Milan Kovačević – VRAGOVESTI (Siewcy kaźni)
(Planeta Czytelnika, Lođ, Poljska, 2025)

SRPSKI HOROR U PREVODU NA POLJSKI JEZIK

Piše: Rafal Palinjski (Rafał Paliński)

Kad sam početkom 2025. godine video da izdavačka kuća Planeta Czytelnika (imao sam čast da su u jednoj antologiji objavili i moju pripovetku) izdaje na poljskom jeziku zbirku horor priča srpskog pisca, bio sam veoma iznenađen i nestrpljivo čekao premijeru. Za autora Milana Kovačevića – povezanog sa odličnim i zanimljivim projektom Crnoslovlje – saznao sam prošle godine kad sam tražio informacije o mlađim autorima srpskog horora.

Knjiga je stigla kod mene već u drugoj polovini maja, nakon dugog čekanja. Prvi utisak bio je da izdanje u stvari izgleda lepo – tvrd povez (može da se naruči i u mekom), crveno-crna korica sa mračnom slikom nemrtvih – sve što je potrebno za dobro izdanje horora. Takođe i unutra, za svaku priču urađena je ilustracija koja jako odiše atmosferom užasa, mraka i straha (sve ilustracije za poljsko izdanje napravio je Lukaš Bijalek (Łukasz Białek), autor izuzetnih grafika koje krase i druge knjige Planete). Grafički aspekt je, po mom mišljenju, jedan od najuspelijih elemenata poljskog izdanja; jezik, odnosno prevod, ostavlja nešto više prostora za primedbe, o čemu ću kasnije.

Zbirka Vragovesti (na poljski prevedeno kao Siewcy kaźni) sastoji se od devet priča, što se malo razlikuje od originalnog srpskog izdanja, gde ih je bilo osam. Priče su, u najkraćem rečeno, dobre. Donose mnogo motiva popularnih u današnjem hororu, kao što su epidemije, buna protiv vlade, korporacija i degenerisanog kasnog kapitalizma, krvavi kultovi, tajne sekte, kanibalizam. Neke od njih dotiču – što mene lično najviše zanima – stvarne probleme sadašnje Srbije, kao na primer patrijarhalno odgajanje dece ili posledice ratova iz devedesetih. A sada, evo i nekoliko reči o svakoj priči:

– Dzień Świni (Dan Svinje) – šokantna priča na početku knjige. Istorija mladog momka iz srpskog sela odgojenog od konzervativnog i strogog oca, koji ga prisiljava da kao „pravi muškarac” ubija svinju i pije rakiju. Traumatično mladićevo iskustvo je samo početak njegovih košmara i postupaka vođenih nemogućnošću raspoznavanja onoga šta je stvarnost, od onoga šta se dešava samo u njegovoj glavi. Teška, mračna priča koja dekonstruiše patrijarhalno vaspitanje i tradicionalne uloge koje vode do brutalnog završetka.

– Szepty jego spierzchniętych ust (Šapat suvih usana) – druga priča, koja mi se čini jednom od manje uspelih u zbirci. Serijski ubica mizantrop pokušava da se ubije, ali nakon neuspeha, sreće svoj alter ego. Dosta predvidljivo i bliže filmskom trileru, nego pravom hororu.

– Deratyzacja koncernu szczura (Deratizacija pacovskog konglomerata) – prikazuje veliku međunarodnu korporaciju i jednog čoveka koji mrzi svoj besmisleni život posvećen samo radu. Mizantropski buntovnik koji hoće da sruši korporaciju i da popravlja svet uništenjem ljudi… ili možda samo slika umornog uma sadašnjeg radoholičara, tako se može najkraće opisati ta priča. Pokušaj rasprave sa svetom velike korporacije, ali efekat je, po mom mišljenju, mogao biti ubedljiviji. Popularna i dosta česta tema u savremenom hororu, ali u ovom slučaju izgleda kao kliše iz mnogih drugih priča.

– Owoce czarnego nasienia (Plodovi crnog semena) – jedna od najboljih, a možda i najbolja priča u celoj zbirci. Mladi muškarac, odgojen u sirotištu, traži istinu o svom poreklu, a pre svega o svom ocu, koji ga je napustio tokom rata u Bosni. Njegov jedini trag je stari veteran, očev drug iz ratnih vremena, koji krije tajnu o činjenicama od pre tridesetak godina. Ispostaviće se da je istina za kojom mladić traga, mnogo teža nego što je očekivao. Preteška za čoveka. Odlična atmosfera ratnog užasa, koji ne ostaje samo na realnom nivou, već prelazi i na nivoe egzistencijalnog i metafizičkog.

– Dajcie nam umrzeć (Pustite nas da umremo) – kratka, ali, rekao bih, savršena pripovetka o epidemiji virusa i čoveka koji pokušava da preživi u post-apokaliptičkom svetu bežeći od sudbine. Zanimljiv pogled na Balkan kao „prokletu zemlju”, koju svet mora da odvoji i zatvori nekom vrstom zida. Kao i u većini Kovačevićevih priča i ovde je spas samo nedostižni san. Mislim da se autor dobro snalazi sa postapokaliptičnom estetikom i da bi bilo dobro da se više posveti toj temi.

