Dedino lice je smrznuto stravom koju smo mu priredili. Bespomoćno, zgužvano – baš onakvo kakvo sam očekivao da će biti. U zgrčenim borama utkana je svest o iskonskom grehu i čistoći zaslužene kazne. Pošteno!

Nisam siguran da li je u pitanju još jedan moždani udar, ili pak srčani, ili ga je, jednostavno, dotukao zločin koji smo počinili pred njegovim praznim očima. Ipak, najbitnije je da više ne diše.

Posledica čistog užasa, najverovatnije.

Takva spoznaja razvlači mi usne i žulja obraze osmehom.

Deda…

Mogao bih se zakleti da mu je jedna od poslednjih misli – ukoliko je uopšte mogao da razmišlja tokom proteklih godina koje je proveo u tom otužnom telu biljke – bila vezana za traljav svinjokolj.

Tu bismo se složili.

Svinjokolj zaista više nije kvalitetan kao nekada.

* * *

Ranije – načuo sam u selu, pre nego što sam se sa svojom boljom polovinom odselio u grad i pobegao od užasa – praktikovan je bio mađarski svinjokolj. Dan republike bio bi prvi dan okupljanja rodbine u domaćinskoj kući u kojoj se klalo, kada bi se načeli vino i rakija i poslužio kulen od prošle godine, uz domaće testo, sir i kolače. Ostala tri dana bi se radilo bez odmora i posvećeno, da bi se svaki komad svinjčeta iskoristio baš kako treba. Jedna džigerica, jedna švargla, jedna kata, kulen, krvavica, kobasica i džigernjača sa crnim i belim lukom. Četiri dana svinjokolja za samo dve stotine kila žive vage i koliko već metara creva! Ali, radilo se o prvoklasnom kvalitetu. Zaklana životinja bi visila na remu i ne bi smela da se kasapi, sve dok joj koža ne bi postala bela poput mleka, dobro očišćena i ošurena. Od sitneži i kostiju bi se kuvao paprikaš od ficli i svo meso bi našlo namenu. Tako se to radilo!

A, danas?

Danas majstori pojedu polovinu onog kržljavog svinjčeta za doručak, napiju se, pa zbare sve za jedan dan, a prozvodi ni za pomirisati. Doduše, ni majstori više nisu kao što su nekada bili. Nasleđeno vreme i loši geni zatrovali su nam krv i napravili od nje gorki mulj iz kojeg niče sve kilavije i ružnije potomstvo.

Kakvo vreme, takve i svinje. Kakve svinje, takvi i ljudi.

A deda je, zapravo, kriv za sve. Nakon rata, oženio je onu garavu veštičaru i to isključivo jer je – kako sam čuo od ostalih ruina po selu – umela da ga primi dobro sa obe strane. Gad je skinuo krunu sa glave, samo da bi jajca utopio u slad. Budućnost svog prezimena zamenio je za vrelu postelju u ledom okovanoj noći. To se nije smelo zaboraviti i oprostiti.

Nakotili su, tako prokleti, osam bolesnih telesa, među kojima je bio i naš otac. Kužni korov progutao je naše porodično stablo i premetnuo ga u natruo panj, bez budućnosti koja bi mogla obećati zdraviji izdanak.

Dva zakržljala izroda, od osmoro, umrla su nekoliko godina po rođenju. Od nemoći i boleštine… kao slabašna prasad.

A ostali…

Ostali su ždrali narednih dvadeset i kusur godina. Bahato i nekontrolisano. Svi zajedno – kao u oboru, između zidova načinjenih od sala, testa i zle krvi. Pili su i pušili skupo, letovali gde bi stigli, uvaljivali se u dugove, pozajmljivali i krali sa svih strana, samo da bi mogli da se diče po selu u svojim belim mečkama, tesnim košuljama i kariranim sakoima. Trpali su, žvakali i natovarali se, dok se i sami nisu nagojili kao svinje, a potom izrodili još nakaza – slabijih, a okruglijih. Prolupali životari su nastavili da gutaju sve što bi im se našlo na putu, uvlačeći prste u tuđe džepove i koječija međunožja, navlačeći nove boleštine po kuplerajima i kafanama i dolivajući sveže otrove u porodični muljavi bunar. A onda ih je bratoubilački rat zavadio i zbrisao više od polovine odvratnih izroda. Ipak, nekoliko grešnih duša, uključujući i našeg oca, stričeve i dedu, preživele su i nastavile da se goje.

U planu im je, najverovatnije, bilo da usade još kakvo bolesno seme u neplodnu zemlju i naslađuju se nad užasom koji bi izrastao.

U novi milenijum – sa još ružnijom trbušinom i glupljim osmehom!

Prokleti bili!

* * *

Moram da budem potpuno siguran da je đubre koje je sve započelo zaista mrtvo.

Napuštam očev trup, koji sam komadao do tada, i zabijam sataru po sred dedinog čela. Izraz lica mu se ne menja. Ostaje besmislen i banalan do samog kraja. Rascvetala lobanja odgovara resom tamne krvi koja se sliva niz starčev nos, a iz unutrašnjosti se širi ogavni smrad.

Mučnina mi poigrava u dubini stomaka, ali sam i dalje zadovoljan i smeškam se. Prijatan osećaj je usmrtiti onoga koji te je prokleo lošim genima pre toliko godina, a onda te dodatno osakatio. Slično sam se osmehivao i dok sam nožem rasecao mlitavu kožu nadvijenu nad očevim gronikom.

Zarivši zube u osvetu, osetio sam ukus lepši od ljutine kulena ili slatkastog svinjskog mesa.

Izvlačim sataru iz dedine glave i oslobađam još krvi i smrada.

