Dušan Stojmenović – DOLAZI NAM VRAG U POSETU
(Librum, Beograd, 2025)

Piše: Filip Rogović

Niški sociolog i pisac Dušan Stojmenović (1980), posle prve zbirke priča (Svedok svojih opomena, Narodna biblioteka „Rade Drainac“, Prokuplje) iz 2021, drugu je objavio 2023, pod nazivom Izlaz i druge priče (Presing). Ova knjiga, koja ga je potvrdila kao izuzetno zanimljivog pripovedača i osoben glas na domaćoj književnoj sceni doživela je prošle godine i drugo izdanje, u režiji izdavačke kuće Librum, ali ovoga puta pod još sugestivnijim naslovom – Dolazi nam vrag u posetu.

Knjiga sadrži petnaest vešto napisanih pripovedaka, u kojima provejava duh pisaca kao što su Bucati, Kafka, Po, Borhes, Kortasar, i mnogi drugi, a čije se poetičko nasleđe ovde prepliće sa ličnim pečatom autora i srpskim koloritom. Stojmenović se ne drži čvrsto nijednog književnog žanra (pa ni teme), i moglo bi se reći da njegova proza iz stranice u stranicu balansira na tankoj granici između egzistencijalizma i satire, kao i da se klacka od oneobičenog realizma do fantastike, koja povremeno klizi u horor. Najvažnije – u svim registrima funkcioniše jednako dobro.

Prva i poslednja priča u zbirci postavljaju neku vrstu labavog okvira: obe se bave temom nestabilnosti i neuhvatljivosti identiteta. U „Igri ogledala“ protagonista posmatra ljude kako se suočavaju sa svojim iskrivljenim odrazima koji prikazuju njihove drugačije, moguće verzije, a u „Nepredviđenim susretima“ pripovedač sreće čitav niz svojih dvojnika, različitog izgleda, životne dobi, pa i pola. No, dok se ove dve priče temom bave na apstraktniji, gotovo metafizički način, ona provejava i kroz ostale, budući da se likovi neretko sudaraju sa raznolikim zabludama. U konkretnim graničnim situacijama u životu, oni bivaju suočeni sa krhkošću identiteta, varljivošću percepcije i nepouzdanošću naših sopstvenih sudova o samima sebi, a sledstveno i o svetu oko nas.

„Kuća predaje“ i „Radoje Domanović drugi put među Srbima“ naslovi su priča u kojima je najdirektnije prisutna društvena kritika. Putem prikaza stanja u obrazovnom sistemu, Stojmenović, uz nemale doze gorkog humora, slika iznutra trulo društvo razorenih vrednosti, u kojem vlada licemerje i intelektualna i moralna beda. Društvo u kojem vrag ne samo da je došao u posetu, nego se, sva je prilika, već odomaćio i „odneo šalu“. U prvoj, sistem pojedincu koji se ne miri sa nepravdom i javašlukom perfidno i zavodnički nameće „Svezaborav“ i „Umetnost predavanja“ – prostije rečeno, utapanje u sivilo – kao jedino smisleno i bezbolno rešenje. Isti je, u drugoj navedenoj prozi, smisao grdnje koju će Radoje Domanović dobiti od bahate direktorke škole koja nosi njegovo ime, a u kojoj se on, u bliskoj distopijskoj budućnosti, iznenada pojavio. Velikan srpske satire dobija oštru lekciju o smislu i koristima podobnosti i poslušnosti, koje se ukazuju kao vrhovna društvena vrednost, od koje prvenstveno zavisi sudbina pojedinca, i koja je visoko iznad moralnih, intelektualnih, profesionalnih, ljudskih i svih drugih kvaliteta. „Potucao si se od nemila do nedraga, lutao kao neki klošar“, veli ona njemu, pa nešto kasnije efektno poentira: „Nisi ušao u kalup, pa su ti sad drugi krivi!“ Potom dodaje i da ima bistu na ulazu i sliku u zbornici – „i basta!“ Zašto bi duh nekog velikana uopšte mario da li iko razmišlja o porukama njegovih dela, da li ih uopšte zna, da li ga uopšte iko i čita – kad je već dobio takve počasti?

Pomirljivo (a ipak neuspelo!) prilagođavanje zakonitostima posrnulog i poremećenog društva opisuje priča „Potera“, u kojoj pratimo ponizne pokušaje protagoniste da se snađe u poslu plaćenog ubice, mada mu takav zanat nikako ne leži.

U priči „Pokušaj sreće“, o kriminalcu koji je otkrio uzdanicu u pravoslavlju, tradicionalnim vrednostima i nacionalnom zanosu, potraga za idealima ispostavlja se kao maltene tragično samozavaravanje.