– Jadalność duszy (Jestivost duše) – još jedna priča o serijskom ubici, ali mnogo bolja nego Šapat suvih usana. Pisana u prvom licu, pripoveda o tome kako život u bedi i blizini rata, budi samo najgore i najmračnije u ljudskoj duši koja žudi samo za novim žrtvama. Odlično!

– Ciała naszych zbawców (Tela naših spasitelja) – mladi student, poreklom sa Balkana, živeći u kući bogatog starca, otkriva da njegov gospodar pripada tajnoj sekti kanibala koji svake godine slave degenerisani anti-Božić. Junak prisiljen da se pridruži mračnom kultu uspeva da pobegne, ali posle mnogih godina, sudbina stiže i njega. Ideja za priču je dobra, ali i u njoj se opet, kao i u Deratizaciji pacovskog konglomerata, oseća kliše.

– Kontrola jakości (Kontrola kvaliteta) – kao i u trećoj priči, Kovačević se i u ovoj bavi temom rada i ponekad radoholizma, ali u mnogo užasnijim obliku, jer umesto korporacije, u ovoj priči radnja se odvija u klanici. Glavni junak, koji je napredovao i postao kontrolor kvaliteta, otkriva mračnu tajnu radnog mesta, ali sam postaje pasivni svedok, bez volje za pobunom ili bekstvom. Ostaje u firmi kao rob… i živo meso. Kao i u prethodnoj priči i ovde ima malo kanibalizma – meni se nije sasvim svideo, ali ljubiteljima telesnog horora sigurno će se dopasti.

– Krwawe tory (Poslednja stanica) – poslednja priča, dodata je u poljskom izdanju, nema je u srpskoj verziji. Dobro napisana istorija jednog malog gradića negde u SAD-u i užasa koji tamo stiže zbog železnice. Po shemi radnje primetan je uticaj klasične američke horor pripovesti iz druge polovine 20. veka gde se nekoliko ljudi brani od nekog tajanstvenog izvora zla – ovde to zlo predstavlja čudna sekta samoubica. Priča bi se u klasičnoj verziji verovatno završila hepiendom, ali ne i kod Kovačevića, jer kod njega, kada jednom padne presuda, ne može da se dobro završi. Kvalitetna stvar za kraj zbirke.

Na ovom mestu želeo bih da pređem na završne reči i završetak ovog mog prikaza, ali pre toga vredi se osvrnuti na prevod, koji na pojedinim mestima ostavlja prostora za doradu. Knjigu je preveo Pšemislav Duda (Przemysław Duda), koji se, koliko sam uspeo da utvrdim, pre svega bavi prevodima sa engleskog; nisam, međutim, pronašao pouzdanu informaciju o njegovom iskustvu sa srpskim jezikom.

Uopšte, u Poljskoj nema mnogo književnih prevodilaca srpskog jezika, a oni koji se bave prevođenjem s tog jezika, pre svega se bave esejističkom i teorijskom književnošću. U ovom slučaju, pojedina sintaksička rešenja ostavljaju utisak posrednog prevoda ili nedovoljne jezičke redakcije, mada bez uvida u sam prevodilački postupak to ne bih mogao pouzdano tvrditi. Znajući poljski jezik kao maternji i, takođe, znajući srpski, vidim da na nekim mestima postoje gramatičke strukture koje zvuče dobro na srpskom, ali ne i na poljskom.

Takođe postoji čudna i, u stvari, pogrešna deklinacija imena junaka (npr. na poljskom genitiv imena Đorđe izgleda isto kao na srpskom – Đorđa, ali u ovom prevodu imamo čudnu ideju „Đorđe’a”). Još jedan aspekt koji bih izdvojio jeste izvesna neujednačenost književnog stila prevoda – na nekim mestima on je veoma uspešan, rekao bih i kitnjast, dok se na drugim mestima mogu uočiti određena odstupanja u stilskom izrazu. Nisam čitao Kovačevićeve priče na srpskom, pa svoje zapažanje mogu zasnivati isključivo na poljskom tekstu, u kojem, pored veoma uspelih mesta, primećujem i izvesne jezičke nedorečenosti i neujednačena prevodilačka rešenja.

Vraćajući se knjizi, ne bih ovu zbirku svrstao među najbolje horor zbirke koje sam čitao, ali to ne znači da u njoj nema vrlo dobrih priča. Pojedine su manje uspele, dok zbirka u celini ostavlja solidan, a na mestima i veoma dobar utisak. Kovačević zapravo dobro zna šta je savremeni horor, kako se stvara i upravo to pruža čitaocima. Tokovi priča su dobro osmišljeni, ponekad možda previše repetitivni i predvidljivi, ali u skladu sa pravilima žanra. Sadašnji horor, u suprotnosti od klasičnog, ne ostavlja mogućnost da dobro pobedi – kod Kovačevića zlo uvek ima poslednju reč.

Na kraju želeo bih da još kažem da mi je, uprkos svim manama i jezičkim problemima sa prevodom, drago što imamo srpski horor na poljskom jeziku. Svaka čast Milanu Kovačeviću, nadam se da ovo nije njegova poslednja reč. Očekujem još srpskog horora u Poljskoj, jer verujem da u Srbiji ima dosta pisaca i ostvarenja o kojima se nedovoljno zna u svetu. Prvi korak je načinjen, nadam se da će sledeći biti još uspešniji.