Dejan Sklizović – CRNE PARTIKULE
(Meon, Crnoslovlje, 2024)

Piše: Dušan Stojmenović

AGONIJA (NE)POSTOJANjA U CRNIM PARTIKULAMA DEJANA SKLIZOVIĆA

Nasuprot Apsolutu kao neprikosnovenom i celishodnom obliku unutar koga svako od nas dobija šansu za uspostavljanje svog identiteta, koji se, uglavnom, formira dugim i – neki bi rekli – neprekidnim procesom, partikule označavaju delove, upravo one nedovršene i, u svojoj biti, zakržljale i neoblikovane delove koji su iz nekog razloga ostali bez privilegije da svoje uporište nađu u apsolutnoj suštini; onoj suštini bez koje nismo svesni čak ni te – partikularne – nedovoljnosti. Ako nam se, uzgred, desi ponekad da se srećnim slučajem nađemo u blizini te „više sile“, ili „celine“ (možemo to zvati raznim imenima), možemo u trenutku da osetimo sićušnost našeg jedva započetog postojanja, što će nas neminovno odvesti u još dublji ponor bitisanja, ili nas podstaknuti na borbu da se uspnemo do te više dimenzije gde ćemo, nadamo se, uživati spokoj i sreću. Međutim, šta ako su partikule crne, a Apsolut nije ono u šta smo u pomenutom trenutku poverovali, već je tamniji i od nas; ili, još gore – ukoliko uopšte i ne postoji?  

Upravo na ovo pitanje pokušava da odgovori Dejan Sklizović u svojoj knjizi Crne partikule. Zbirka sačinjena od deset priča, kao deset partikula, gde svaka od njih posebno sadrži još više manjih delova – manjih, jer su i „partikule“ manje ukoliko ih više ima.

Prva priča je, mogli bismo reći, istovremeno i predgovor zbirke. Štaviše, prva rečenica kojom nam se autor obraća je dovoljna da nam predoči o čemu se u celoj knjizi, na više različitih polja, govori. Onaj koji ne spava, Noćobdija, posmatrač iz mraka, sam Mrak sa svevidećim očima; zloduh koji nam toliko i ne želi zlo koliko nas, vođen tihom inercijom svojih koraka, pohodi u našim mesečevim sanjarenjima i učestvuje, zajedno sa nama, u stvaranju iskonskog poriva koji nas odvajkada nečujno sagoreva – strahu. On je deo svakog od nas; poznaje nas jer je bio deo našeg sveta; pamti dobro krhkost svog identiteta, ali ima i ono što mi još uvek nismo spremni da prihvatimo – osećaj ništavila. Ne plaši se više ničeg, jer je sam postao strah; ne želi mnogo da priča o sebi, jer mu je tišina glas; ne trudi se da opiše nekog čoveka/ženu/dete, jer je strah kod svakog isti. Konačno, ne ubeđuje nas da postoji, jer smo mi ti koji ga priznajemo i prizivamo kroz pukotine tanke svesti.

I, evo ga: pojavljuje se kroz više različitih modusa; ponekad je nasmejan i zabavan; osećamo ga i u dnevnim satima, ne samo u noćnim; pojavljuje se među marginalcima, kao i među tržišnim monopolistima; otelotvorujemo ga psihoaktivnim supstancama, kao i viškom psihosomatskog zdravlja; privlačanje omladini koja se relaksira po parkovima i improvizovanim žurkama, kao i usamljenicima koji tavore u depresiji; pokreće one koji nose oružje, ali i one koji pred tim oružjem strahuju; nekima je sve, drugima – ništa; a zapravo je i jedno i drugo.

U priči „Miris zemlje“ narator je mlađi čovek; novinar koji voli da rizikuje, i koji i pored upozorenja koja prima da se ostavi posla u koji se upustio, nastavlja da otvara pukotinu kroz koju ulazi na lice mesta onog događaja za kojim je tragao, a koji ga čini saučesnikom morbidne metamorfoze. Istraživačko novinarstvo ga dovodi dotle da njegov slučaj drugi istražuju, dok on u blizini groblja postaje žrtva svoje radoznalosti, spisateljskog umeća i – svog apetita. Čopor pasa koji svojim lavežom razbija grobljansku tišinu je, kako ćemo videti malo kasnije, samo najava nečeg mnogo jezovitijeg, a tiče se „ponuđenog“ mira, hrane i pića u kapeli.

