Najpre sam posetio oca. Tu odluku doneo sam spontano, valjda zato što je u njegovoj kući počelo moje propadanje.

Varošica u kojoj smo živeli i u kojoj sam nažalost odrastao, oduvek mi je bila odbojna. Zimi je smrdela na ugalj pomoću kojeg su se njeni žitelji grejali. Leti na isparenja iz kanala koji su otužno tekli uporedo sa saobraćajnicama, kao njen zagađeni, zli krvotok. Očeva kuća bila je nekoliko ulica niže od velike raskrsnice na centru. Reč je o sivoj, ružnoj i neokrečenoj kući, koja je za mene (kad malo bolje razmislim) uvek bila samo kuća užasa. Ukleta građevina iz koje nisam pobegao.

Moram priznati da sam se neko vreme dvoumio ima li uopšte smisla da obilazim oca, premda bez sumnje zauzima mesto pri vrhu spiska ljudi koji su mi upropastili život. Istina je, takođe, da se moj otac uveliko pretvorio u senku onog čoveka koji je počinio zločin za koji ga teretim. Ima li smisla svetiti se senci koja, sva je prilika, više nije u stanju ni da shvati svoju krivicu? Nisam odoleo.

Dočekao me je u štrokavom dnevnom boravku – kuhinjica je zaudarala na sveopštu prljavštinu koja je zavladala u kući posle majčine smrti. U smesi različitih zadaha isticao se, rekao bih, smrad njegovih čarapa. Njegov žalostan fizički izgled, međutim, nije delovao nimalo strašno naspram sasvim ruiniranih mentalnih sposobnosti. Sva njegova sećanja, bio sam svestan, bila su pomešana, izvitoperena. U slučaju da nisu potpuno iščezla u magluštini. Moć rasuđivanja bila mu je drastično smanjena, a percepcija sasvim urušena godinama svakodnevnih alkoholnih seansi.

Kada smo seli za sto u polumračnoj prostoriji, pitao me je kako se osećam. Ponavljao je kako sam imao, to jest, kako smo imali neverovatnu sreću da preživim, i ’fala Bogu da sam se brzo oporavio i da sam čitav, pu pu pu, da ne čuje zlo, tako je, otprilike, počeo da tandrlja.

„Bolje da skratimo ovo glupiranje. Došao sam, oče, da se raskusuramo, jednom za svagda. Nesreća koju sam doživeo preokrenula je sve u meni.“ Nalaktio sam se na sto i spojio jagodice prstiju. „Sve mi je odjednom postalo jasno. Mogao sam da nestanem sa lica zemlje, u sekundi, ali dobio sam novu šansu, imam priliku da vas sve postavim na svoje mesto. Sve vas koji ste me celog života uništavali, bez milosti. Ima vas dosta, ali ima dovoljno vremena da raščistimo račune, mislim da je to jedini razlog što sam se uopšte i vratio.“

Pitao me je, namrštivši se, o čemu to govorim, i rekao sam da govorim o tome da je upravo on na čelu onih koji su mi napravili pakao od života. Da je možda i najzaslužniji za to što sam nepovratno propao. Da me je njegov otrovni uticaj, koji sam godinama na silu predstavljao sebi kao izraz ljubavi i roditeljske brige, samo unazadio i unakazio, da me je taj otrovni uticaj osujetio i sputao, da me je napravio gubitnikom.

 „Nikada me nisi podržavao, oče, nikada me zaista nisi prihvatio onakvog kakav jesam. Zamišljao si da ću biti čvršći, sanjao si da ću biti ‘praktičan’, i to nikada nisi krio, nisi umeo da kriješ. Kinjio si me i neprekidno si činio da se osećam pogrešno i nedostojno.“

Nastavljao sam, dok je zurio u mene, blago namrgođen, kao da ne shvata šta govorim.

„Odvratno si me ponižavao, ismevao si svaki moj izbor i svaki potez. Kad sam išao u školu, lupao si mi čvrge dok smo radili zadatke, zato što sam bio dobar samo u društvenim predmetima. Uvek si želeo da budem nešto što nisam, nešto što ne mogu da budem, ono što jesam bio nikada te nije zadovoljilo. Kada sam rešio da postanem novinar, podsmevao si se piskaranju, govorio si da je to za šonje, da bi trebalo da se uhvatim nekog pravog posla“, potrudio sam se da ga podsetim. „Stalno si mi prebacivao što ne zarađujem više, upoređivao si me sa kojekakvim jajarama iz familije, koje si ti nazivao snalažljivim, upravo tako je bilo. Uvek si govorio loše o meni, u familiji i na taj način si hranio njihovu sujetu i malograđansko zlo da li si toga bio svestan, oče?“

„Kada su počeli problemi u mom braku, sve što si imao da kažeš jeste da je to bilo očekivano, zato što nemam svoje ja. Kada sam ostao bez posla, stavio si mi do znanja da si uvek smatrao da sam nesposoban. Nisi to tako nikad rekao, istina, ali to je izbijalo iz svake tvoje reči.“

Imao sam, uistinu, štošta da mu kažem, i to je potrajalo. Čak sam i samog sebe iznenadio rečitošću.

„Ne znam, zaista, oče, zašto sam sve to trpeo?“ Kada sam ga osmotrio pažljivije shvatio sam da itekako razume šta govorim, uprkos njegovom poludementnom stanju, da suština neometano dopire do njega: glava mu je bila oborena, lice mu je bilo crveno i ukočeno. Bio je slomljen. Upropastio si me, tata. Uništio si moje samopouzdanje na izvoru, posle je sve bilo lagano odumiranje, pomislio sam.

„Ovde su stvorene predispozicije za poraz, pod ovim krovom.“

„Sine“, progovorio je, kada sam najzad ućutao. „Sine, zašto tako pričaš, znaš li koliko te volim?“ Počeo je da plače, čemu sam se glasno nasmejao.

„Ne, ne, tata, mi smo se uvek međusobno mrzeli. Tu mržnju ništa više ne može da izbriše. Ti to vrlo dobro znaš. Čak i ovako izlapeo, znaš“, bio sam odsečan. „Ti itekako dobro znaš, oče, da smo se zapravo uvek mrzeli, da nije bilo civilizacijskih obzira verovatno bismo jedan drugog usmrtili. Laž više nije efikasna, kao što nikada nije ni bila.“

Godinama taložena gorčina imala je impresivne razmere, ali nije bilo moguće da ga slomim samo njome. To mi je, još dok sam sedeo sa njim postalo jasno. Dok sam izgovarao optužbe, i ogoljenu istinu, najzad sam izgubio svaku sumnju da je moć crnila u meni. Da me je crna smola sasvim ispunila posle saobraćajne nesreće. Moje reči inače ne bi bile ubojite. Uvek sam, suočen sa nepravdom, ostajao ukočen, povlačio sam se. Čak i ako bih počeo da se svađam, mogli bi da me savladaju jeftinim retoričkim trikovima. Tako je bilo i sa ocem. No, sve to što sam tog dana izgovorio, u običnim okolnostima bilo bi nesumnjivo otupljeno njegovom demencijom i sklonošću da besomučno negira svoju krivicu.

Međutim, uspeo je da izgovori nekoliko praznih opravdanja. Gledao je u stranu, utučen, a suze su mu curile niz lice. Oduvek lajav, sada nije mogao da me nadgovori, kao što je uvek činio. Nisam se potrudio da ga pozdravim, kada sam ustao i napustio kuću. Bio sam izuzetno zadovoljan, bolovi koji su prethodnih dana tinjali u mom telu potpuno su nestali. Osećao sam polet kakav nisam pamtio, bio sam sasvim novo biće. Čak ni odurni smradovi i neugledne uličice rodnog mesta nisu mogli da me onespokoje. Mržnja je najbolji pokretač, pomislio sam, hodajući ka autobuskoj stanici. Celog života potiskivao sam mržnju – zato sam, verovatno, i živeo mamurno i usporeno. Dok sam nastojao da negujem pozitivna osećanja, da budem objektivan, odmeren, dobrohotan i razuman, jedva bih se jednom u pola godine nakanio nekoga da posetim. Bio sam sputan. Koliko dugo, uopšte, nisam ni bio kod oca?!

