseli se pre nego što sledeći dom ispari zajedno sa njom. Nakon što prođe kroz sve ovo, ona će na kraju moći da se nastani ovde. Ona će se sigurno snaći, preživeće, jer sada svojim očima vidi primer pravih vilenjaka koji su doživeli svoju sreću!
Ritual se završio, a Nilina je skoro zaboravila na pitanje koje je dugo želela da postavi Mudracima. Pošto je bila bezbrižna i puna nove snage, njen um je počeo da radi posebno brzo, a sama Nilina je bila zadivljena jasnoćom i neočekivanom smelošću sopstvenih misli.
„Oprostite, dugo sam želela da znam…“ sleđena srca okrenula se poštovanom starom vilenjaku.
„Mama mi je rekla da imamo veoma posebnu misiju. Naime, čuvamo vodu koja poji sva živa bića, i zato smo primorani da trpimo sve svoje nemire.“
„Tvoja majka je potpuno u pravu“, klimnu vilenjak važno.
„Ali htela bih da razumem kako tačno čuvamo vodu?“ pitala je Nilina zamuckujući. „Mislim, ne činimo ništa posebno radi toga. Imamo nepogrešivo pravilo: ako naš dom presuši, a nemamo drugog načina da ga spasemo osim da se žrtvujemo, da se potpuno rastvorimo u njemu i time produžimo njegovo postojanje, to ni u kom slučaju ne treba da činimo. Moramo žrtvovati svoj dom, spasiti sebe i tražiti novo utočište.“
Nilina je ućutala, još uvek ne verujući u svoju hrabrost. Zatim je nastavila.
„Samo sam pomislila da menjamo toliko kuća u životu, a svaka nova se i dalje neizbežno isušuje“, nastavi ona samouverenije. „Ne činimo ništa da je spasemo, naprotiv, pojimo se i dobijamo snagu upravo od nje. Ali ako i ovi izvori presuše, ako ne možemo ni na koji način da im pomognemo, šta je onda naša misija? Ako od nas nema koristi, zašto ne odemo u reke ili jezera i ne živimo običnim, srećnim životom, kao svi ostali vilenjaci, dok će voda na kopnu nestati i ponovo se pojaviti na isti način bez ikakvog našeg učešća?“
„Kako je tako nešto moglo da ti padne na pamet!“ zgrozio se Mudrac. „Od pamtiveka je svet stvaran tako da se oslanja na vilenjake! Samo našom snagom se u njemu održava život. Ne moramo ništa da činimo toga radi, samo treba da budemo, samo treba da postojimo. Naša misija je već sama po sebi sveta, jer je naš život svetinja! Svaki element na ovom svetu je sačuvan našim prisustvom!“, reče pompezno, a onda, preteći snizivši glas, nastavi:
„Znaš li kakva kazna čeka one koji se usude da uđu u jezera ili reke? Sramna smrt u pustinji pod užarenim suncem, bez kapi vode, daleko od svojih saplemenika. To nije samo bekstvo, već izdaja naše misije, uništenje temelja univerzuma! Nikada ne zaboravi ko si i gde pripadaš!“, završio je poučno.
„Naravno“, promrmlja Nilina, klimajući glavom. Odlepršala je do izlaza iz Pećine i ugledala nepoznatog vilenjaka kojeg je primetila tokom Rituala. Iskreno govoreći, potresena rečima Mudraca, potpuno je zaboravila na neznanca, ali učini joj se da ju je sve ovo vreme čekao i smeškao se odobravajući.
„Idemo zajedno?“ pozvao ju je, pribijajući se uza zid.
„Idemo“, reče ona i klimnu glavom, raširivši se na kamenu pored njega. „Gde bi želeo da se pojaviš?“
„Na staroj kuli u istorijskoj četvrti grada“, odmah je odgovorio. „Tamo je jutros pukla cev, voda samo šiklja, kvasi okolno kamenje.“
„Odlično!“, uzviknula je Nilina. „Odmah polazimo!“
Potpuno su se stopili s vlažnim zidom pećine, a talas moći primljenih tokom Rituala odmah ih je odneo u grad, u svetlucavu fontanu koja je prskala iz pukotine na cevi.
„Kako je divno, kako je divno!“, uzviknula je Nilina, uzletevši ka nebu. Kupala se u zracima sunca sa zadovoljstvom. Sada, pošto je kroz Ritual obnovila snagu, mogla je još neko vreme da živi lišena straha od raspršenih sunčevih iskri, tim pre što je oko nje bilo toliko spasonosne vode. A ona se smejala, začuđena sopstvenom bezbrižnošću, kao da prethodne noći nije osetila užasan, plameni strah.
