Milan Kovačević – JALOVIŠTE
(Crnoslovlje, Novi Sad, 2025)
Piše: Vladimir Kolarić
Jalovište označava besplodnu zemlju, onu koja ništa ne rađa, kao što je jalov čovek onaj bez poroda. Likovi zbirke pripovedaka Jalovište Milana Kovačevića (autorsko izdanje, 2025) nisu lišeni poroda, ali bi im možda bolje da jesu. Za neke od njih bi se moglo reći, a neki od njih bi se sa tim i složili, da je bolje da se nikada nisu ni rodili.
Užas ovih priča ne potiče samo iz drastičnih scena nasilja, prisustva i delovanja zastrašujućih bića ili entiteta, niti čak dominantne slike materijalnog i telesnog raspadanja, truleži i smrada svake vrste, pa čak ni njegove neizbežnosti i sveobuhvatnosti, koliko zbog utiska naslednosti, neprestane prelaznosti tog raspadanja i egzistencijalnog stanja svega postojećeg i svega živog, tim raspadanjem obeleženih.
Jalovost ovde prikazanog sveta dakle nije obeležena nedostatkom rađanja, već degenerisanošću, izopačenošću rođenog, koje je više nalik na hodajuću smrt nego na bilo šta živo, čak i kada ima njegove spoljašnje osobine.
Zlo ovde nije nekakav apstraktan ili duhovni entitet, nego vrlo opipljivo telesno prisustvo i odlika telesnog, ono što telesno prožima i prenosi se s tela na telo, s tvari na tvar, najčešće rađanjem i grehom, među kojima i Kovačevićevim pričama kao da i nema razlike. Ovo je dakle svet nagrizen i uvek iznova nagrizan smrću, a koja je posledica greha, izvornog i naslednog koliko i stalno ponavljanog, svet u kojem je greh isto što i smrt.
Ali ipak, nije ovde baš sve toliko crno. Zapravo jeste, da se ne lažemo, ali bljesne ponekad ponešto, neka žudnja likova da bi nešto moglo da bude drugačije, da je nekada bilo makar u proplamsajima i da bi ti proplamsaji mogli da preobraze njihove živote.
Dečak u priči „Gde đavo odmara krila“ pomaže nepokretnoj baki, u onoj nazvanoj „Kroz oči mrtvoga“ smrt mimoilazi samo dečaka koji do sada nikoga nije ubio, u „Predstavi“ izmučeni čovek ipak nalazi utehu u sećanju na predstavu u kojoj je glumio u detinjstvu, kao jedinu lepotu svog života koju bi opet želeo da oživi i umesto da, kako se čitalac u jednom trenutku uplaši, ubije bespomoćnu decu, presuđuje samom sebi.
U priči „Smrad iskupljenja“ bandit je spreman da podnese žrtvu kako bi spasao mlađeg kolegu i pokazuje kajanje pred sećanjem na sina kojeg je napustio, dok u „Kozjim stazama“ nesnađeni muški lik ima potrebu da svojoj devojci prizna prevaru, ipak je osećajući kao moralni teret. U priči „Samo meso“ lik izražava „nejasnu grižu savesti“ i, što bi se moglo primeniti na većinu likova ove zbirke, govori o životu bez ijednog momenta „ushićenja ili osećaja svrhe“, koji je bio „puko gluvarenje, koje negde ne vodi, niti čemu služi“, sa obolelom dušom za koju „lek ne postoji“, ali ipak sa željom da nekome bude potreban, pa kako god se to završilo.
Za ove u osnovi dobro napisane priče, sa efektnim utiskom strave koji ostavljaju i sa za celu zbirku jedinstvenom atmosferom i osećanjem sveta, propraćene odličnim pogovorom Dejana Ognjanovića, ne bi bilo loše da dobiju i jedno novo izdanje, koje bi se pažljivom redakturom oslobodilo viška anglizama i replika koje zvuče kao bukvalan prevod onih iz lošijih američkih serija, a da pri tome ne naruše žanrovski identitet i stilski integritet knjige.
Ovoga je donekle svestan i sam autor, koji se u završnoj napomeni zahvalio prijatelju koji je iz njega „isterao amerikanu i urođenu spisateljsku pretencioznost“ preporučivši mu „Aleksandra Tišmu, Miodraga Bulatovića i Živojina Pavlovića“.
To je dobar savet i upravo put kojim bi Kovačević kao pisac trebalo da ide, što ne znači odustajanje od svog fokusa na horor književnost, čak naprotiv, uz njegovo produbljivanje i inkulturaciju u našu sredinu, mentalitet i literarnu i kulturnu tradiciju, čime bi i autor i naša književnost – ne isključivo žanrovska – samo dobili.