Posle otrežnjenja u crnoj smoli, međutim, volja mi je postala vrsta, postao sam spreman da se suočim sa svim osobama koje zavređuju odmazdu. Vraćajući se kući, planirao sam da sa posetama nastavim već sutradan. Usporila me je, ipak, vest o tome da se otac nedugo posle našeg razgovora obesio; usledile su višednevne peripetije vezane za njegov ukop.

***

Čime sam zaslužio moć koju sam dobio? Nisam je tražio, nisam je priželjkivao, nisam bio svestan da je ovako nešto uopšte moguće. Možda sam povremeno zamišljao nekakav preokret, nekakvu osvetu, možda sam zaista nejasno sanjario o tome da uništim sve one koji su me godinama uništavali. One koji su me pretvorili u patetičnu, gotovo neupotrebljivu ruinu. Da im sve vratim milo za drago – taman onoliko koliko su zaslužili, ni manje ni više. Valjda jesam o nečemu takvom snatrio. Ali, ko nije?

Počelo je sa običnim otkazom. Nezgoda koja je trebalo samo da proizvede novi niz nezgoda, sasvim banalnih, na kakve sam u životu uveliko navikao i na njih maltene oguglao.

Šef je bio uobičajeno osoran i nadmen, dok mi je u kancelariji saopštavao da ću biti otpušten.

„Arsiću, saznali smo da piješ na poslu“, rekao je menadžer. „Da li je tebi poznato da je vožnja u pijanom stanju zakonom zabranjena?“, nastavio je, uobičajeno zajedljivim tonom. „Skandalozno je da neko pije na radnom mestu, kako god okreneš, a da pijan vozi službeni auto… To neću ni da komentarišem“, objašnjavao je.

U datom trenutku nisam, čini mi se, ni o čemu ni razmišljao, ali moglo se desiti da pomislim da sam dosegao vrhunac sopstvene propasti. Menadžer je uzdahnuo završavajući izveštačeni govor, i rekao mi da odem do službenog automobila i iz njega uklonim sve svoje stvari, te da mu potom vratim ključ. No dok sam prelazio ulicu, udario me je kombi koji mi je momentalno smrskao mnoštvo kostiju; od udarca leteo sam nekoliko metara pre nego što sam se skljokao na asfalt.

U trenutku udesa, vreme je izgubilo značenje i oblik. Nastupio je, prvo, nagli prekid: u sećanju su kratkotrajna bučna škripa kočnica i guma, brz pogled ka šoferki i brutalno snažan udar u telo: posle toga je zavladalo ništavilo. Ne znam koliko je prošlo kada su se pojavile senzacije. Snažno strujanje vazduha, potom i nemoguć prizor: leteo sam, odnosno padao, u dubinu bunara čiji je zid bio obložen kamenim blokovima. Gore je bila svetlost, koja je, kako sam dublje padao, zamirala – postajalo je sve mračnije. Najzad sam upao u gustu tamu, u melasu koja je bezbolno zaustavila pad. Progutala me je, ta crna, gusta smola – ne znam kako drugačije da je nazovem – prihvatila me je i obgrlila sa svih strana. Nije bilo straha; nisam shvatao kako, ali znao sam da sam bezbedan. Znao sam da me ispunjava, da mi ulazi u pore, u usta, nozdrve, da je živa, da mi se uvlači ispod očnih kapaka, ispod noktiju… Oko mene je bila mukla tišina beskrajnog kosmosa. Crna smola nema glas, nema jezik, ali ono što mi je učinila, u šta me je pretvorila, to mi je odmah bilo jasno. Bio sam u njoj, a ona je bila u meni, tonuo sam, bez i jedne formirane misli znajući da će mi biti pružena šansa za povratak, i da imam naročitu misiju i moć da je sprovedem.

Tri meseca kasnije izronio sam, probudivši se iz kome; četiri i po meseca kasnije bio sam u stanju da stanem na noge. Doktori su se čudili rezultatima analiza i snimcima, brzini oporavka, govorili su da sam medicinski fenomen, u šta ni sâm nisam ni najmanje sumnjao. Crna smola pulsirala je u meni. Znao sam svoje naredne korake, makar načelno: osveta je mogla da počne. Moje opsesivne misli bile su posvećene istini, koja mi se ukazala dok sam obitavao u beskrajnom crnilu. Između mene i svih meni najbližih, uvek je vladala duboka mržnja. Ona je, doduše, bila potisnuta, pritajena i otupljena konvencijama, ali neprekidno vitalna i neuništiva.

Kada sam izašao iz bolnice, najpre sam posetio bivšeg šefa, sa kojim sam izuzetno lako sklopio dogovor. Čim me je ugledao na vratima kancelarije, ukočio se, a potom uzvrpoljio u kožnoj fotelji. Sam je izmrmljao ponudu, trebalo je samo da ga podstaknem sa nekoliko reči, verovatno je i pogled bio dovoljan. Bio je to prvi put kada sam u susretu sa nekim osetio moć crnila koja je sada postojala u mojoj pojavi. Taj podlac, nije imao moralni kodeks niti ga je pravo obavezivalo da mi čini bilo kakav ustupak, a ipak mi je, usplahireno izašao u susret.

„Arsiću, ovaaaj, vidi, čuj… strašno mi je žao što te je ovo snašlo“, mucao je. „A posebno što se to dogodilo posle onog našeg razgovora. To sam hteo da ti kažem, ali u bolnici mi se činilo da nije baš prikladno… Možda sam bio previše oštar, moguće je… To jest, hoću da kažem… Nadam se da se to nije desilo zato što sam te ja uznemirio.“

Nisam ga udostojio odgovora, samo sam podigao obrve, te je nastavio.

„Hoću da znaš da se firma, a i ja lično, da smo se mi neprekidno interesovali za tvoje stanje. Biće ti otvoreno bolovanje dok se potpuno ne oporaviš. Na račun će uredno da ti leže plata. Kad budeš ponovo sposoban za rad, onda ćeš lepo doći, pa da se dogovorimo za dalje. To je humano“, rekao je, bestidno, šireći ruke.

Gotovo da me nije ni pogađalo licemerje i krajnje odvratna patetika. Shvatio sam da nema više šta da kaže, primetivši kako čkilji ka meni preko stola u iščekivanju.

„Već pet godina mi zagorčavate život. Bilo bi previše da me sad ostavite i bez te moje crkavice“, rekao sam. „Da ne očekuješ slučajno da ti kažem hvala?“

Nisam imao volje da pričam bilo šta duže, ovo je za mene bila formalnost. Smatrao sam da imam preča posla i da me važniji susreti tek čekaju. Menadžer i ekipa bili su samo poslednja stanica i krajnja posledica. Moje uništavanje počelo je mnogo ranije, verovatno je čak i okončano pre nego što sam počeo da robujem kod njih.

Proćelavi naduvenko koji obožava da se pravi da ima odgovor na sve, saslušao me je ćutke delujući utučeno. Ono što sam rekao, ipak, u normalnim okolnostima ne bi imalo gotovo nikakvog uticaja na tu otupelu i učmalo-sebičnu kreaturu, bez obzira na moje zdravstveno stanje. Bila je indikativna činjenica da su mi otvorili bolovanje, iako je trebalo da budem otpušten – da su to učinili oni – oni koji danonoćno smišljaju podle načine da nekoga oštete i preveslaju, i da pomoću najgnusnijih trikova sebi dodatno napune džepove. Crna smola je podupirala moju pojavu, i reči, bila mi je u dubini pogleda, u to nisam više mogao da sumnjam. Čim sam se zagledao u gadove najednom uplašene, i bez opipljivog razloga unezverene zenice, bilo mi je jasno.

***

Novinarska karijera uništena mi je ponajviše nečinjenjem jednog čoveka, pre nego bilo čijim neprijateljskim potezima. Petnaestak godina sam radio u medijima, a onda sam završio kao vozač u firmi koja je začuđujuće uspešno obmanjivala horde kupaca da će se pomoću njihovih bestidno skupih preparata lako rešiti viška kilograma. Ovo nameštenje bilo je za mene ponižavajuća tegoba, jedva sam uspevao da svarim tu promenu. Premda sam posle godina mrcvarenja u redakcijama i prema novinarstvu počeo da gajim intenzivno gnušanje. Uglavnom, trenutak u kojem je sve krenulo nizbrdo može sasvim precizno da se odredi; takođe je nesumnjivo koje su mi dve osobe u najvećoj meri zagorčale radni vek.