„Gde ti živiš?“, upitala je Nilina vilenjaka, konačno sletevši na zemlju.
„Upravo ovde“, odgovorio je kroz smeh, klimnuvši glavom ka raspukloj cevi.
„Ali to je veoma opasno!“, Nilini je počela da se vraća uobičajena opreznost. „Cev mogu da poprave svakog trenutka i tada će sva voda vrlo brzo presušiti.“
„Pa, ona će na bilo kom drugom mestu isto tako presušiti“, odgovori vilenjak smejući se.
„Da“, prošaputala je zbunjena Nilina“, ali na bilo kom drugom mestu barem postoji nada, a ovde sigurno znamo da nema drugog izvora.
„Jednostavno rečeno, na bilo kom drugom mestu lakše nam je da se upustimo u samoobmanu“, nastavio je vilenjak. „Kako nam samoobmana može pomoći da preživimo?“
Nilina više nije razumela da li se on šali s njom ili govori ozbiljno.
„Čuo sam šta si pitala Mudraca“, nastavio je u međuvremenu njen novi poznanik, „i znaš, mislim da si u pravu. Možda smo nekada imali misiju da sačuvamo sav živi svet, ali imam osećaj da smo je odavno izgubili.“
„Ali Mudrac je rekao…“, poče Nilina.
„Na kraju krajeva, ni cvetni vilenjaci zapravo nisu u stanju da sačuvaju cveće u kome žive, i svake jeseni umiru zajedno sa njima, a u proleće se ponovo rađaju, zajedno sa prvom travom“, nastavljao je, ne slušajući je. „Samo što su oni, za razliku od nas, previše neozbiljni i ne razmišljaju o smrti, što je sasvim prirodno. Oni nemaju nikakve šanse da prežive. Mada, teoretski, pošto ne mogu da spasu svoje cveće, mogli bi da se presele u tople krajeve, gde hladnoće nema nikada, i da tamo žive zauvek. Čini se kao da niko od vilenjaka više ne ispunjava svoju prvobitnu misiju, a mi sami uzaludno patimo, iz navike. Ali nevolja je u tome što se predanje ni na koji način ne može proveriti, pa čak ni Mudraci neće moći da saznaju da li je to tako. Niko se nikada neće usuditi da prekrši zabranu i ode, a ako ne odemo nigde, nikada nećemo saznati kakav će biti svet na površini bez nas.“
„I šta da radimo sada?“, zbunjeno je upitala Nilina.
„Ništa“, reče vilenjak i ponovo se nasmeja. „Da živimo, samo živimo i trudimo se da uživamo u životu. I možda da se ne bojimo toliko, jer svet možda nije onakav kakav izgleda.“
„Pa, ne“, protestovala je Nilina. „Pretnje su veoma stvarne, a vilenjaci zaista umiru od njih. Moj otac je umro od sunca. Hoćeš li mi reći da je i to zastarela legenda?
„Pa“, rekao je vilenjak pomirljivo. „Naravno, treba biti oprezan, ne kažem da treba potpuno zanemariti oprez. Ali važno je ne preterati, kako ne bismo umrli od straha.“
„Slušala sam o tome toliko puta, ali nikada nisam videla nijednog vilenjaka koji je umro od straha“, priznala je Nilina.
„Moj otac“, neočekivano ozbiljno odgovori mladi vilenjak. „Možda je suludo što sam ti ovo priznao. Nije uobičajeno da se priča o takvim stvarima, ali moj otac je umro od straha…“
Nilina ga je pogledala širom otvorenih očiju i nije mogla da veruje šta je čula. Ovaj momak, bezobzirno hrabar, dolazi iz porodice žigosane sramotom? Njegov otac, njegov rođeni otac je bezvredna kukavica koja se raspršila, nesposobna da iskoristi najveći instinkt koji joj je dat da izvrši svoju jedinstvenu misiju? Da li je pred njom stajao sin kukavice?
„Šta, sad ne želiš da razgovaraš sa mnom?“, s gorkim osmehom upita vilenjak. „Misliš da sam ja jedini? Jednostavno se ne govori o tome, dok zapravo mnogi, mnogi vilenjaci umiru od straha. Razmisli samo o tome… ko će ovo priznati? Strah nam je nekada davno dat kao najveće dobro. Možda je tako. Ali izgleda da je sada počeo da čini više štete nego koristi.“
„O čemu govoriš?“, Nilini se zavrte u glavi. Sela je na vodu, ali čak ni njena prijatna hladnoća nije donela očekivano olakšanje.
