Leptir je imao specifične dužice. Ne kao mi ostali na katedri. Bile su sive, ali to nije bila njihova jedina specifičnost. Naime, bile su od dima. Tamni tonovi koji su se uvijali i vijorili unutar šupljine oka. Kad bi pogledao u svet, dim nije bio statičan, već se pomerao talasasto. Svaka iris bila je poput minijaturne vrtložne oluje, unutrašnji dim se širio u spiralama, ali nikad nije napuštao njegove oči.

Začudo, nismo ga zaobilazili. Naprotiv, hteli smo da mu priđemo, naročito ja, Lira, iako su mu oči, naročito u sumraku, pred poslednja predavanja, izgledale kao da gutaju svetlost i boje. Da li me je njima i njemu privukla neuhvatljiva tuga? Ili tajanstvena lepota? Ne znam. Samo znam da su me fascinirale.

Nismo ga zaobilazili ali on jeste nas, skoro sve. Družio se samo sa dvoje ljudi, jednom devojkom i jednim mladićem. Stajali su po ćoškovima a on je skoro uvek bio naslonjen na zid. Uvek u belom ili crnom, nije nosio ni jednu drugu boju.

Naslanjao se na zid baš kao noćni leptirovi ljiljci kad leti uđu u sobu i zakače se za zavesu pa ni da mrdnu.

Leptir nije komunicirao sa mnom ali sam znala ponešto o njemu, obavestila sam se. Sebe je nazivao Umirući leptir. Bio je mršav, bled, svetlokos i ispijen ali ujedno i neverovatno živ. Žilavo živ.

Jednog kasnog popodneva ostali smo sami u hodniku. Ne znam kako. Niko drugi nije došao na večernje predavanje. Nije me odmah primetio, zamišljen, u svom svetu. Stajala sam nekoliko koraka dalje, srce mi je lupalo.

Onda se nagnuo od zida i pogledao me. Dim u njegovim očima se uvio i zavrteo, ali ovog puta… činilo se da me prepoznaje.

„Ti…primećuješ“, rekao je, dalekim a bliskim glasom.

Klimnula sam glavom, iako nisam tačno znala na šta misli.

Dim se u njegovim dužicama zgušnjavao, oblikujući male oblake koji kao da su plesali. Nisam znala kakvi me sve vrtlozi u tom trenutku posmatraju i to me je istovremeno i plašilo i fasciniralo.

„Nije lako biti ovakav“, nastavio je. „Gledaju te i misle da si van ovog sveta.“

Osmehnuo se, ali istog trena je njegovim licem zavladala tuga. Kao da hoće da mi kaže da ipak postoji svet u kojem smo oboje samo posmatrači. Možda je odatle došao, a ne ume da se vrati. Svakako, ne želi, ali sada nije ni tamo ni ovde, te mu je teško da obitava i među nama, kojima dužice nisu od dima.

Zaustila sam da mu kažem kako ga razumem ali me je preduhitrio:

„Ne mogu biti tvoj svet“, rekao je. „Nikako. A naročito isključivo tvoj.“

„Možeš li biti moja senka? Ili, još bolje, da ja budem tvoja?“, pitala sam skoro žučno.

„Ne bih to dozvolio. I nemoj nikada to uraditi sebi“, izustio je prijateljski.

Stajali smo jedno pored drugog, ja sa srcem koje je želelo sve – njega, on sa dimom u dužicama koji je znao sve, kao dva vetra koji jedino u sumraku mogu da se dodirnu.

Posle toga se nikada više nismo sreli. Nestao je, odustao od studiranja. A ja sam nastavila da živim među onima čije su oči bile obične, ali više nikada nisam pomislila da su stoga prazne. Shvatila sam da nisu svi susreti stvoreni da traju, niti sve ljubavi da se dogode do kraja. Neke postoje samo da te nauče da se vratiš svom svetu, bogatija za kratak sumrak u kojem si bila primećena.