Reč je o moja dva bivša urednika. Susret sa njima bio je neizostavan.

Namamio sam ih pomoću smicalice. Te beskrupulozne skotove, moje suptilne dželate, koji su me i profesionalno i ljudski nepovratno unazadili. Dželate koji su uvek bili spremni da gaze preko ljudi, te su sledstveno tome i dalje uspešno urednikovali. A redakcije u kojima su poslednjih godina smišljali gnusne poteze, kinjeći novinare za sitan novac, nalaze se jedna u blizini druge. Prizvao sam ih u zavučeni kafić anonimnom dojavom da imam kompromitujuće informacije o novom opozicionom lideru, koji je ubrzano sticao popularnost, a režimske novine još nisu stigle da ga valjano raščereče. Prišao sam stolu tek kada su obojica stigli, zblanuto se gledajući i rukujući.

„Dragi moji urednici, dobar dan!“ srdačno sam ih pozdravio. „Baš lepo što se vidimo posle toliko vremena“, dodao sam sedajući.

Izgledali su kao da su videli duha, da se poslužim otrcanom frazom, koja je, u ovoj situaciji, bila u izvesnom smislu i tačna. Premda se osećam izuzetno živahno, svakako nisam više živ čovek, ili bar ne onaj koji sam bio pre nego što me je neshvatljiva sila vratila iz mrtvih. Toliko sam bar mogao da shvatim, tokom tih nekoliko dana posle buđenja iz kome, ako je već cela istina o crnoj smoli i njenoj prirodi ostajala za mene nedokučiva.

Na moju pojavu prvi je reagovao Vladan:

„Ooo, Arso, drago mi je što te vidim, pa ti si se, čoveče, potpuno oporavio, pogledaj se, bre, čuo sam sve šta se dogodilo, ali nisam stigao da ti se javim. Znaš kako je, ovaj naš jebeni posao, pa porodica, obaveze, trka, ali planirao sam da te obiđem“, brzo je deklamovao. „Čuo sam i za tvog ćaleta, primi saučešće.“ Loše vesti su se začuđujuće brzo širile, ipak smo imali previše zajedničkih poznanika.

Strahinja se nespretno i kratko nadovezao, čuo je za saobraćajku, ali za oca nije.

„Neću vas, dragi moji, dugo zadržati“.

Izostavio sam bilo kakvu reakciju na njihova prenemaganja.

„Moram prvo da vas razočaram, nemam nikakve informacije za vas, to je u stvari bila fora, nemojte zameriti. Znam da ste se ponadali nekom jeftinom poenčiću kod gazda, ali možete nešto i sami da izmislite. Postoji daleko bolji razlog zašto sam vas pozvao. Posle nesreće u kojoj sam umalo izgubio život, shvatio sam da nije red da ostanem nedorečen i da jednostavno moram da se raskusuram sa svima vama koji ste mi godinama uništavali život.“

Vladan je iskolačio oči, slušajući. „Au, bre, šta to pričaš, jes’ ti lud?“

„Zar te nije sramota da se iščuđavaš?“, odvratio sam. „Ti, koji si me pustio niz vodu?! Od tada mi je sve krenulo nizbrdo, i nikad se nije ni zaustavilo.“ Toliko je bilo dovoljno da ga ućutkam, bar na kratko. Zurio je u mene, razdvojenih usana. Fiksirao sam ga zenicama: uranjao je sve dublje u crnu smolu. Potpadao je pod njen uticaj, to ga je usisavalo, mada je bio, naravno, potpuno nesvestan onoga što mu se dešava. Ipak se još gicao: „Ma, daj, Arso, posle tol’ko godina“, procedio je. Očito je otporniji od oca, pomislio sam.

Onda se najednom umirio i zagledao se u mene.

„Šta se to, čoveče, tebi dogodilo? Nisi bio ovakav! Šta smo sve prošli, a nijedne ružne nismo izrekli“, počeo je da ljigavi.

„Da, da… Puštao sam vas da radite šta ste hteli, a da vam to čak ni ne skrešem u brk“, klimao sam glavom. „Ali, taj Arsić više ne postoji. Došlo je vreme da vas sve suočim sa onim što ste mi uradili.“

Zbunjeno me je posmatrao.

„Kažeš da sam te pustio niz vodu? Kao da je tako prosto! Znaš da te Perović nije podnosio, šta sam tu mogao da uradim?“

 „Da ne ostaviš prijatelja na cedilu?“ ispalio sam i nastavio.

 „Da li se sećaš da sam baš ja bio taj koji ti je sredio da dobiješ posao u ‘Glasu’? Da sam ti spasavao guzicu, onoliko puta? Pravio si brljotine, ali sam sve peglao kod Mirkovića, jer sam bio dobar sa njim. Ali to si izgleda, uspeo da zaboraviš. Od uspeha i napredovanja ti se pomutilo pamćenje. Kad je ‘Glas’ bankrotirao i kad te je Perović postavio za glodura u ‘Telegrafu’, nisi našao za shodno da i mene uvrstiš u svoju blistavu ekipu. Hoću da ti kažem, da mi tvoja izvinjenja i opravdanja tada nisu značila apsolutno ništa, i da si me izneverio na najsramniji mogući način. Tada ti to nisam rekao u lice jer sam se još nadao da ćeš mi ipak pomoći da se zaposlim. Mesecima sam sedeo kod kuće, u agoniji, čudo da vas nisam obišao u vašoj novoj redakciji, opasan eksplozivom. Bio sam potpuno izludeo, bez novca, u braku koji se raspadao, u kanalu, zbog tebe, Vladane.“

„A onda stižemo i do ovog gospodina ovde“, okrenuo sam se ka Strahinji, koji je do tada samo pažljivo pratio naš ne baš prijatni razgovor ili pre monolog tmine iz koje sam se vratio.

„Prošao sam kroz mesece pakla zbog tebe, Vladane. Potom sam silom prilika završio pod uredničkom palicom ovog smrada, u onom žutom smeću od ‘Ekspresa’.“

„Nemoj da me vređaš, ludaku!“ trgnuo se Strahinja; još mu se nisam dublje zagledao u oči, još je bio u stanju da se kočoperi, za razliku od Vladana. „Ti si prs‘o načisto s mozgom, šta ti uopšte hoćeš od nas, čoveče?“

„Izvini, gospodine Osetljivi“, odgovorio sam sa smeškom. „Samo pokušavam da mu predočim posledice njegove izdaje“, pokazivao sam ka Vladanu obraćajući se Strahinji.

„Celih sedam godina sam trpeo tvoje iživljavanje, Strajo, to je ubedljivo najgora posledica toga što me je on ostavio na cedilu. Sedam godina iživljavanja jednog iskompleksiranog, polupismenog idiota, kao što si ti“, govorio sam značajno klimajući glavom, a njih dvojica više nisu bili u stanju da me zaustave. Nisu mi više odgovarali, taj neugledni kafić postao je za njih najsumornije mesto koje se može zamisliti, zagušljivi sanduk iz kojeg nema bekstva.

„Kakvo poniženje! Da te u mozak jebe čovek kojeg niko ne bi pustio ni o cenama na pijaci da izveštava da nije stranački dupelizac, da nije podoban i podatan do besmisla. Ti si za njega, Vladane, novinarska gromada, nema tu šta, mada ste obojica obične gnjide. Vi ste ološ koji nema nimalo empatije i savesti. Vi ste štetočine koje uništavaju ljude, ja sam samo jedna od žrtava. To što ste vi uspešni pojedinci u ovom društvu najbolje svedoči o tome u kakvom paklu potpunog besmisla živimo. To je za vas bio način života – uništavanje ljudi – ali meni je posebno zanimljivo da ste se jednom prilikom čak i sudarili obavljajući svoju poganu delatnost. Jedan dželat udario je na drugog dželata.“

Napravio sam kratku pauzu, nasmešivši se i šetajući pogledom, od jednog do drugog.

Posle onoga što se desilo ocu, počinjao sam da bivam svesniji razmera moći koja mi je data. Da li to znači da mogu da izazovem vrlo konkretne posledice? Još nisam bio siguran da li će uvek biti tako, ali me to nije preterano ni brinulo. Moje je da kažem istinu, da ih suočim sa istinom, da im predočim šta su mi uradili.