„Ne brini za to“, pokušao je da je uveri vilenjak. „Samo ne treba da se plašiš, to će ti reći svaka odrasla osoba.“
„Da, i mama je to rekla“, odgovorila je Nilina, koja se još nije pribrala. „Usput, kako se zoveš?“
„Vinsent“, odgovori vilenjak nasmejan, a zrak sunčeve svetlosti koji je prošao kroz njegovo lice ispunio ga je neobičnim sjajem.
„Vinsent“, prošaputala je Nilina zadivljeno. „Aristokratsko ime. Da li pripadaš drevnoj porodici?“
„Na neki način“, tiho se nasmejao. „Ako želiš, mogli bismo da provodimo više vremena zajedno. Gde ti živiš?“
„Ne znam“, oklevala je Nilina. „Mislim, danas moramo da se selimo, kuća nam se suši… O Bože“, shvatila je. „Bliži se podne, vreme je da se vratim. Upravo sada moramo da tražimo novo mesto.“
„Naravno, beži“, Vinsent je rekao ozbiljno. „Gle, kamion za popravku je stigao. Sada će pažljivo da unište moj prelepi dom, tako da izgleda da smo ti i ja sapatnici. Ne brini, sigurno ću te pronaći gde god da budeš. Srećno preseljenje!“
„Takođe“, odgovorila je Nilina.
„Ne brini, ovi momci imaju dovoljno posla za nekoliko sati“, odmahnu joj Vinsent.
„U svakom slučaju, nemoj previše da odugovlačiš sa traženjem novog doma“, zamolila je Nilin i dodala, za sebe: „Biće mi veoma teško ako ti se nešto desi.“
Svi naredni dani i nedelje za Nilinu su se spojili u niz obasjan srećom. Nije prošao dan da nije videla Vinsenta. Fontana je konačno počela da radi na glavnom gradskom trgu, a oni su svakodnevno provodili sate u njenim čarima. Ne, Nilinin strah nije sasvim iščezao, ali je donekle oslabio, i mlada vila je postepeno počela da se nosi sa njim. Najteže je bilo savladati jutarnji strah koji bi je obuzeo čim se probudi. Čim je Nilina uspela i to da obuzda, shvatila je da svaki tren provodi u iščekivanju sreće, a ime ove sreće bilo je Vinsent.
Tako je bilo sve dok jednog dana iznenada nije predložio:
„Nilina, zar ne želiš da ideš u Pećine?“
„Volela bih“, uzdahnula je. „Ali ove nedelje smo već dva puta bili na Ritualu, i sledeći put ćemo tamo moći da odemo tek za nedelju dana.“
„Ne, ne razumeš“, prekinuo ju je Vinsent. „Nisam pričao o Ritualu. Možemo samo da prošetamo Pećinama.“
„Ali to je nemoguće!“, uzdahnula je Nilina, gledajući ga kao da je sišao s uma. „Niko nas neće pustiti unutra.“
„Mogu da nas puste unutra kao poznanike“, rekao je. „Što bi rekli, preko veze. Blizak sam sa nekoliko Mudraca.“
„Hoćeš da kažeš, poznavao si ih dok su još živeli među nama?“, poče da nagađa Nilina.
Vinsent potvrdi. „Svi su oni aristokrate, stanovnici magle“, i, videvši njenu zbunjenost, dodade:
„Slušaj, jesi li stvarno tako naivna da poveruješ kako neki od običnih kišnih vilenjaka mogu da dožive stotinu godina?“
Nilina je ćutala duboko pogođena. Zaista, zašto nikada ranije nije razmišljala o tome? Preživeti u maglovitim predelima je, naravno, bilo mnogo lakše nego u sušnim, ali naseljavanje tih područja bilo je dozvoljeno samo predstavnicima drevnih aristokratskih porodica. Dakle, samo su oni postajali Mudraci? Kasno je shvatila da ni ona, ni njeni poznanici nisu lično poznavali nekog od Mudraca pre nego što su se preselili u Pećine. Izgleda da vilenjaci iz njihovog kruga uopšte nisu imali šanse da prežive…
„Da, naša porodica je nekada živela u magli“, reče Vinsent. „Odatle smo proterani nakon što je moj otac umro – kažnjeni smo za njegovu sramotu. U stvari, živeli smo veoma dobro dok nije nastupila jedna neverovatno sušna godina. Magle se nisu pojavljivale mesecima. Nismo bili spremni za to, a te godine je umrlo mnogo ljudi, uključujući i moje roditelje. Naravno, nisu svi umrli od straha, ali je bilo i takvih slučajeva. Tokom kišnih godina nismo imali priliku da naučimo da upravljamo svojim strahovima, pa nismo bili spremni za to“, priznao je on.