I u „Zatvorenom krugu“ Stojmenović progovara o fluidnosti identiteta, koji je, u slučaju glavnog lika ove priče, izvajan državnom propagandom. Vladajuće strukture, zarad svojih potreba, fabrikuju lažne junake, ne bi li potkrepile svoje narative, a kada im ti junaci više nisu neophodni – jednostavno ih zaboravljaju. U konkretnom slučaju, protagonista priče predstavljen je javnosti kao ratni heroj, nakon što je u vojnoj akciji na Kosmetu ubio jednog uplašenog starca. Godinama kasnije, vidimo kako suočenje sa unukom ubijenog doživljava kao svojevrsno spasenje. Susret sa osvetnikom za njega, zapravo, predstavlja suočenje sa samim sobom, onakvim kakav zaista jeste. Mada je bio ušuškan u zablude, ne opirući se neutemeljenim pohvalama i nezasluženoj slavi, u njemu nikada nije umrla čežnja za istinom.

Kao što smo već pomenuli, iako su društvena kritika i humor izuzetno prisutni, zbirka nije poglavito satirična. Pre bi se moglo reći da autor, implicitno, ovim tekstovima postavlja pitanje da li se društvo, zapravo, raspada zato što je svaki pojedinac neizostavno i urođeno iskvaren/nepouzdan/nestabilan – ili pojedinci postaju takvi jer je društvo već do krajnosti obolelo, a sebi ne uspeva da pronađe leka. Posredi je zapitanost koja, čini se, mora da muči svakog mislećeg čoveka – jer je pitanje srodno onom o kokoški i jajetu.

Nekoliko priča ispripovedano je iz ugla duševno obolelih osoba, koje čine zločine, ali su ubeđene u svoju nevinost („Plač moje žene“, „Izlaz“, „Vrag nam dolazi u posetu“). Ovi nepouzdani pripovedači u sećanje prizivaju koliko Poove klasične horor priče, toliko i brojne modernije pisce toka svesti. Strava i nelagoda koju izazivaju ne izvire prvenstveno iz onoga što čine (zlostavljanje, uhođenje, nasilje, ubistva) – već iz stanja njihovog duha i lavirinata izvitoperenog uma.

„Minuli tango“ – svojevrsna posveta Argentini – upoznaje nas sa još jednim nepouzdanim pripovedačem, ali ovoga puta to nije opasni psihopata već dečak koji (možda) prolazi kroz period nervne nestabilnosti. Već od prve, upečatljive rečenice – „Skoro svake noći Mirjana izlazi iz slike“ – pisac nas vešto uvlači u još jedan neobičan svet, u kojem je do kraja očuvana neodlučnost: da li je sve što se događa uobrazilja i posledica dečakovog oboljenja ili on zaista svedoči natprirodnim zbivanjima. U toj dilemi ostajemo i nakon kraja, što ovu priču čini izvanrednim primerom čiste fantastike, ako bismo se poslužili klasifikacijom Cvetana Todorova.

Bitnu ulogu u više priča igra i hrišćanstvo. Ono se u Stojmenovićevim tekstovima ukazuje kao uteha (ili samozavaravanje?) pojedinca ogrezlog u grehu i zločinu („Pokušaj sreće“), ukršta se i sa okultnim praksama, bizarnim misticizmom i psihopatijom („Plač moje žene“) ili biva zloupotrebljeno i izvitopereno od strane duševno obolelih pojedinaca, kada se religiozni fanatik pretvara u zlostavljača („Izlaz“). Ipak, verom se najpomnije bavi priča „Prećutano slovo“, čiji su protagonisti sirijski monasi iz sedmog veka. Ona, u suštini, govori o neizostavnom sudaru svetog i svetovnog – o tom naizgled nepremostivom jazu – o poteškoćama primene poruka jevanđelja u ovozemaljskoj stvarnosti – o taštini i nepraštanju i okrutnosti i srebroljublju, koji u svetu koji se odvojio od Boga vladaju – i zbog kojih se monah Isak, za kojim pripovedač traga, povukao iz manastira i postao pustinjak. No, možda i najvažnije, priča donosi uvid o tome koliko je put ka Bogu težak i klizav, čak i za one koji su bogotraženju najposvećeniji.

Imajući u vidu sve rečeno, ako bi u samo nekoliko reči trebalo sumirati ono što se nalazi među koricama, možda bi najprikladnije bilo citirati naslov jednog od pogovora ove knjige, jer u njoj zaista srećemo „nepouzdanog pripovedača u nepouzdanom svetu“ – odnosno same sebe i sopstveno okruženje, koje u Stojmenovićevom čarobnom „ogledalu istine“ izgleda još stvarnije i još strašnije nego u svakodnevici. Zbirka Dolazi nam vrag u posetu je uznemirujuće i potresno iskrena, donosi dovoljno upečatljivih detalja i uvida koji podstiču na dugo razmišljanje, a napisana je sugestivnim i bogatim jezikom, koji garantuje estetski užitak i najprobirljivijim ljubiteljima lepe književnosti.