„Sećaš se, Vladane, kako su te smenili u ‘Telegrafu’, iako si im godinama pravio više nego dobar tiraž? Neko te je oklevetao, neko je mesecima plasirao dojave gazdama protiv tebe. Kladim se da nikada nisi saznao da je to bio upravo ovaj ljigavko.“ 

Zgledali su se, ukočeni na svojim stolicama i namrgođeni. Bila je to scena za uživanje, za upišavanje od smeha, prosto divan prizor, premda sam sačuvao ozbiljan izraz do kraja.

„Slučajno sam došao do te informacije, dok sam radio u njegovom ‘Ekspresu’“, nastavio sam tiradu. „Zaverili su se da te smaknu, da bi postavili njihovog čoveka, iz stranke. Kontam da razumeš zašto ovo saznanje nisam hteo da podelim sa tobom. Radovao sam se tvojoj nesreći, doduše ne zadugo, pošto si im se ubrzo priklonio, pa nastavio da urednikuješ. Trebalo je odmah da znam da će tako biti, vi ste takva sorta ljudi, vi ste izdržljiva gamad, kao bubašvabe, vas ni atomski rat ne bi istrebio.“

Zaćutao sam i ispio kafu, a Strahinja se pribrao tek toliko da je uspeo da procedi, krajnje neubedljivo, da je sve što sam rekao laž. Obratio sam pažnju na Vladana, i videvši kako posmatra kolegu, kako ga guta očima bezumlja, shvatio sam da mogu da odem. Ostavio sam novac na sto, pokraj prazne šoljice i napustio lokal. Dugo sam se šetao po gradu, osećajući se prijatno prazno, bez ikakvih osećanja. Kada sam ujutru izašao u prodavnicu sve novine su na naslovnim stranama donosile priču o jezivom ubistvu poznatog urednika, koje se dogodilo u kafiću u centru grada. Kolega iz konkurentskog lista koji ga je divljački zadavio golim rukama, pisale su novine, u trenucima hapšenja zurio je u prazno ne opirući se, bio je sasvim neuračunljiv.

***

Narednih nekoliko dana pratio sam šta mediji objavljuju o ubistvu: zabavljale su me sve te silne spekulacije, izmišljotine dobro obaveštenih izvora. Bio sam saslušan od strane policajaca, a pozive novinara sam uporno ignorisao. Kada bih isključio televizor i odložio novine, međutim, gotovo momentalno bih zaboravio svoje bivše urednike: bili su izbrisani. Prepuštao bih se dugim meditacijama, pokušavao bih da shvatim šta mi se zapravo događa. Povremeno bih okrenuo dlanove ka licu i dugo zurio u vene na rukama, ubeđen da su postale tamnije, da se umesto krvi u njima nalazi crna smola. Nisam sumnjao u to da me je ona vratila iz mrtvih ili makar iz stanja nadomak smrti. Ali zašto? Zašto sam baš ja dobio ovakvu šansu? Koliko ima poniženih, nepravedno potlačenih, ugnjetenih, prevarenih, osujećenih, potpuno upropašćenih i devastiranih ljudi, koji su umrli potpuno nemoćni? Ima li ikakvog smisla u svemu ovome? O kakvoj sili je zapravo reč? To živo crnilo u koje sam dospeo, dok sam ležao u komi, svakako nisam mogao razumno da objasnim, svi termini koji su meni poznati činili su se nedostatnim. Osećaj koji me je tada obuzeo, bivao mi je, naprotiv, sve jasniji. Intuitivna spoznaja govorila je da sam dospeo iza pojavnih oblika, iza lica svih stvari, da sam dospeo u srž, u srce mračne tajne. Da je za mene nakratko uklonjen plašt realnosti koji, sva je prilika, predstavlja samo masku za taj sveprožimajući okean tame, koji se ne može videti očima tela niti se može osetiti bilo kojim čulom i koji izgleda, upravlja svim živim stvorenjima. Bez njega tih stvorenja ne bi ni bilo, on prodire u materiju od koje su sazdani, budeći njihove strasti i nagone, igrajući se njihovim postupcima – dajući oblike njihovoj besmislenoj borbi za opstanak, njihovom međusobnom nezajažljivom proždiranju, u metaforičkom i bukvalnom smislu…

Nisam se, doduše, zadržavao samo na ovim uzaludnim slutnjama i filozofiranju, bavio sam se i konkretnijim pitanjima. Nastojao sam da odlučim koga ću sledećeg posetiti. Imao sam u glavi spisak osoba čiji su postupci bili za mene najpogubniji, redosled možda nije bio ni važan, ali proganjao me je i utisak da sam nekoga uspeo da zaboravim, nekoga važnog. Možda upravo najvažnijeg. Uronio bih toliko duboko u misli, da mi povremeno ne bi bilo jasno kako sam uopšte proveo prethodnih nekoliko sati.

Iz zanesenosti bi me prenuli i povremeni pozivi, od strane dve osobe. Jedna je bila moja ćerka, koja mi se putem Skajpa javljala iz Amerike. Od mog deteta sam godinama bio odvojen, zaslugom bivše supruge, jedne od važnijih osoba na mom spisku. Žalila je što u ovim trenucima, kako je rekla, ne može da me obiđe i bude sa mnom. Raspitivala se, zabrinuta za moje stanje. Uveravao sam je da je sve u redu i govorio joj da ne brine, da se sada osećam kao ponovo rođen. Bilo joj je krivo i što nije mogla da dođe dedi na sahranu, govorila je, plačući. Majka ju je obaveštavala o svemu. Bilo mi je izuzetno teško da odglumim emocije, nisam želeo da pati. Nisam siguran da li je primetila išta neobično – uglavnom, posle drugog razgovora, prestala je da zove. Istinska žalost bila je ipak potisnuta, bio sam obuzet mržnjom i osvetničkim žarom, koji je crna smola razbudila u meni.

Nekoliko puta, zvao me je i jedini čovek iz firme koji nije u meni budio najdublji prezir; štaviše, mogu reći da sam jedino sa njim bio u prijateljskim odnosima. Bio je to komercijalista, Lazar, sposoban, ali skroman dečko sa kojim sam povremeno odlazio na pivo. Začudo, za razliku od većine njegovih vršnjaka, koji, čini se, ne znaju ništa osim da opaljuju selfije, lajkove, i smajlije, bio je spreman da zaista sluša čoveka sa kojim razgovara. Sledstveno tome, od njega može nešto suvislo i da se čuje – zaista retka pojava kada je reč o današnjim omladincima – i ne samo omladincima, pošteno govoreći. Posedovao je i neobičnu dozu empatije i zadivljujućeg dubokog mira, koji u sebi nikada nisam uspevao da pronađem. Stoga su, dok smo radili zajedno, razgovori sa njim povremeno umeli da, bar nakratko, u mene unesu iznenađujuće plamičke spokoja. Uspevao je ponekad da mi skrene misli sa permanentnog nezadovoljstva, i da ga ublaži, naravno, tek sporadično.

Posredi je, inače, poznanik mog kuma, Spase, preko njega je upoznao mene, a i moju bivšu suprugu, slutio sam da su se povremeno čak i družili. Premda je o tome izbegavao da govori preda mnom. Uz njegovu preporuku sam i dobio to neveselo nameštenje, koje sam mrzeo, a koje mi je bilo neophodno. Bila je reč o njegovom dobrovoljnom, i zbilja viteškom potezu.

Zaista je iskreno želeo da me vidi; istakao bih da najdublje verujem da me je jedini on posetio zaista zabrinut dok sam ležao u bolnici, i da je sa iskrenim žaljenjem došao na sahranu mog oca. Ostali su dolazili jer ih je prosto bilo sramota da ne dođu. Pozivajući me, posle mog izlaska iz bolnice, govorio je da danima pokušava da se dogovori sa mojim kumom Spasom, da zajedno dođu kod mene, ali da on neprekidno izvrdava. Što mene naravno nimalo nije čudilo. No on je rešio da dođe sâm. Nisam mogao da zamislim naš susret, u četiri oka, sada kada sam nepovratno izmenjen i nesumnjivo opasan. Možda je najpametnije da to izbegnem, po svaku cenu, razmišljao sam, čak prestravljen sopstvenim spekulacijama. Tako ću ga zaštititi. Da li za tim zaista ima potrebe?! I kako će uopšte izgledati moje bitisanje ako jednog dana uspem da obiđem sve njih, do poslednjeg, što nije nemoguće. Možda strahujem bez ikakvog osnova, možda ću još neko vreme živeti sasvim normalno, kad jednom okončam taj posao? Kako god, ovo Lazino zivkanje usmerilo mi je misli ponajviše ka Spasi. Shvatio sam da će kum ipak morati veoma uskoro da se suoči sa mnom i sa argumentima crne smole, koji će zračiti iz mojih zenica.

