Tri oka u glavi je obimna zbirka eseja, prikaza i ogleda Ilije Bakića. Tekstovi su prevashodno posvećeni naučnoj fantastici, uz osvrte na fantazijsku prozu i horor, ali ono što im daje naročitu draž i vrednost jeste uključivanje i širih pitanja odnosa tehnologije, kulture, društva i čoveka prema književnosti, stvarnosti, imaginaciji i budućnosti. Nastajali tokom gotovo tri decenije i prvobitno objavljivani u različitim publikacijama (novosadski dnevni list Dnevnik, magazin Nedeļjni dnevnik, časopisi Eterna i Znak Sagite), ovi tekstovi sabrani su u književnu celinu koja funkcioniše kao mapa razvoja savremene fantastike, ali i kao dokument promena u načinu razmišljanja o svetu u kojem živimo.
Već u uvodnom tekstu Bakić ukazuje na prolaznost književnih i kulturnih vrednosti: ono što je nekada bilo uzdizano i slavljenо može pasti u zaborav, dok marginalizovana dela umeju naknadno zavredeti kanonski status. Takva perspektiva određuje i čitavu knjigu. Tri oka u glavi ne postavlja konačne sudove o fantastici, već pre, kako autor navodi, nudi „skup fragmenata koji čine mozaik“. Sklapanjem delova u celinu, Bakić nam omogućava da pratimo razvoj žanra, njegovih poetika i ideoloških opredeljenja. Upravo je vremenska distanca jedan od najzanimljivijih aspekata ove knjige. Čitajući danas tekstove nastale devedesetih godina prošlog veka i tokom prve decenije ovog veka, možemo uočiti kako su se pojedine tehnološke nade i strahovi promenili, ali i koliko su neka pitanja, uprkos promenama, ostala aktuelna. Ilustrativni primer je Bakićevo razmišljanje o kompakt-diskovima i digitalnim medijima: ono što je nekada predstavljalo simbol brzine, prenosivosti i tehnološkog napretka danas deluje arhaično, što dodatno potvrđuje koliko ono što danas vidimo kao potencijal za tehnološku utopiju već sutra postaje zastareli tehnološki otpad.
Knjiga obuhvata širok raspon tema. Bakić piše o istoriji naučne fantastike, od Meri Šeli, Žila Verna i Herberta Džordža Velsa do novog talasa, kiberpanka i slipstrima, ali i o robotima, genetskim manipulacijama, pandemijama, distopijama, alternativnim istorijama, putovanju kroz vreme, gradovima budućnosti i odnosu čoveka i tehnologije. U tekstu „Čitanje naučne fantastike“ autor daje pregled razvoja žanra, ukazujući na razliku između „tvrde“ i „meke“ naučne fantastike, kao i na problem uklapanja naučnih činjenica u književnu strukturu. Bakić opravdano insistira na ljudskoj dimenziji naučne fantastike jer upravo je to ono što širi auditorijum, izvan kruga ljubitelja fantastike, često zanemaruje: i kada prikazuje udaljene svetove i drugačije društvene sisteme, fantastika ostaje usmerena na čoveka i granice ljudskosti.
Bakićevi tekstovi često polaze od popularne kulture, ali je prevazilaze ozbiljnim teorijskim i kulturološkim promišljanjima, ukazujući na korene savremenih književnih ostvarenja, ali i društvenih i kulturoloških tokova, tendencija i promena. Tako u tekstu o robotima i kiborzima prati razvoj figure konstruisanog bića od Frankenštajnai R.U.R-a, preko tvrde naučne fantastike i novog talasa, do kiberpanka i posthumanizma, pokazujući kako se preko motiva robota i androida zapravo razmatraju pitanja identiteta, straha, smrtnosti i odgovornosti tvorca prema sopstvenoj kreaciji. Slično tome, tekstovi o distopijama i apokalipsama pokazuju kako fantastika funkcioniše kao prostor upozorenja i kritike savremenog društva. Kombinujući dijahroni i sinhroni pristup, Bakić povezuje književna dela sa realnim političkim, ekonomskim i ekološkim krizama, naglašavajući da naučna fantastika ne predviđa budućnost koliko ukazuje na probleme sadašnjosti.
Bez obzira na temu kojoj su posvećeni – od svakodnevnih aspekata fantastike i njenog prisustva u popularnoj kulturi, klingonskog i drugih veštačkih jezika, preko dinosaurusa, gradova budućnosti, do najčešćih grešaka u naučnofantastičnim filmovima – tekstovi su pisani pristupačno i duhovito, ali uz analitičku ozbiljnost jer Bakić vešto spaja enciklopedijsko znanje i čitalačku strast. Zahvaljujući tome, ova knjiga podjednako će biti zanimljiva i dugogodišnjim ljubiteljima fantastike i čitaocima koji se sa njom tek upoznaju.
U tekstovima o prožimanju žanrova i odnosu između takozvane „visoke“ književnosti i žanrovske produkcije, Bakić pokazuje kako su granice između glavnotokovske i žanrovske književnosti popustile, potvrđujući da fantastiku više nije opravdano smatrati marginalnom formom već ravnopravnim delom savremene književnosti. Iz današnje perspektive, neki bi takav pristup nazvali izrazito inkluzivnim, ali dugogodišnji ljubitelji fantastike odavno su svesni da nju nije opravdano smatrati eskapističkom produkcijom nižeg reda. Ipak, Bakić pokazuje zbog čega je važno iznova podsećati na njenu sposobnost da pokreće ozbiljna društvena, filozofska i egzistencijalna pitanja, zbog čega je, uostalom, i objavljena ova knjiga.
Poslednji segment knjige, posvećen planetama Sunčevog sistema, daje nam popularno-naučni i književni pregled istorije i imaginacije vezane za Merkur, Veneru, Mesec, Mars, Jupiter, Saturn, Uran, Neptun i Pluton, uključujući i Planetu X, kao bogat rezervoar ideja. Istovremeno, u ovim tekstovima, Ilija Bakić pokazuje kako su se predstave o tim planetama menjale paralelno sa razvojem astronomije i tehnologije, ali i kako je fantastika kontinuirano dopunjavala naučna saznanja imaginacijom i mitopoetikom.
Pokazujući kontinuitet Bakićeve dugogodišnje posvećenosti fantastici, Tri oka u glavi dragoceno je svedočanstvo o tome kako su se tokom poslednjih decenija menjale naše predstave o stvarnosti u kojoj živimo, dokumentujući strahove, vizije i nade, ali i upozoravajući da mnoga pitanja, dileme i problemi o kojima naučna fantastika već dugi niz godina govori ostaju aktuelni.