„Da li si ti siroče!“, bolnim glasom upita Nilina. Klimnu je glavom:
„Majka nije uspela da primeti kada je rosa na travi isparila. Oni koji su preživeli na kraju su se preselili u Pećine. Da budem iskren, već sam se dogovorio da idem tamo danas. Ako hoćeš, ići ćemo zajedno.“
Nilina nije mogla da veruje. Mogućnost da poseti Pećine – te željene Pećine, bez ikakvih ograničenja! To je delovalo previše lepo da bi bilo istinito. Nije mogla da kaže ni reč, samo je klimnula glavom. Doleteli su do najbližeg kamena, a Nilina je, zatvorivši oči, uronila u iščekivanje predstojećeg blaženstva. Nekoliko trenutaka kasnije našli su se u Pećinama, neobično pustim i tihim.
„Vinsente, zar nisi sam?“, začuo se prigušeni glas jednog od Mudraca.
„Sa prijateljicom sam“, odgovorio je. „U redu je, ona je pouzdana.“
„Nadam se“, promrmljao je Mudrac. „Dobro, neću vam smetati, samo se ponašajte kako treba“, rekao je i nestao u podzemnom tunelu.
Na dnu Pećine, gde su se nalazili ona i Vinsent, nije bilo uobičajenog potoka, iako ih je sa svih strana okružila lekovita vlaga što je svaku ćeliju ispunjavala lakoćom. Zadržavajući dah, Nilina je pratila Vinsenta u dubinu svetlucave pećine.
„Mislim da nikada ranije nisam bila ovde“, prošaputala je.
„Tako je“, odgovorio je Vinsent. „Ritual se ne sprovodi na ovom mestu.“
Nilina je drhtala od uzbuđenja. Mesto gde se ne održava Ritual, dostupno samo Mudracima! A možda je samo sanjala sve ovo? U treperavoj zelenkastoj svetlosti presijavali su se zidovi blistavi od kapljica vode. Nilina ih je dodirivala kao da su najveća svetinja, i osetila grube nabore pod prstima.
„Vinsente, šta je ovo?“, upitala je jedva čujno.
„Sada“, povikao je on i, spretno, uhvativši odraz fosforne svetlosti, usmerio zrak u Nilininu ruku. Na hladnom kamenu pojavio se zapis. Iako izbledele vremenom i skoro isprane vodom, slike su ipak bile vidljive na površini granita.
„Oho!“ šapnu Vinsent. „Izgleda da si otkrila drevnu relikviju.“
Nilina je pažljivo osmotrila crtež, koji je prikazivao kišne vilenjake. Svi su se držali za ruke, okružujući malo ovalno jezerce. Pravo iz grudi, sa mesta gde se nalazilo srce, svakom od njih je šikljao mlaz vode, kao iz male fontane. Iako je crtež bio nepomičan, Nilini se činilo da se jezerce pred njenim očima postepeno puni tom vodom, širi i pretvara u mali ribnjak.
„Pa, to je…“ Nilina je uzdahnula, nemoćna da završi rečenicu.
„Pretpostavljao sam…“, tiho je rekao Vinsent, a glas mu je zvučao neobično zbunjeno.
„Pretpostavljao sam, ali nikad nisam mislio da ću biti toliko u pravu! Ovo…“ i zanemeo je. Oboma je bilo jasno i bez reči: na drevnom pećinskom crtežu bio je prikazan drevni ritual – primer kako su kišni vilenjaci pre mnogo vekova, možda čak i hiljadama godina unazad, zaista spašavali vodene površine pored kojih su živeli.
„Mudrac je rekao da ne moramo ništa da radimo, samo da postojimo“, najzad je prošaputala Nilina. „Ali ovde se jasno vidi da ranije nije bilo tako. Nekada smo svoju vodu delili sa zemljom. Ispada da su se zakoni univerzuma promenili, ili… Ili smo se mi promenili?“ Zagledala se u prazninu, kao da se nada da će od nje čuti odgovor.
„A onda je svet shvatio da može i bez nas“, rekao je Vinsent umesto nje.
