Prava je šteta što sam se jutros okliznuo u kupatilu, dok sam onako sanjiv ulazio u kadu, glavom udario o bočni zid, potom i dalje ne uspevajući da se rasanim u pomanjkanju ravnoteže stropoštah se kao proštac na podne pločice, preturivši se preko niskog zida kade, ne uspevši pri tom da načinim čak ni onaj instinktivni pokret samosvesnog dočekivanja na lakat ili ispružene šake, možda; dakle, šteta, jer da sam prethodno smelo poturio glavu pod leden mlaz, stresao se od jeze i smesta se razbudio, ukoračio bih bez ikakve sumnje sasvim bezbedno u plitku kadu, ispljuskao se valjano, potom začešljao razdeljak u levu stranu, namirisao vrat i zauške, ufitiljio brkove, navukao belu košulju, farmerke, pa dohramao žurno do ugledne podružnice osiguravajućeg zavoda DM-CAL u kojoj sam bio uposlen kao šef odseka za životno osiguranje fizičkih lica. Dakle, napomenuh – šteta! E da se, eto, nije zgodio nesrećni slučaj s okliznućem, stigao bih dakako na vreme na posao, i to celog uva, jer sam u onom jutrošnjem maleru ostao bez leve ušne resice, koju sam doduše uredno prikupio pincetom sa bočnog zida i pažljivo odložio u kutijicu za nakit na baršunastu tkaninu, zadivljujuće, boje zgnječene resice. Preskačući u krivinama čak i po tri stepenika, što je u okolnostima u kakvim se moje levo koleno nalazilo bio pravi pravcati poduhvat vredan pomena u Ginisovoj knjizi nemogućnih slučajeva (kao da negde žurim, no pomenuta egzibicija bila je potpuno besmisleno rizičan, otuda i nepotreban čin, jer ja nikuda nikada nisam žurio), zastao bih zadihan na odmorištu trećeg sprata, pred vratima svoje kancelarije, na tren, tek da popravim razdeljak uneređen od bespotrebne jurnjave, zagladim brkove, hitnem trešnjev štap s čeličnim šiljkom za nadlanicu i s preostala četiri prsta mašim se za kvaku, kad tamo – On, sedi onako divno iznakažen na mom mestu i ćaska sa mojom sekretaricom, koja, spazivši me preko njegovih iskrivljenih leđa, sa vidno iščašenom lopaticom (posumnjah, od kakvog silnog udarca metala), neprimetno mi namiguje, seckavo zamahuje ručicom, tobož nameštajući punđu, još značenjski kašljuca načinom kašljača kom kašalj posluži gdegde kao oruđe za obavest sabesednika o iznenadnom prisustvu iščekivanog. “Auh! nenadoknadiva šteta!” pljunuo sam na goli patos i smesta đonovima zamazao ispljuvak, budući da mi je neoprezno pred nosem promakao primer nad primerima, bila je, nadahnutije negoli obično, rečita moja sekretarica. Vidno zajapurena hladila se odebelim registratorom (neshvatljivo kako je uspevala onako žustro da zamahuje; ugužvani papirići i hartije lebdeli su na sve strane kao kakvi besmisleni lebdeći objekti). “Vaše uvo?” pogledala me, a ja sam pomislio kako ispod tog pogleda ustaljene dobrodošlice vragolasto čuči iznenađenje s obrtom. “Nema ga”, izgovorio sam skrušeno, “smrskano je, scopano, ostalo na zidu, u kutijici za nakit”, dodao sam još sasvim nepotrebno, suzdržavajući se stiskom zuba da ne započnem o detaljima. “Kako je to romantično, kao Van Gog”, izgovorila je s posebnim divljenjem, “ili, zamislite, kao gospodin koji je do maločas sedeo na vašem mestu – tu”, pokazala je na moje upražnjeno mesto (još ulubljeno, zgužvano, možda čak i toplo), “i njemu je bilo uvijeno levo uvo, baš kao i vaše, kakva romantična koincidencija, znak, neminovnost podudarnosti, šta li?” “Da, jedino što me zabrinjava