Bio sam gotovo potpuno siguran u to gde ću ga naći. Kum ima veoma dobro plaćen posao u IT sektoru, a živi u mirnom kraju grada. U zadnjem dvorištu ima malu radionicu, nasledio ju je od oca, koji je bio stolar. Otac mu je od stolarstva živeo, a Spasa je od njega pokupio zanat, koji mu je postao hobi. Znao sam da ću ga neizostavno zateći u radionici, ako krišom budem ušao u zadnje dvorište. Na taj način neću morati da prolazim kroz kuću i uznemiravam kumu Lenku, istinski simpatičnu, blagu ženicu, koja je, na nesreću, završila sa tim oholim sebičnjakom. Bio sam naravno, potpuno u pravu, priče o silnim obavezama bile su obične izmišljotine.

Gurnuvši od  škrinuta metalna vrata radionice, zatekao sam ga kako šmirgla neveliku dasku: okrenuo se i najpre samo zinuo od iznenađenja. Kada sam ga pozdravio, trgnuo se i raširio ruke, da me zagrli, ali sam ga blago odgurnuo, prislonivši mu vrhove prstiju na grudi.

„Ne glumataj, stvarno nema potrebe“, rekao sam.

Osetio sam, međutim, umesto ushićenja, kao u prethodnim susretima, da me obuzima dosada. Svoju moć već sam potvrdio, no, rađale su se izvesne sumnje. Pratio me je utisak, mada nejasan, da nešto manjka.

Imao sam štošta da mu kažem, ali tek što sam ga ugledao, shvatio sam da to nije ni nužno i da me, zapravo, mrzi da govorim. Najednom razbuđena intuicija govorila mi je i da će dejstvo crne smole biti isto.

U stvari, suština nije ni bila u rečima, u argumentima, u onome što sam govorio pred tim ljudima koji su me čitavog života ponižavali. Najpre sam samo oštro prekinuo njegova opravdanja, tek što je počeo da mi objašnjava zašto me nije posetio. Ućutao je, i turom se oslonio na radni sto, koji je stajao prislonjen uza zid, a ja sam se šetao, levo-desno, kroz tu iznenada vrlo skučenu prostoriju, u koju je moglo da stane bar desetak ljudi, ali je delovala tesno i za nas dvojicu. Još jedna stvar mi je odvukla pažnju sa eventualnih govorancija, koje su se pomaljale u mojoj svesti. Pogled mi je, u jednom trenutku, pao na veliku tablu od plute koja je visila na zidu, na kojoj su špenadlama bili okačeni brojni papiri – kojekakve zabeleške, nacrti, podsetnici, spiskovi. Bio je to njegov intimni prostor, u koji kuma gotovo da nije ni zalazila. Tu je obrađivao drvo i razmišljao, taj sebični podli skot, koji je suprugu večito besomučno ponižavao. Na šta sam mu više puta ukazao, bez ikakvog rezultata. Uvek je najviše pažnje posvećivao svom slobodnom vremenu, preokupacijama i fascinacijama – ljude je uvek koristio, onoliko koliko su mu bili potrebni. Maltene slep za činjenicu da su stvorovi oko njega živa bića. Takav tretman, naravno, imao sam i ja.

Na toj tabli, primetio sam zakačenu i pozivnicu za književnu promociju, koja se održavala upravo tog predvečerja. Glavni akter bio je naš stari drug, još jedan od mojih uništitelja. Objavio je novi roman. Ovo saznanje mi je neobično prikovalo pažnju. Pročitao sam natpis na pozivnici nekoliko puta. Kum je nesumnjivo nameravao da ode na ovaj događaj, no ukazalo mi se da mu ipak neće prisustvovati. Za razliku od mene, iako nisam pozvan.

Okrenuo sam se od table i još neko vreme šetkao pred njegovom njuškom, pre nego što sam se oglasio. Pred njim sam izgovorio svega dve rečenice.

„Hteo sam da ti kažem, kume, da je samo činjenica da si ti mene odbacio, a ne ja tebe, dovoljna da smatram da sam živeo potpuno promašeno. Da sam imao život nedostojan čoveka.“ Blago sam klimao glavom, neko vreme, gledajući ga prodorno, pravo u oči.

„Pa, kako bre… odbacio?“, promucao je, očito i sam shvatajući da to čini uzalud.

Potom je ćutao, a mene je obuzeo utisak da preda mnom više i nije ljudsko biće, već obična lutka od drveta, među ostalim tvorevinama i patrljcima od istog materijala. Crna smola vladala je, nesputano, u toj nevelikoj prostoriji. Njen lepljivi, i očima tela nevidljivi tok, nosio nas je, nezaustavljivo, a ja sam bujicu usmerio ka njemu. „Prijatan dan“, promrmljao sam najzad, i napustio radionicu.

Sunce je i dalje peklo, ali me je obradovala činjenica da je počeo da duva i topli vetar, čineći da ustajalo popodne postane znatno podnošljivije.

***

Nekoliko sati besciljno sam lutao gradom. Kao i kada sam boravio u stanu, pojedini periodi nedostupni su mom sećanju. No, na događaj koji sam namerio da posetim stigao sam gotovo na vreme. Ušao sam u salu u kojoj su se, inače, obično održavali koncerti. Na bini je sada stajao sto, na kojem su bili raspoređeni mikrofoni, bila je preuređena za književni festival. Glavna zvezda popodneva bio je Kristijan Spasić, jedan od članova naše „ekipe“, iz studentskih dana, čiji su deo bili i Spasa i moja bivša žena. Seo sam u zadnji red i odatle posmatrao ljude u publici – njih petnaestak, možda i dvadesetak. Brzo mi je postalo jasno da nisam došao uzalud, naprotiv. U prvom redu sedeli su i Marta i Cvele, dok je Kristijan samozadovoljno slušao kratki uvod voditelja tribine, koji je hvalio njegovo pisanije. Potom je počeo da odgovara na pitanje, brzo sipajući reči, u svom uobičajenom, logoreičnom maniru.

Marta, živahna kao i uvek, vrpoljila se na stolici, a njena kovrdžava glava okretala se povremeno, dok je bacala pogled unazad, verovatno da vidi hoće li zateći još nekog poznatog u publici. Kada me je ugledala, ukočila se na trenutak, a onda mi je nesigurno mahnula uz očito usiljen osmeh. Nasmešio sam se i zažmurivši klimnuo glavom. Laktom je gurnula Cveleta, koji mi se potom javio, jednako ukočeno, imao sam utisak da je, štaviše, preneražen. Kristijan, sedeći za stolom, na bini, nije mogao da ne primeti njihovo meškoljenje. Uskoro me je i sam ugledao, shvatio sam, premda je bio predaleko da bih iza njegovih naočara osvetljenih snažnim sijalicama, mogao da mu ulovim pogled.

No, bilo je nesumnjivo da je bio svestan mog prisustva; taj elokventni, samozaljubljeni štreber, uskoro je počeo da muca i da se bori sa rečenicama. Počeo je da greši i gubi misli, a onda za njima nespretno i neuspešno juri, premda je uvek govorio tečno i sladunjavo, beskrajno nadmen u isticanju sopstvenih kvaliteta i postignuća.

Slušaoci su se sašaptavali, primetio sam – bili su suočeni sa transferom sramote. Nizali su se lapsusi i nesuvisle sintagme: bilo je očito da je piščev um neočekivano i potpuno zbrkan. Voditelj tribine zbunjeno ga je posmatrao, posle nekog vremena trudeći se da što brže privede razgovor kraju.