„Gotov je“, vičem u smeru kuhinjskih vrata, odakle se probija ritmički bat čekića za meso, u sudaru sa napuklim lobanjama drugih žrtava. „Ode i deda!“

Udarci čekićem se zaustavljaju.

Novonastalu tišinu narušava zvuk lakih koraka u štiklama, a potom se u kuhinji pojavljuje i ona – plave kose i svetlih očiju, vitka i visoka, besprekorno građena. Savršena je. Pored mene, jedino je čedo skrnave loze koje je izraslo u privlačno obličje. Zajedno sa mnom, vrhunska je greška prirode – umetnost u nakaznosti.

Srećan sam, jer smo baš nas dvoje oni koji su posekli trulo stablo i zaustavili nakot monstruma četvrte generacije.

Ovogodišnji svinjokolj bio je poslednji. Dugo planiran, savršeno izveden.

„Završila sam sa ženama“, nehajno se oglašava zvonkim glasom. „Gotovo je.“

„Gotovo je“, saglasan sam.

Prethodnog dana okupili smo svo smeće u domaćinskoj – dedinoj – kući na selu. Nalili smo ih najotrovnijom rakijom i napumpali im stomačine kulenom i džigernjačom. Tako beskorisne, izvaljene po trosedima i foteljama, bilo ih je lako onesposobiti i okončati im prenemaganje koje su nazivali životima. Starcima, ženama, deci. Svima!

Parčad žileta i drobljenog stakla, kojima smo napunili gibanicu, proklijala su kroz vratove halapljive, svinjolike dece kada su se bezumno obrušili na posluženje. Krkljali su, potpuno nesvesni onoga šta im se događalo – bespomoćni i glupi, čak i u smrti. Ostali su pružili nešto više otpora. Ipak, nedovoljno. Ubrzo su plivali u vlastitoj krvi i iznutricama.

„Bolest se neće raširiti“, hipnotički smo ponavljali, dok smo kasapili monstrume. „Oslobodićemo budućnost paklenog nasledstva.“

I uspeli smo.

Baš kao što smo nekada davno – onda kada smo shvatili iz kakve smo baruštine nikli – obećali jedno drugom da ćemo učiniti i poštedeti svet još izdanaka skrnave loze.

Pravi pravcati svinjokolj!

Na starinski način…

Smeškamo se. Identično.

Ona mi prilazi, zaobilazeći odsečene glave asimetričnih lica, nakazne trupove, nedovoljno razvijene udove, nezdrave organe i mrlje tumorne krvi – smrdljivo mesište i salaste komadine tela naših predaka, koja sam morao da rasparčam, kako bih, bar u poslednjim trenucima, zaboravio na gadost koja nas je stvorila.

„Vreme je“, šapuće ona i obavija mi ruke oko struka.

„Hvala ti“, izgovaram i prislanjam usne uz njene.

* * *

Smrad benzina, topljene masti i zgrušane krvi mi para nozdrve.

U kuhinji smo. Ona i ja. Jedno naspram drugog, potpuno obnaženi i čisti, poput dve ponosne ptice suprotstavljenih kljunova – dokaz smo da su užas okončala zdrava i uzvišena bića.

Prelećem pogledom preko zidova. Okićeni su šakama zgrčenim u pesnice samrtnog bola, stopalima bez prstiju, smrznutim srcima i odsečenim ušima.  Delovi tela vise i u ostale tri prostorije, okačeni o S-kuke. Kuća je postala karneval krvi i organa, koje smo izaranžirali vodeći se sopstvenim ukusom za lepo i estetski neuvredljivo.

Još malo, pomišljam, i sve će biti gotovo.

Polovinu veka tiranije umobolnih privešćemo kraju na primeren način. Paradom u plamenu.

„Spreman sam“, izgovaram i zveckam kutijom šibica.

„Spremna sam“, odgovara ona. Njen dah mi greje lice, kao u najlepšim noćima koje smo provodili zajedno.

Duguljasti, duboki ožiljak, koji mi se smeška između njenih veštačkih grudi, podseća me na to da smo nekada bili jedno biće – biće kojem smo oboje pripadali. Jedno biće koje su divljaci nasilno razdvojili, uz izgovor da nisu smeli da dozvole da se kućom kreće… nakaza. Bes bi me savladao svaki put kada bih shvatio da su nas oni nazivali ružnim postojanjem. Oni, koji nikako nisu imali pravo na to.

Zato sam i zadovoljan poetskom pravdom koja je obeležila poslednji svinjokolj. Nakazno nakaznom – zauvek u plamenu!

Doduše, i dalje nisam siguran da su baš svi bili svesni identiteta egzekutora.

Prokletnici su, lako – kao što su gutali sve ostalo – progutali i priču o novom radnom mestu mog blizanca. Već nekoliko godina su bili uvereni da mi se brat odselio na zapad, u potrazi za boljim poslom. Čak im je i razglednice slao… sklupčan u mom zagrljaju.

Budale!

Kada sam se na ovogodišnjem svinjokolju pojavio sa zgodnom plavušom, ni na kraj kratke pameti im nije bila ideja o promeni pola, mučnim hormonskim terapijama i bolnim operacionim zahvatima, zahvaljujući kojima se moj brat našao u drugačijem telu – onom koje mu je odgovaralo, koje mu je pravom pripadalo, kojim je mogao da zadovolji naše zdrave apetite, rasplamsa strast i podseti nas na jedinstvo u kojem smo davno uživali.

Ogledam se u bistrini njegovih očiju, znajući da je vreme za finalno pročišćenje.

Palim šibicu i ispuštam je, a potom čvrsto grlim svog blizanca i glasno se smejem, jer znam da će nas plamen ponovo spojiti u neuprljano savršenstvo – sijamski san.