nelogičnost takve neminovnosti, prenaglašeno prisustvo romantičnog ili, bolje, pretumbacija ustaljenih dešavanja. Da sam dobrim slučajem, juče, zatekao gospodina koji je do maločas sedeo, rekoste, upravo na mom mestu, ovde, umotanog uva u prokrvavljenu gazu i flastere, smesta bih takav hendikep ubeležio u svoj notes kao izuzetan raritet s podsećanjem na nesrećnog Van Goga; očekivati sam mogao da se pomenuti hendikep zgodi i meni, još istoga dana, a eto, on se zgodio jutros, van svih pravila, u kupatilu”, zagolicao sam vrškom kažiprsta mesto na kom je trebalo da visi ušna resica. “Dakle, zapažate li ishitrenost u dešavanju”, pitao sam, “uostalom svi pređašnji sakupljeni i uredno pribeleženi hendikepi, donosili su istovetan ili bar približno istovetan hendikep Sakupljaču, razumljivo, meni; pogledajte moje telo …” šacnuo sam svoj iskrivljeni odraz u zastakljenoj vitrini iza njenih leđa. “Da, stvarno žalosno izgledate, kao da vas je maločas udario tramvaj, još to uvo, zaboga, zar ne osećate kako vam niz vrat curka tanak mlaz krvi, vi krvarite, šefe, dajte da vam to previjem malo bolje.” “Žurim”, rekao sam odrešito i dalje s izvesnim gađenjem piljeći u iskrivljeni odraz sa zastakljene vitrine, mašio se još odrešitije za kvaku, na odmorištu ovlaš ispljuvkom glacnuo razdeljak, onako, iz čiste navike, i gotovo se stropoštao niza stepenice, a u holu se bezmalo sudarih s portirom koji je taman nameravao da raskrili ulazna vrata i propusti svežanj uličnog vazduha. Pogled mu je izražajnije oblesavljen, mislio sam, promrmljavši nekoliko kurtoaznih reči izvinjenja. I znam da je zapazio moje uvijeno uvo, možda i tanak curak niz vrat, ko zna, sve je mogućno kod ljubopitljivaca, kakav je on zasigurno morao biti, plaćenih da zapažaju i najbesmislenije detalje, i shvatih da je istom prilježnošću njuškala morao da zapazi i uvijeno uvo hendikepiranog, dok mu je ganutljivo pridržavao staklena vrata i još dugo potom gledao kako hramljući nestaje u komešanje grada. “Izvolite, gospodine”, rekao je ljubazno, doskoknuvši u dva mačji spretna skoka tik iza mojih leđa, tobož mi se snishodljivo stavljao na raspoloživost, što od njega nikada nisam očekivao niti sam mu davao povoda za takvu uslužnost, ali ionako je bilo kasno, jer ja sam već stameno stajao na raskopanom pločniku pokraj tramvajskih šina nameran svakako do kraja radnog vremena da pronađem svoju nesrećnim slučajem izmaklu žrtvu, opsednuto sam verovao, time uspem i da smotam greškom razmotanu traku današnjih događaja. “Gospodin je pun telesnih hendikepa, čisto zadovoljstvo, za vas, dakako”, neštedimice su mi pritiskale meko tkivo lobanje reči moje sekretarice, i bolelo me, istina snošljivo, ali sam za svaki slučaj stisnuo pesnice, zgrčio vilice, gazio usredsređeno zaokupljen svojim precizno sračunatim naumom, uporedo s tramvajskim šinama, i tužno pomislih kako mi život otiče levim kolosekom gotovo i ne hajeći za smišljeni naum s desnog, i kako se u paralelnom oticanju nikada neće ukrstiti sudbonosnom tačkom. “Porazno!” otpljunuh na šljunak i smesta utabah otpljuvak. “Prava dragocenost”, nije odustajala da mi vragolasto golica mozak, “i, zamislite, šefe, dotični je kljast u levu nogu”, mora biti da je tada sažaljivo osmotrila moje bolesno koleno, “neverovatno, nedostaje mu na desnoj šaci, doduše, domali prst”, i mora biti da je iskosa opet