Teskoba, furioznost i diskontinuitet su gradivni elementi i priče „Krvoslednik“. Neko koga toliko privlači krv (kao i pominjanje njegovog imena), jednako određuje i emocija; pre svega prema verenici koju pamti i čiji lik mu opstaje u duši već toliko godina, vekova, eona… Rascepljenost njegove svesti, ambivalentnost njegovih osećanja i stremljenja, prikazana tako da se i sam čitalac oseti „rascepljenim“, čine ovu priču ubedljivijom možda i više negoli strah koji proizvodi. Njegova hladnokrvnost sa jedne, i sentimentalno sazrevanje kroz sećanje, sa druge strane, na trenutak nas mogu dovesti dotle da se saosetimo sa ovim romantikom. Slično kao što nam se u „Mirisu zemlje“ javlja želja da glavni junak uspe, kao i da ne uspe u svom zadatku.

No, to su dobrim delom posledice u lancu strahovanja pojedinih junaka ove knjige. Početni impuls je, svakako, tišina, ćutanje i jedva čujno pulsiranje mraka; kao da i strah ima svoj puls, svoj ritam i tempo. Kao u priči „Neobični komšija“ gde imamo zgradu, parove i dosadu. Narušavanje tog mira, u ovom kontekstu, može doći samo od komšije. Može i od devojke sa kojom se živi i planira budućnost, ali bi opet komšija bio kriv. Ili dete koje je rodila. Ili prijatelj koji ga je upoznao sa njom. Ili, opet, mrak koji nas uvlači u sebe, nakon što smo posle par dobronamernih saveta, odlučili da zavirimo u komšijinu privatnost i postali deo njegove beskrajne „privatnosti“, koja je sada i naša; i koju, na neki izvitoperen način, delimo i sa devojkom, sa detetom koje nam (?) je rodila i koje je, može biti, mračnije od svog oca. Od banalnog voajerisanja i komičnih opaski dok prati šta mladi komšija radi i koga dovlači u svoj stan, do ekstatičkog uzleta koji se završava ravnodušnošću i potonućem glavnog lika, može se reći da je Noćobdija ovde delovao blagonaklono.

Slično kao i u priči „Pukotine“, koja predstavlja gubitak identiteta jednog čoveka, koji sa visine ignoriše priču koju mu  pripoveda prijatelj; kao da Monah iz pripovedačeve priče-fantazije, nešto kasnije, svedoči njenu istinitost razgrađivanjem sopstva onoga što je priču pasivno slušao, prožimajući ga svojim iskustvom. Sumanuti duh prethodnika, oličenog u liku „Monaha“ iz priče, koji je deo nevidljivog, uzročno-posledičnog lanca – tek snagom intuicije prepoznatog u svojim obrisima – komičnim putem, na sred ulice nekog grada, razgrađuje i degeneriše ljudsku supstancu jednog cinika koji odbija da poveruje u kosmički poredak i njegovu dijalektiku. Dok njegov predak – Monah, sablažnjava vernike u selu, ovaj mlađi (premda se u pomenutoj kosmičkoj dijalektici ne može govoriti o linearnom vremenu) ne uspeva ni sam da se začudi nad svojim nespokojem, zašrafljen inatom svojih predrasuda.

Nasuprot ovome, vodeći lik priče „Beli baloni“, kao da jedva čeka da mu se teza o ispraznosti ljudskog naličja dokaže, i to takođe na ličnom primeru – svejedno da li stvarno, da li putem njegove šizofrene projekcije, ili učešćem u pozorišnom komadu koji reflektuje pandemonijum ljudske pale prirode.

Samo prividno je sve to drugačije u priči „Zaslužen odmor“ gde društveno-politički aspekt fabule dolazi više do izražaja, i gde imamo posla sa agonijom postojanja koja nije samo duhovne prirode. Opet je telo ono koje strada, kao posledica znatiželje onih koji su žrtve korporativnog poslovanja i za koje bi se moglo reći da im je ta realna „strava“ dovoljna. Glavni subjekt je nevidljiv (ako on uopšte i postoji), njegove slike izložene u galeriji pokreću brojne asocijacije i nedorasla tumačenja, dok one žrtve kapitalističkog fundamentalizma i salonske lakoće postojanja, postaju žrtve magijske destrukcije koja se ne da objasniti forenzičkim analizama, koliko se ni pomenute slike ne mogu dešifrovati lakonskim frazama. Zamena uloga likova na sceni, sumnjičavost koja prelazi sa jednog lika na drugi (baš kao što Noćobdija menja mesta, ljude i prilike putem svoje spontanosti), pojava likova u kabareu jednog paba gde se svira džez, kao i mobing koji šef sprovodi nad svojim „najboljim momkom“, samo još više pojačava teskobu i agoniju Sklizovićeve poetike.