Završetak promocije, koja je, izgleda, bila neugodna svima osim meni, dočekao sam sa rastućim nestrpljenjem. Ljudi su poustajali sa sedišta. Neki su smesta izlazili iz sale, drugi su se peli na binu i prilazili stolu da kupe Kristijanovu knjigu i zatraže autogram. Ja sam sedeo, čekajući da se gužva raščisti. Prošlo je petnaestak minuta kada sam video kako voditelj tribine nešto govori Kristijanu na uvo, a potom se udaljava ostavljajući ga sa Martom i Cveletom. Promuvao sam se kroz nekolicinu ljudi koji su još bili u sali i popeo se do stola.

„Gde ste, drugari“, rekoh prilazeći. „Što ne pozvaste na promociju?“

„Đorđe“, izustio je Kristijan, zavaljen u stolicu.

Marta i Cvele su izgovorili tih pozdrav, ukočeno me posmatrajući.

„Žao mi je što je Spasa, izgleda, bio onemogućen da dođe“, rekao sam dižući obrve i sležući ramenima. „Ali, eto mene da ga zamenim“, nasmešio sam se. „Morao sam da se pojavim. Da vam kažem da ste na spisku ljudi koji su mi uništili život.“

Bilo je zabavno potom ispitivati izraze na njihovim licima.

Nisu se ni koprcali, nisu mogli da kažu ni reč.

„Tek što je život krenuo da me načinje, smesta ste mi okrenuli leđa. Marta, o tvojim ljubavnim jadima sam slušao satima i danima. Ti se, Cvele, sad baškariš u nasleđenom stanu, a kad si ostao na ulici, noćivao si kod Đorđa, koji je zbog tebe spavao na podu… Jesi zaboravio? Kiki… Ni da me obavestiš da ti izlazi nova knjiga… A nekada si me zatrpavao svojim dosadnim rukopisima, koje niko drugi iz ekipe nije hteo da čita, jer su i oni samo koristoljubivi skotovi, kao i ti. Uvek ste gledali da me iskoristite, a čim su mene sustigli razvod, besparica, alkohol, živci, nestali ste iz mog života. Ideja da mi pomognete bila vam je strana, kao špansko selo… Gadite mi se.“

Crna smola se zgusnula oko nas – ili je tačnije reći da sam osećao, da sam prepoznavao njeno prisustvo, kao i činjenicu da smo u njenoj moći, da može da nas spljošti svakog časa, kao insekte. I da je sada na mojoj strani. Učinilo mi se da u prostoriji svetlo zamire, da postaje zagušljivo, premda je to, naravno, bio samo utisak; crna smola se ne može opaziti čulima. U trenutku sam se osetio moćno, bio sam gospodar života i smrti.

Čuo sam krckanje, koje je dopiralo iznad naših glava, najpre tiho, a potom sve jasnije i jače. Osećao sam vibracije, ali nisam bio siguran da li je to treperenje samo u meni, u mojoj utrobi i mojim udovima ili nas zaista sve okružuje, i prožima. Podigao sam pogled, dok su oni i dalje zurili u pod, ukočeni. Usledila je grmljavina sa plafona – beli kvadrati i krhotine su se poput snažnog pljuska, uz huk, pucanje, treštanje i potmule udare, sručili na pod oko nas. Imao sam utisak da sa izuzetnim zapažanjima mogu da ispratim njihov brzi pad, kao da ga gledam na usporenom snimku.

Dugačka sajla metalne konstrukcije koja je držala ploče, pukavši na pola i izvitoperivši se kroz vazduh, zarila se Kristijanu u usta, zauvek zaustavljajući njegov neumorni jezik, i lomeći zube koji su krasili njegov oholi osmeh. Izbila je na drugu stranu, kroz potiljak, okrvavljena.

Cveleta je povrh glave pogodila jedna od belih ploča, probijajući mu lobanju, te se sručio na mestu mrtav.

Ni Marta, poznata po svojoj ljigavosti, po sposobnosti da se kao riba iz svake situacije izmigolji bez posledica ovoga puta nije pretekla. Mada su je zaista promašili svi krupniji komadi građevinskog materijala koji su zasuli pod, pala je bez svesti.

Izašao sam, kroz oblak prašine, gazeći preko šuta, iz sale koju su svi već napustili, u prostrani hol i povikao da neko pozove Hitnu pomoć.

Reanimacija moje drugarice ipak nije uspela, što uistinu nisam ni očekivao. Srce joj je stalo usled šoka i preminula je na putu do bolnice.

***

Ma koliko razmišljao o redosledu poseta, zapravo je, od početka bio spontan ili je tačnije da kažem da ga nisam osmislio ja, da nije bio rezultat mog razmišljanja, čak i ako je bio unapred određen. Vodila me je crna smola, svojom nedokučivom logikom, bio sam najzad spreman da to sebi priznam.

Ukazalo mi se da je moja bivša supruga sledeća. Zar je društvance sa promocije bilo važnije od nje? Taman posla! Ona je, što pre, morala biti suočena sa istinom koja počiva u mračnim dubinama – nisam smeo više da dozvolim da živi u laži, verujući u izvitoperenu sliku o našem braku. Sliku koju je sama osmislila, da bi se opravdala za ono što mi je učinila. A ipak, dozvolio sam da prođe nekoliko dana bez ikakvih aktivnosti. Teško da bih mogao da kažem šta sam uopšte i radio, sve vreme zatvoren u stanu. U meni se javljao sve jači, nedefinisani strah u vezi sa mojim  poduhvatom. Činilo mi se da nešto važno izostaje, da spisak osoba koje su me uništile nije potpun; nisam uspevao da odredim najvećeg krivca među njima. Nisam znao kako da ih poređam, po značaju, po razmerama pogubnosti onoga što su mi uradili. Mom poduhvatu, osećao sam, nedostaje oblik, to mi se sve više činilo važnim, a nisam bio u stanju da sagledam širu sliku. Priželjkivao sam nekakav krešendo na kraju, vrhunac, katarzu, ali šta ako to izostane?

Kako su dani odmicali, počela je da me muči sve jača uznemirenost; slutio sam nekakav neugodni preokret. Krenulo je dobro, zar ne bi trebalo da budem zadovoljan, zar ne bi trebalo da bivam sve zadovoljniji, zar ushićenost ne bi trebalo da raste? Zbrisao sam, ako se tako može reći, sa lica zemlje svoje dugogodišnje dželate, rečima iz crnila savladao sam one koji su me sramno i bez trunke kajanja izdali. A opet se javljala uznemirenost, tištala me je, sve jače.

Iznutra me je gutala ta uznemirenost – ako bih je na tren i suzbio, osetio bih da u meni narasta nesaglediva praznina. Uživao sam u svojim osvetničkim razgovorima, koji su, istina, zapravo bili monolozi. No sećanje na njih, kao ni ono što se posle njih događalo nije me ispunjavalo srećom, nedostatak zadovoljstva bio je upadljiv i sve više me je zabrinjavao. Čitajući novinske izveštaje, primera radi, o bizarnoj nesreći na književnom festivalu, na kojem je stradalo troje ljudi, i koja je pokretala brojna pitanja – nisam bio ushićen kao kada sam čitao članke o ubistvu poznatog urednika. Vraćalo se iznurujuće pitanje o smislu i pravoj prirodi crne smole.

Zašto baš ja da dobijem tu moć? Postalo je veoma upadljivo, da su reči koje sam pred tim ljudima izgovarao bile sasvim nevažne – te moralne osude, koje sam godinama prećutkivao, jer u moral zapravo nisam ni verovao. Verovao sam samo u zakon jačeg, tim gore po mene, s obzirom na to da sam bio slabić. Gle, sada sam tu moć jačeg imao, a opet nisam bio srećan. Izuzev možda, na početku, dok sam je samo opipavao. Priželjkivao sam da mi se crna smola obrati, direktno, pokušavao sam da do nje doprem, mislima, želeo sam objašnjenja. Zar moram da budem na samrti, zar moram da umrem, da bih išta shvatio? Ako je istina da ona stoji iza ove gnusne lakrdije koju nazivamo životom, jalovo sam promišljao, da nas pokreće, da je izvorište svih naših poriva, kao što sam tonući kroz nju naslutio, zar se onda uopšte može reći da mi je ta stvar naklonjena – zar može biti naklonjena bilo kom živom stvoru, pitao sam se. Zar nije očito da je ona uvek protiv nas ili je makar indiferentna: naše bitisanje neprekidno dokazuje da mi ne postojimo da bismo bili srećni. Naprotiv, živimo da bismo patili, živimo da bismo iz dana u dan bivali poniženi, živimo da bismo jedni druge neprekidno i besomučno pokušavali da uništimo. To je očito, ma koliko se trudili ovu činjenicu da zaobiđemo i zamaskiramo brojnim i detaljno osmišljenim slojevima laži.