šacnula moju stisnutu desnu pesnicu otkuda je manjkao kažiprst, dopola otfikaren u jednoj nezgodi od pre neku godinu kada sam u gradskom autobusu s brojem 37 spazio maljavu šaku bez kažiprsta majmunski okačenu o šipku, i od opsenjujućeg prizora iznenada me spopala vrtoglavica, od koje sam se, naočigled zbijene gomile kibicera, obrušio na pod i tako propustio da siđem kod Mostarske petlje. Slučaj, pomislih tada pomirljivo, znak koji me upozorava da sada svakako moram da sledim svoju žrtvu, što sam bez ustezanja i učinio, ali autobus se nemilice punio, prekrcavao putnicima, i ubrzo sam ga sasvim izgubio iz vida. Od tada je sve započelo. Uveče sam, potisnuvši neuspeh iz autobusa (iako sam ga iz predostrožnosti ubeležio na prvu praznu marginu u beležnici od prave magareće kože, koju sam inače od tog dana vazda nosio uza se), cepajući drva više iz razonode (jer je avgust mesec te godine bio najvreliji za poslednjih 104 leta, pisalo je u rubrici Zanimljivosti dnevnih novina i takve ekstremnosti gdekad bih isecao, potom isečke pažljivo lepio na pristajuća mesta u beležnicu), očigledno rasejan, sekirom omaškom otfikario vršak svoga kažiprsta. Slučajem sakupljen i pribeležen tuđi telesni hendikep kao bumerang otfikari i deo mojega tela, dakako odgovarajući delić, spoznah, ali nisam odustajao, duboko svestan kako svako zanimanje nosi drugačiji rizik i kako bi odustajanje pred prvim osetnim bolom bio poraz u startu, samim tim i gubitak osećanja poseda retkog zvanja kog sam, ne skrivajući ga, ponosito nosio: Sakupljač telesnih hendikepa, jer, pokazalo se u nebrojeno slučajeva kroz istoriju umetnosti, hendikep je učestalo bivao u službi umetnosti, i namah sam se prisetio uparađenog kepeca Tuluz-Lotreka, aristokratu s pravilnim prsnim košem odraslog muškarca (čak i zamamnim), i patuljastim nožicama deteta, njegovih litografija koje su nadmeno zaposedale savršeno građene kurve u crnom, prstima nezainteresovano gladile glatke ivice dugih čaša s apsintom, a s krajeva usni štrčale bi im elegantne crne muštikle. Ali, vredi napomenuti, osim što sam se usporeno kretao, u čemu me je i te kako ometalo iščašeno koleno, između mene i Tuluz-Lotreka nije više bilo ama baš nikakvih sličnosti. Umetnost sam prezirao, smatrao je jalovom privilegijom dokonih, naprosto se gnušao nadmenih slatkorečivosti – kreativnost ili inspiracija možda, i njegovo smišljeno odstupanje od zapadnjačke tradicije cenio sam običnim kukavičlukom (a u čemu je presudnu ulogu moralo imati rahitično truplo dotičnog), u bordele nisam zalazio, nipošto, žene su me izokola iritirale i mahom sam ih se klonio, aristokratija mi se ionako ispela na glavu, a crno uostalom nikada nisam ni cenio bojom – prazno, šuplje, ništa! Mora biti da je podlac udario pravo, bez sumnje provocira, uz šine ili posred; pravolinijske kretnje najčešći su izbor hendikepiranih kojima hendikep poništi i ono malo preostale ljudskosti, sumnjao sam više iz iskustva, jer koloplet uličica s nenadanim zavojima, oštrim skretnicama, još s trotoarima za jedno stopalo akrobate, mislio sam, mogli bi biti kobni. Istina, kod takvih oprez vremenom zaokupi promišljaje, ne propuštaju nijednu potencijalnu opasnost, u stvari, njih jedino i grabe krećući se oprezno pravolinijskom putanjom, love ih instinktom ranjenog lovca, konstruišu iz predostrožnosti, eliminišu, i sve