„Ako je tako, pošto više nema misije, možemo bezbedno da idemo u reke i jezera?“, s nadom u glasu reče Nilina.
Vinsent je uzdahnuo i počeo da govori polako, kao da se obraća malom detetu:
„Nilina, kakva jezera? Shvataš li da to može da te ugrozi! Već znaš da se naša hipoteza ne može proveriti, a ni ova slika sama po sebi ništa ne dokazuje. Ne možemo znati da li će nakon našeg odlaska voda ostati na površini zemlje, a postoji samo jedan način da to proverimo – ako svi kišni vilenjaci odu u mora i jezera. Shvataš da ako bar jedan od nas ostane na površini, uvek možemo reći da se voda i dalje čuva upravo zahvaljujući njemu. Shvati, ma koliko naše pretpostavke bile ubedljive, nikada neće svi vilenjaci pristati da prekrše zabranu. Reći ću ti još da čak ni većina vilenjaka nikada neće pristati na to, što znači da naša hipoteza, čak i ako je hiljadu puta tačna, ne može biti dokazana.“
„Ali to ne bi trebalo da bude tako!“ usprotivi se Nilina, skoro plačući. „Najverovatnije se sve promenilo pre mnogo godina, a niko ne zna koliko dugo umiremo sasvim bespotrebno! Pritom, uz sav naš oprez, nemamo šanse ni da doživimo do Pećina, jer to mogu samo aristokrate, stanovnici privilegovanih krajeva. Zašto onda uopšte živimo?“
„Zbog nas“, tiho je odgovorio Vinsent. „Jedno zbog drugog. Zbog svakog trenutka koji provedemo zajedno.“
Nilina je klimnula glavom, obrisala suze i naslonila se na njegovo rame.
Svet se za nju promenio od tog dana. Postao je drugačiji – ne samo da je bio uznemirujuć, već i bezbojan, i tu bezbojnost nije mogao da ulepša čak ni Ritual. Vodeni tok je, kao i ranije, nosio Nilin kroz tunele i izbacivao je u Pećinu punu trepereće svetlosti. Nilina je ravnodušno dodirivala zlatnu površinu podzemnog jezera i osećala da ne želi da zaroni u njega.
I dalje je provodila vreme sa Vinsentom, ali svest o besmislenosti života i neizbežnosti smrti budila je u njoj čudnu, očajničku bezbrižnost koja je ponekad plašila i njega. Sve češće su leteli sve dalje i dalje od grada, od svog privremenog doma, i lutali napuštenim livadama i pustarama, okrepljujući se u retkim potocima slučajno uočenim u travi.
Jednom su na periferiji grada ugledali mašine – velike, veoma slične onoj koja je korišćena tokom popravke oštećene cevi, čime je uništena Vinsentova kuća na dan kada su se upoznali. Ovog puta, međutim, nijedne cevi nije bilo u blizini. Kada su pažljivije pogledali, vilenjaci su primetili ljude koji se okupljaju oko ruševina ogromne stambene zgrade. Nilina nikada nije videla da se tako velika kuća uruši kao kula od karata. Kao da je čuo njene misli, Vinsent reče:
„Ovo se ponekad dešava ljudima. Mislim da to zovu eksplozijom gasa, erozijom temelja ili nekako drugačije, nisam siguran. Moramo da pobegnemo odavde. Po pravilu, na takvim mestima je suvlje ili, još gore, izbija požar.“
„Ali osećam vodu“, reče Nilina i sjuri se do procepa između betonskih greda koje su virile iz ruševina. Vinsent je odlučno pojurio za njom, pokušavajući da je zaustavi, ali Nilina je već prošla kroz mali otvor i nestala u tami. Frustriran, Vinsent je pošao za njom. Na prašnjavom podu, pritisnuta betonskim pločama, ležala je još uvek živa devojčica. Dok su se približavali, zastenjala je, kao da je osetila živo biće u blizini. Vatra joj se približavala – dugački plameni jezik. Između vatre i deteta nalazila se samo jedna prepreka – mala barica.
„Nilina, idemo odavde, ne možemo joj pomoći“, pozvao ju je Vinsent. „Sećaš li se našeg glavnog pravila? Opstati po svaku cenu! Ova barica neće dugo potrajati. Pijmo iz nje, skupimo snage za put kući i krenimo nazad.“
Nilina nije odgovorila. Samo je ćutke pogledala devojčicu. Dete ih nije moglo ni videti ni čuti, ali se Nilini uporno činilo da devojčica osluškuje njihov razgovor. Devojčica je jedva oslobodila jednu ruku ispod ruševina i ispružila je pokušavajući da zahvati malo vode.