Mučnina – tek povremeno potisnuta mučnina – glavno je obeležje našeg postojanja. Ta mučnina je ono čime se crna smola hrani. Hrani se našom mučninom, našom mržnjom, našim besom, sukobima, intrigama, odvratnim spletkama, patnjama i nedaćama. Zato me je i vratila natrag, ne zbog moje želje za osvetom. Nije to učinila zbog mene, već zbog razmera moje potisnute mržnje kojom je propustila da se poigra na vreme. A koja je divan, zaista sočan zalogaj i bila bi šteta, tako reći, da takva poslastica propadne, zahvaljujući jednoj tako banalnoj okolnosti kao što je snažni udarac kombija. Šta me čeka kad bude iskorišćena? Možda postoji način da šmugnem ranije, pitao sam se. Nisam, ipak, imao nikakvu konkretnu ideju, te sam nastavljao dalje po inerciji.

Ni Suzani se nisam najavio pre nego što sam pošao kod nje. Ipak, u trenutku kada sam prevalio već pola puta, pozvao sam je mobilnim da proverim da li je u stanu. Kao da sam najednom postao nestrpljiv i nesiguran. Potvrdila je da je kod kuće, zvučeći zbunjeno, možda čak uplašeno. Neke reči ostale su da vise u vazduhu, neka pitanja nisu bila izgovorena, zamrznuta u njenom grlu, to nije bilo teško naslutiti.

„Već si stigao“, rekla je, kada mi je uskoro otvorila vrata, gledajući me kao da sam pred njom iznenada iskočio poput igračke na federu.

„Eto, brzina mi je vrlina“, rekao sam i iscerio se. „Znaš da sam utekao čak i smrti.“

Ušao sam u predsoblje, iako me nije pozvala. Morao sam, zakoračivši, da je nateram da se pomeri što me je začudilo. Moja bivša i ja bili smo u korektnim odnosima posle razvoda, sve se odigralo pod plaštom civilizacijskih obzira i odnosi su nam bili usiljeno prijateljski.

Pratila me je do dnevnog boravka. Kada sam tamo stigao, zavalio sam se u fotelju, dok je ona ostala naslonjena na dovratak dva-tri metra od mene. Bila je uštogljena, neobično intenzivno zureći ka mom licu, sa nedefinisanom nelagodom i prekrštenim rukama na grudima.

„Što ne sedneš, Suzi?“

„Malo sam u gužvi, znaš nemam vremena.“ Lagala je, sasvim providno, premeštajući se sa noge na nogu.

„Nema problema, brzo ćemo. Jeste trajalo tri godine, ali sve može da stane u nekoliko rečenica.“ Smesta me je pitala o čemu to govorim. „O tome da si mi uništila život, Suzana. O tome da si jedna od onih koji su od mene napravili ruinu. Zauzimaš možda i najznačajnije mesto u toj ekipi.“

Osetio sam da se u meni uskovitlava ushićenje, a sve sumnje koje su me morile prethodnih dana naglo su bledele. Možda zaista dospevam do vrhunca. Možda je preda mnom zaista najveći krivac. Nesumnjivo – nešto veliko će se dogoditi, i to uskoro, bio sam već ubeđen da me čeka nekakvo mračno otkrovenje. I ne formirajući konkretne misli o tome, nadao sam se konačnom prodoru u tajnu crne smole.

„Đorđe…“, izustila je i namrštila se.

„Udala si se samo da bih ti napravio dete. Nisi ni želela da živiš sa mnom, a uveren sam da uopšte nisi ni želela da živiš u braku.“

„Đorđe, kakva je to glupost!“, izustila je.

„Htela si samo da dobiješ dete, tvoji su te pritiskali. Ubedila si me da me voliš, a onda, kada sam obavio svoju biološku funkciju, odbacila si me – ubila si me. Kao crna udovica ili bogomoljka ili koja već buba proždire svog mužjaka kada joj obezbedi potomstvo. Odvojila si me od mog deteta.

„I svog drugog muža si iskoristila, njegove veze i novac, uspela si zahvaljujući njemu da pošalješ dete u Ameriku – osim za to, naravno, ni on ti nije bio dobar za bilo šta drugo. Ni on ti za bilo šta drugo nije bio potreban, inače bi i dalje živela sa njim, zar ne?! Kako je sve to providno… Suzana, zar se ne stidiš same sebe? Tek što si se porodila, beba još nije ni iz pelena izašla, a ti si već počela da me bombarduješ zamerkama. Odmah si mi pronašla milion mana, odmah ti je sve smetalo. Razorila si moj život, više nego bilo ko drugi, bilo ti je potrebno tako malo vremena. Sve što sam zamišljao, ti si uništila. Mrzim te“, govorio sam.. „Beskrajno te mrzim. Malo je falilo da umrem, a da ti to ne kažem u lice kako dolikuje.“

Nazirao sam suze u njenim očima, uviđao sam da je poražena.

„Đorđe“, uspela je ipak da izusti, „zar ti ne shvataš da mi nismo…“, a onda je njene reči prekinulo zvono sa ulaznih vrata stana. „Izvini“, šmrknula je i otišla u predsoblje.

Pričekao sam smireno dobrih četiri-pet minuta, pre nego što se, umesto nje, u sobi pojavio – Lazar.

Digao sam obrve, dok se polagano kretao ka drugoj fotelji, odmeravajući me. Bacao sam pogled i ka vratima – Suzana se nije vraćala u prostoriju.

„Otkud ti, kolega?“, prozborio sam. „Gde nestade Suzi?“

„Rekao sam joj da ode“, odgovorio je. Posmatrao me je čudno, nisam uspevao da dokučim šta mu je. „Mislim da je u opasnosti, Đorđe. Ne znam kako, ali mislim da je u opasnosti. Šta se događa?“

Raširio sam ruke, ponovo dižući obrve i sležući ramenima. „Na šta konkretno misliš? Da bih ja Suzani nešto uradio?“

Zavrteo je glavom, skrenuvši pogled.

„Kako treba ovo da shvatim, Lazo?“, pitao sam.

Počeo je da govori tek posle kratke pauze, sa poteškoćama tražeći reči.

„Nešto se događa, Đorđe. Nešto se desilo sa tobom, posle te proklete nesreće. Još u bolnici, kada sam bio u poseti, bio si drugačiji, čoveče, nisam mogao da te prepoznam“, govorio je, očito zabrinut i vrlo uznemiren. „Na sahrani oca bio si hladan kao led, nije ti bilo nimalo žao, to je bilo tako očigledno. Kao da si operisan od svih osećanja, to je zračilo iz tebe. Iskreno, malo me je čak uplašilo, a kasnije su i svi ostali komentarisali kako se čudno ponašaš – mislili smo da si skrenuo, ali onda… Onda su se dogodili i ostali… slučajevi… Za tako kratko vreme!“

„Slučajevi?“, izgovorio sam, upitnim tonom.

„Prvo tvoj otac, pa ubistvo Strahinje i Vladanovo ludilo, pa nesreća na festivalu, pa onda i Spasa.“

„Spasa?“, rekao sam, prekinuvši ga. Naslutio sam da ću dobiti nove informacije. „Šta je sa Spasom?“

„I ja bih voleo da znam“, rekao je Lazar. „O čemu ste pričali, u radionici?“

Nastavio je, shvativši da mu neću odgovoriti:

„Te stvari se ponavljaju. Ponavlja se to da… Ne mogu da verujem da ovo stvarno govorim, ali čim se sretneš s nekim nešto mu se dogodi. Ni Spasa nije hteo da kaže o čemu ste pričali, samo se odjednom promenio.“

„Kako?“

„Prestao je da ide na posao i maltene nije napuštao radionicu. Neprekidno je rezao daske i radio na nacrtima, čak je i spavao u radionici! Rekao je da pravi giljotinu – da bi njome bio pogubljen, jer je to zaslužio. Lenka se odsekla od straha, ne zna više gde udara. Uspela je da ga smesti na psihijatriju. Tamo je imao nervni slom i pokušaj samoubistva, sada je na lekovima…“

Kumić je možda doživeo najgoru kaznu, pomislio sam slušajući. Ostali su umirali, relativno brzo napuštajući ovu dolinu plača, a on će se koprcati u paklu sopstvenog ludačkog kajanja. Zamislio sam ga izbezumljenog, kaiševima vezanog za bolnički krevet. Uložio sam veliki trud da se ne bih nasmejao.

