Pisac Nenad Mitrović iz Bora iza sebe ima četiri objavljena romana – trilera, u kojima je povremeno bilo i elemenata fantastike (Dan nulti, Hromi vuk, Grotlo, Kćer bogumila) – dok se u poslednje dve knjige posvetio hororu. Posle zbirke priča Nešto loše u nama iz 2024. godine, ove godine objavio je još jednu kolekciju kratke proze, pod naslovom Pravo na smrt, koja je osvojila prvo mesto na konkursu AS Oglasa i Drinskih književnih susreta za 2025.
Podnaslov zbirku prikladno određuje kao „Priče strave, satire i groteske“, ali čitanjem otkrivamo još veće žanrovsko bogatstvo: Nenad nam ovoga puta isporučuje mešavinu strave i užasa, društvene kritike, realističnih psiholoških portreta, egzistencijalističke proze, SF-a, post-apokaliptičnih vizija i crnog humora. Što je najvažnije, svim ovim žanrovima prilično vešto barata i oni su organski srasli u jedan sumorni, ali i čaroban prozni svet, koji uspeva da bude nemilosrdno ogledalo stvarnosti, premda neretko ume da upliva i u košmarnu logiku ili u groteskni telesni horor na ivici eksploatacije.
Ponajveći kvalitet ovih proza, međutim, jeste činjenica da prilično crna i beznadna slika društva i ljudske egzistencije uopšte, bremenita pesimizmom, nihilističkim gledištima, i povremeno na ivici otrovnog cinizma – ipak u sebi nosi neobičnu, dobrodušnu, čak detinju, veselost i razigranost. Pisac uspeva da se smeje užasima – koji su itekako stvarni, a ne papirnati – ali taj smeh ipak ostaje zdrav, lekovit i bez istinske zluradosti.
Knjiga sadrži trinaest proza, a otvara je noveleta „Majstor za ulipografiju“, koja se poglavito bavi položajem umetnika i umetnosti u savremenom, materijalistički nastrojenom društvu, premda se ne iscrpljuje na toj temi. Kroz ispovest sirotog pisca u pokušaju, koji sa porodicom ide na slavu u bogatu tazbinu, pratimo priču koja govori i o nepremostivom jazu između siromašnih i bogatih, i o krizi porodice, i o sveopštem licemerju, i o društvu u kojem oni koji nisu usmereni na zgrtanje bogatstva, po svemu sudeći, nemaju više šta ni da traže. O društvu u kojem je odnos čoveka sa čovekom do te mere oboleo, da više ni porodica nije utočište, već je uveliko postala izvor i poprište užasa.
Neke od najkraćih priča („Rubin“, „Pun sebe“) funkcionišu kao simpatične dosetke – čak vicevi – a među takve spada i naslovna minijatura, „Pravo na smrt“, koja se može posmatrati i kao programski tekst, o čemu svedoči i maksima koja stoji na naslovnoj korici knjige, i koja veli: „U svetu gde je život vlasništvo, jedina preostala sloboda je pravo da se on okonča.“ U njoj nas zatiče apsurdna slika: dugački red nevoljnika koji čekaju pred šalterom da im kilava nadležna služba odobri pravo na samoubistvo. Posredi je očita metafora za društvo u kojem je pojedincima oduzeta i poslednja mrva dostojanstva…
„Mali ljudi“ su nesumnjivo jedna od najboljih, najsugestivnije napisanih priča. Neostvareni muškarac savladan životnim problemima i neuspesima, potonuo u alkohol, tokom službenog putovanja slučajno dospeva na vašar u zabačenom kraju, te u jednom od razapetih šatora prati neverovatnu i prilično uznemirujuću predstavu. Ili je to i više od predstave? Kraj je donekle predvidiv, ali ovo i nije jedna od onih priča koje se čitaju da bi se videlo šta će se desiti na kraju: njena snaga leži u jeziku, u verno dočaranom stanju antijunaka, u gorkim uvidima o životu u samsari, i u snoliko opisanim jadima jedne promašene duše, zarobljene u okrutnom svetu.
Egzistencijalistički košmar zatičemo i u priči „Stranac“, koja je, pak, daleko hermetizovanija, zatvorenija za tumačenje, sa naglašeno oniričnom logikom.
U pričama koje se fokusiraju na satiru, Mitrović slika represivno društvo, koje ne zna za dijalog, koje je izgubilo kompas, sahranilo sve vrednosti, i obitava u okovima medijske propagande i biroktratije koje nisu tu samo da kontrolišu stanovništvo, već i da ga potpuno slude i namerno zbune.
Uznemirujuća priča „Pantomimičari“ postavlja pitanje da li građani zbog otupelosti više nisu u stanju da vide sve tumore koji bujaju na društvenom tkivu, ili su se u nekom trenutku svesno opredelili za slepilo, zarad krhke bezbednosti u sopstvenim mehurima. Prizori klovnova pokidanih jezika, kako se krvavi i uneređeni batrgaju u staklenim kockama po ulicama Beograda, a koje prolaznici uopšte i ne primećuju(?) spadaju među tragičnije i potresnije u knjizi.
„Kula“ opisuje kafkijanski uspon po spratovima zlokobnog administrativnog centra iz naslova, kojem cilj više nije da uspostavi uređen život i dobrobit, već da obezbedi potpunu kontrolu i kazni svaki pokušaj zdrave kritike ili slobodnog mišljenja.
„Promene“ su provokativna priča koja sugeriše da stanovništvo, postavši rob svojih sloboda, nije svesno da za istinske reforme nije dovoljno samo smeniti vlast, već svaki pojedinac mora da pobedi i sopstvenu lenjost, aljkavost, duhovnu i telesnu zapuštenost, i druge boljke. Posredi je gorko-slatka fantazija o trenutku u kojem na vlast u Srbiji stupa politička snaga koja uspeva da istrebi sve negativne posledice liberalizma, odupre se stranim uticajima i donese prosperitet društvu koje decenijama propada ili stagnira.
U želji da prozbori i o pojedinim opasnostima koje vrebaju iz bliske budućnosti, pisac poseže i za prepoznatljivim naučnofantastičnim motivima. „Samba Rumba Ča Ča Ča“ opisuje trenutak u kojem se veštačka inteligencija, u vidu armije pametnih uređaja, okreće protiv čoveka. „Lila“ je efektna futuristička slika u kojoj u perverznoj ugostiteljskoj ponudi učešća uzima i jedan seksepilan ženski android. No, još upečatljivije su priče „Beograd na vodi“ i „Linija 54(4)“ – post-apokaliptične, distopijske slike koje spekulišu o mogućim zastrašujućim ishodištima civilizacije kojom rukovode interesi krupnog kapitala, i potpuni nemar, kako prema istinskim potrebama ljudi, tako i prema prirodi.
Tekstovi okupljeni u Pravu na smrt uspevaju da budu koliko zabavna, koloritna proza, toliko i duboko uznemirujuća slika savremenog doba, u kojem je čovek čoveku postao vuk, i zbog toga maltene više i ne žali, te rastrzan, bez ikakvog duhovnog i društvenog uporišta, pun nemira, luta dehumanizovanim predelima svakodnevice koja se uveliko preobrazila u pakao.