„Umirem“, rekla je jedva čujno. „Mama, gde si? Umirem…“
Nilina je poletela do ivice bare i zaustavila se na njenoj površini zagrejanoj vatrom koja joj se prikradala.
„Pij!“, čula je Vinsenta kako joj šapuće na uvo.
Nilina je kleknula uz ivicu vode i stavila ruku na grudi – tamo gde je kucalo njeno malo vilenjačko srce. Zatvorila je oči i setila se Pećina, vodenog toka koji je širokim mlazom nosi u čudesni svet, u otelotvoreni raj, u lavirint podzemnih tunela i kamenih pećina. Sada njena večna strepnja polako jenjava, a zamenjuje je mir – beskonačni mir sveobuhvatne radosti. Ona i Vinsent stoje kraj granitnog zida i prstima dodiruju linije drevnih crteža…
„Umirem“, prošaputala je devojčica.
„Svi umiru“, odgovori joj Nilina mirnim tonom. „Čak i cvetni vilenjaci ne mogu da sačuvaju cveće u kome žive i svake jeseni umiru zajedno sa njima. Oni ne razmišljaju o tome…“
„Nilina, šta ti je?“, Vinsentov glas se čuo iz daleka, ali ona ga više nije slušala. Njeno srce je iznenada ispunio neki neobičan, ni sa čim uporediv, osećaj potpunosti, a zatim je eksplodiralo i osvežavajući vodeni mlaz izbio je iz Nilininog grudnog koša, puneći baricu.
„Šta je ovo?“, devojčica je pružila dlan pod mlaz i sa njega počela da pije sa žudnjom. Popila je nekoliko gutljaja, a zatim je nesigurno izgovorila reči. Te reči, neočekivano zamenivši njen hrapavi šapat, prvo su bile slabašne, a zatim sve jasnije i zvonkije:
„Ovde sam!“, viknula je kroz trouglasti otvor između greda.
„Čuo si?“, upita muški glas odozgo. „Tamo je neko, čuo sam dečji vrisak. Brzo ovamo!“
Vinsent je zgrabio Nilinu za ruku, pokušavajući da je izvuče iz lokve.
„Ne ometaj me!“, prekinu ga ona slabim glasom. „Zar ne vidiš? Ispunjavam našu misiju.“
„Ali ti i ja smo već utvrdili da više nema nikakve misije!“, viknu Vinsent u očaju. „Nekada je postojala, ali od tada su od nje ostale samo legende, iluzije u koje vilenjaci zbog svoje gluposti i dalje veruju.“
„Neka tako bude!“, viknula je Nilina iz sve snage. „Neka sve ovo bude samo obmana, samo iluzija za sve nas, ali samo ja mogu da odlučim da li će to postati iluzija ili istina u mom životu! Samo ja odlučujem kako ću živeti. Razumeš li, naš život zavisi samo od nas.“
„Razumem“, odgovorio je Vinsent i iznenada je zagrlio onako kako nije nikada ranije. Dvoje vilenjaka se isprepletalo poput dva vodena toka spajajući se u jedan potok – snažan kao planinski izvor. Sa poslednjim tragovima svesti, Nilina je primetila kako dnevna svetlost prodire u mali prostor iznad, i začula muški glas iznad svoje glave:
„Rekao sam ti, dete je živo! Pomozite mi! Dete ima sreće, izgleda da se ovde nalazi neki izvor podzemne vode ili tako nešto. U suprotnom, možda ne bi preživela, ili bi izgubila svest i ko zna kada bismo je našli.“
Ljudi su iz sve snage počeli da pomeraju betonske ploče i ubrzo su ispod njih izvukli devojčicu.
„Videla sam male ljude“, promuklo je rekla držeći se za svog spasioca. „Dva, skoro providna. Prvo su se pretvorili u potok, a onda su se upili u onaj kamen tamo.“
„Naravno, naravno“, klimnuo je spasilac i rekao svom kolegi. „Nadisala se cementne prašine, priviđaju joj se nekakvi čovečuljci. Čudo je kako je uopšte preživela.“
Predao je dete u naručje svom kolegi, koji je čekao gorem, i počeo da se uspinje. Slučajno je stao u razlivenu baricu, opsovao, povukao nogu i brzo se izvukao na površinu. Sunce je istog časa onamo spustilo svoje zrake i radosno zaiskrilo zlatnim odsjajima na površini vode…