Kapitalizam sa svojim destruktivnim potencijalom dolazi do vrhunca u priči „Poslednja noć na obali robova“, ali i u „Klanici“ i u „Ujedljivim zombijima“. Narativ – Napredni sever-zaostali jug, u ovoj priči biva prikazan kroz kolonijalnu prizmu koja svoje pravdanje nalazi u demagogiji „širenja demokratskih vrednosti“ i „prosvećivanja neprosvećenih“, dok glavni lik nalazi kulturni obrazac neopaganističke filozofije, gde mu lokalni guru nudi istinu na njihov, „zaostali“ način. I onda, polako i bez naglih pokreta, ovog obeskorenjenog plaćenika sa zapada, sa oružjem u ruci, dovodi do uzvišene sfere politeističke meditacije, odakle izlazi kao njihov sluga koji pokušava da zaboravi ovo ekstatičko stanje Juga. Njegov društveni status je i dalje neodređen, lična etika jedva i da postoji, ali on je ipak trajno ostavio deo sebe u onom drugom, zapadnoj kulturi nedovoljno istraženom, svetu.

Onaj drugi, neuporedivo mlađi – virtuelni svet, polusvet i društveni spektakl masovnih medija, kao jedna od glavnih poluga kapitalizma i njegove indoktrinacije, narativno je polje priča „Klanica“ i „Ujedljivi zombiji“. Svako bi hteo da bude deo mreže koju plete kamera, deo simulakruma koji gubi gravitaciju, da bi na taj način izašao iz svoje lične agonije, da bi u nekom trenutku postao deo nečeg još ozbiljnijeg, oštrijeg i prljavijeg. U „Pukotinama“ je to obavljeno diskretno, putem atavizma i kletve prošlosti, dok nas ovde postmoderna (de)konstrukcija postojanja uvlači u svoj rijaliti, da se sve do kraja predstave nadamo da će ishod biti drugačiji i da je sve, ipak, samo šarena laža.

Ovo poslednje rečeno, kako smo gore već naglasili, ne važi za anti-junaka priče „Beli baloni“, koji u svojoj praznoj glavi, u svom tik-pred-pucanje zategnutom balonu na ramenima, kao jedan narcisoidni mizantrop koji svoje osobine pripisuje drugima, nakon konfuzije kroz koju je prošao u nekom okultističkom pozorištu, gledajući hiljade delova sebe sama, konačno doživljava potvrdu svog ubeđenja, ni ne suzdržavajući se da ne „pukne“ od zluradosti.

Sunovrat moralnih vrednosti, kao i formlano-instucionalnog sistema – kao identitetskog polja gde je svakom pojedinicu pružena šansa da uspostavi svoj ličnosni integritet, je samo segment šire degradacije. Pojedinci na koje nailazimo odbijaju svaku odgovornost za pomenutu regresiju i deprivaciju, kao što su i njihovi misaoni procesi partikularni i zakržljali, tako da ne postoji trenutak međusobnog povezivanja u smeru bilo kakvog (samo)razumevanja. Kosmički hir,neodređen i desupstanicijalizovan, koji sa beskonačno šireg plana disocira njihove vrle nove svetove za koje se oni grčevito drže, provejava u snažnim i bezličnim obrisima, istovremeno „obojen“ karakteristikama svakog od njih ponaosob (samim tim i klasnom i kulturalnom pripadnošću), komično se poigravajući prosečnim ljudskim sudbinama.

I svega toga ne bi bilo, ne bi nam se ovom knjigom predočilo, da ne beše Noćobdije koji je ove prizore nemo posmatrao. Najavio nam se na početku, i ostao je tu, sa nama, dok smo mi, čitajući knjigu Dejana Sklizovića, i zaboravili na njega. Time smo ga, rekao bih, samo dodatno motivisali da on ne zaboravi nas.