„Šta se to događa, Đorđe? Šta si mu rekao, šta si mu uradio? O čemu ste pričali? Šta si govorio svima njima? Šta si sada rekao Suzani? Zašto je plakala kad sam stigao? Nije htela ništa da mi kaže… Šta se dešava?!“

Posmatrao me je nabranih obrva, a sekunde su proticale i postajalo je očito da ponovo ništa neću reći. Bio sam zatečen, mada sam se trudio da to ne pokažem. Ako mi je koja suvisla misao i proletela kroz glavu, bilo je to pitanje kako bih Lazara bolje zaštitio od svega – iskrenim priznanjem ili tako što bih slagao.

Nastavio je, nasmejavši se kiselo i zavrtevši glavom: „Sve je ovo ludo, Đorđe, znam, ali ti si stvarno postao čudan. Ne mogu da te prepoznam. Evo, i sada me gledaš nekako izopačeno… Čoveče… izvini, ali – govorim ti sve ovo, a ti si hladan kao špricer, čak se ni ne čudiš!? Inače, ne bih ni povezao sve ove užase, da nisi postao tako… tako…“

Prećutao je ono što je zaustio da kaže ili nije ni mogao da pronađe pravu odrednicu.

„Reci mi makar da sam prolupao, da pričam gluposti“, izvalio je. „Razgovarao sam sa Suzanom o svemu ovome, najviše o Spasi i njegovom stanju, kada smo ga posetili na klinici. Žalostan prizor! Kad me je sad pozvala, i rekla da si javio da ćeš doći kod nje, presekao sam se. Odmah sam krenuo ovamo, sreća pa sam se zatekao u blizini… Reci mi, jesam li lud?“

„Ne boj se, nisi lud“, rekao sam najzad. „Nešto se stvarno promenilo, posle nesreće…

Ukazalo mi se da moram da se raskusuram sa ljudima koji su mi godinama uništavali život. Ukazalo mi se kakva bi to nepravda bila da sam otišao nedorečen. Da moram da kažem sve što sam prećutao.

Osim toga, ništa im nisam uradio, Lazare. Samo sam pred njima izgovorio sve što je bilo prećutano. A ono što im se posle toga događalo nema nikakve veze sa mnom.“, lagao sam kolegu, na neki način, premda sam istovremeno u neku ruku, govorio čistu istinu.

„A to što sam im skresao u lice da sam svestan šta su mi uradili – zar je to zločin? Zar je zločin reći istinu? Zar je zločin reći istinu, samo zato što je istina gadna?! Celog života imao sam previše obzira prema svima njima.“

Obuzelo me je naročito nadahnuće dok me je Lazar slušao; počelo je, u stvari, rekao bih, još dok je on govorio, dok je pominjao te ljude koji su me uništavali. Život mi je bio tegoba zahvaljujući besomučnom potiskivanju i izvrdavanju, proletelo mi je tada kroz glavu. Čak i sada, dok puštam svoju mržnju da pršti naokolo, i ta osveta je tegoba, to je sada već sasvim jasno. Izgleda da nije moguće pobeći od tegobe, ali osećao sam, govoreći, i da mi nešto strahovito važno izmiče.

 Crnilo se uzburkalo, u meni i svud unaokolo. Osećao sam mreškanje, u zidovima, u nameštaju i u vazduhu. Mreškanje koje se pojačavalo; bio sam ushićen do bezumlja.

„U glavi imam već poduži spisak“, izustio sam, posle kratke pauze. „Svaki čas se setim još neke njuške prema kojoj godinama, potpuno opravdano gajim skrivenu mržnju. Ali kao da mi neko ime neprekidno izmiče, možda čak onaj najvažniji. Izostaje neko ko je bio moj najveći, najpredaniji uništitelj. Možda bi ti mogao da se setiš?“ ošinuo sam ga pogledom. Nacerio sam se kada sam video to zblanuto i prebledelo lice. „Pomozi kolegi da se seti.“

Čini mi se da sam se onda neko vreme nesuvislo, izopačeno cerekao.

„Zar je zločin – reći istinu?“, ponovio sam.

Oborio je glavu vidno utučen. Imao sam, odjednom, utisak da me sažaljeva. Bio sam siguran i da se više nije ni plašio.

„Ah“, procedio je, najzad. „Šta je uopšte istina?“

Tek kad je to izgovorio, u pola glasa, potpuno me je osvojilo nekakvo bujanje, iznutra. Osetio sam se skučeno u tom stanu i telo je nagonski, sâmo ustalo. Zastao sam kraj Lazara i na trenutak mu spustio šaku na rame. Samo me je bojažljivo pogledao – ostao je bez reči – nismo jedan drugom imali više šta da kažemo.

Ali ta jedna rečenica bila je dovoljna:

„Šta je uopšte istina?“

Napustio sam stan svoje bivše i sjurio niz stepenice. Nisam imao strpljenja da čekam lift. Kao da sam čuo hučanje, u glavi, i potmulo pucanje klobuka crne smole, koja je počinjala da ključa, hučanje koje čujem i sada, dok besomučno hodam ulicama u groznici, dospeo sam u kraj koji mi nije poznat. Kao da više i nisam u gradu u kojem decenijama živim. Vidik mi povremeno prekrivaju poplave tmine, pred očima se najednom smrači i živa tama proguta sve preda mnom. Čak ni u tim trenucima se ne zaustavljam i dalje samo neprekidno hodam. Začudo, još nijednom nisam udario u banderu niti sam se sapleo. Zgrade oko mene i asfalt ispod mene, počinju da deluju nepostojano. Kao da trepere, kao da se površine gibaju i tanje, kao da crna smola preti da probije tanku membranu i počne da šiklja potapajući sve. U zenice mi se uliva odsjaj sunčevog zraka, koji se odbija od izloga pred kojim sam stao, to mi najednom postaje jasno. Nalazim se pred visokim staklom izloga, gledam svoj odraz, eno ga moj lik. Tu sam da bih se suočio sa onim koga sam uistinu najsnažnije i najdublje mrzeo, sada mi je to sasvim jasno.

Obilazio sam te nevažne ljude, u ovom trenutku više ni njihovih lica ne mogu da se setim. A niko od njih, ne može da se meri sa prikazom iz odraza, sa mržnjom koju sam duboko osećao prema njoj. Zar nisam bio sâm svoj najveći uništitelj? Kako sam to prevideo?

Oduvek sam mrzeo svoju trpeljivost, prezirao sam svoje ćutanje, odstupanje, kolebanje i svoju odvratnu slabost da pravim kompromise. Moje uništenje poteklo je iz gnušanja koje sam osećao prema sopstvenom obličju i sopstvenoj suštini. Iz maligne nesposobnosti da sebe prihvatim, iz potpuno propalih pokušaja da pronađem snage da sebe istinski zavolim, da pronađem snage da se za nešto do te mere gnusno, patetično i krajnje ograničeno borim.

Sve je rasvetljeno: obuzet sam osećajem konačnosti.

Jagodice, obrazi, čelo, vidim u odrazu, počinju da crne, kao papir kroz koji se probija plamen. Koža puca, i crna smola curi iz tog obličja koje zauvek nestaje, a moje oči i dalje imaju privilegiju sve to da posmatraju. Da li sam još jednom, poslednji put obmanut? Da li je ovo od početka bio plan koji je to imalo za mene ili sam pobedio i izborio se za slobodu? Da li je imalo ikakvog smisla? Nije ni važno sada kada se telo ispod košulje razobličava, kada gnusna forma nestaje. Noge i trup se tope, sve se razliva – ni glava se više ne može nazvati glavom. Jedino još oči ostaju cele, razroke, smešno iskrivljene bele kugle, klize niz gustu crnu smesu, gledajući i dalje u odrazu njeno rastakanje. I njih crnilo počinje da guta, vidik im se sužava i nestaje, i one – sada već sasvim i zauvek slepe – tonu sve dublje u ponor bez dna.