razumljivo zaludno, jer opasnost je neretko smaknuta iz vidokruga, vreba pritajena. Požurio sam, koliko mi je desna noga postizala; mogao bih i da poletim, pomislih, ali bez ušne resice, teško bi išlo, znao sam; svako malo spoticao sam se o gomilice zgrnutog šuta, posrtao, padao, s mukom se nanovo podizao, nastavljao dalje; šljunak mi je proklizavao pod tabanima, tabani mi goreli kao živa vatra, mora biti da su prepuni rana od uboda oštrovrhog kamenja; osetih iznenada kako mi curak krvi ili mozak, šta li? otiče za vratom, niz leđa, među guzove; uvo me žestoko boli. Tu i tamo bih već upola razorenog uma nabasao na kakvog retkog šetača psa, ili bih utrčao pod pečurkastu nadstrešnicu tramvajskog stajališta, među gomilu, čmavljivu od silnoga čekanja, i onamo se unosio u face, zasebno, propitujući ih nisu li možda zametili … nismo! opovrću, ma jok, bre! reže k’o gladne psine, čoveče! Bol u uvu sad postaje nesnošljiv. Kucnuh šiljkom trešnjeva štapa o uglačanu šinu, jednom, još jednom kratko; naćulih ono zdravo uvo, oslušnuh; zabrujala je finim čeličnim zvukom; poželeh da uskočim među njih, uneredim koloseke, pretumbam pravce. Uskočih, neočekivano spretno poskokom razuzdanog derišta. Eto, dakle, još jedna sličnost s Tuluz-Lotrekom, moja je poslednja pomisao bila, pre negoli me je
“Gospojice, vašeg šefa danas je pregazio tramvaj”, rekao je inspektor u crnom i seo na jedino upražnjeno mesto. “Očevici kažu da je jurcao unaokolo kao pomahnitali tetreb, raspitujući se za XY osobu, lako prepoznatljivu, s nebrojeno telesnih hendikepa, govorio je, pa je još potanko opisivao svaki zasebno. Jedan od naših obaveštajaca tvrdi da je prepoznao dotičnog XY, naravski zahvaljujući rečitosti pokojnika, elem reč je o nesrećniku A.J. sa Čubure koga je lane lupio tramvaj dvojka kod Vuka; šta ćete, sudbina, usud, život piše najuzbudljivije romane, pisci ponizno voajerišu”, procenio je filozofski. “Ovo smo pronašli kod njega”, odložio je na pisaći sto beležnicu u povezu od magareće kože, “možete da je predate njegovoj porodici, ako želite, razumljivo.”
“Jadnik, mislim da taj nikoga nije imao.”
“Nije?”
“Nije.”
“Onda, budite ljubazni, popunite ovaj formular, čista formalnost”, neprimetno se nasmešio više obesmišljenoj rečenici koju je toliko puta ponovio da je pred njenim stvarnim značenjem ostajao začudno bezosećajan.
Ona je tiho zajecala, kao da pevuši; u rubriku pod zanimanje upisala je: Sakupljač telesnih hendikepa, s velikim S. Inspektor u crnom kratko je šacnuo ižvrljani formular, munjevito ga ščepao, tutnuo u džep preširokih pantalona kaki boje, izašao, sevno otklimnuvši glavom, tobož u znak pozdrava, i ne zatvorivši vrata za sobom. Još je slušala kako se, dok je iščekivao lift, usporeno protegnuo, jednom ili dvaput, jasno je čula kako mu pucketaju sklerotični prsti na rukama, koleno, neki od pršljenova nesumnjivo mu škripe kao da ih je rđa načela. Osluškivala je, dalje, više iz navike, teško cijukanje nepodmazanih šarki, potom neujednačeno kloparanje lifta, pa spasonosni trasak. Grozila se liftova, pripisivala im svojstva krvožednih žderača dahova, dakako, kazala je još i ovo: Da nema dobrovoljaca, ni prokletih liftova ne bi bilo!
“Dotakao je dno”, izgovorila je usredsređeno kao da se obraća nekom, upravo mu saopštivši veoma važnu informaciju. Dugo je još u neverici piljila u naspramno prazno mesto.
